4.28. Hari Poter i Vatreni pehar - Ludilo gospodina Čučnja
U nedelju posle doručka Hari, Ron i Hermiona sa popeše u sovarnik da bi poslali Persiju pismo u kome ga pitaju, kao što je Sirijus i predložio, da li je skoro video gospodina Čučnja. Iskoristili su Hedvigu, pošto je prošlo dosta vremena otkad je ona nešto raznosila. Pošto su je ispratili pogledom kroz prozor sovarnika, produžiše dole do kuhinja da bi Dobiju dali nove čarape. Kućni vilenjaci ih dočekaše uz vesele povike, naklone i pozdrave, jureći naokolo, i ponovo im napraviše čaj. Dobi je bio presrećan zbog svog poklona. – Hari Poter je previše dobar prema Dobiju! – ciknu on, brišući krupne suze iz svojih ogromnih očiju. – Spasao si mi život s onim škrgorovom, Dobi, zaista jesi – reče Hari. – Može li da se dobije još malo onih čokoladnih eklera, je li? – reče Ron, zagledan u iskežene kućne vilenjake koji su se stalno klanjali. – Upravo si doručkovao! – reče Hermiona iznervirano, ali je veliki poslužavnik s čokoladnim eklerima već jurio ka njima, na leđima četvorice vilenjaka. – Trebalo bi da pošaljemo malo hrane Njušku – promrmlja Hari. – Dobra ideja – reče Ron. – Da damo Prasetu nešto da radi. Da li biste mogli da nam date malo hrane ekstra, je l' te? – reče on vilenjacima koji su se nalazili oko njih, a oni se oduševljeno nakloniše i požuriše da donesu još hrane. – Dobi, gde je Vinki? – upita ga Hermiona, osvrćući se naokolo. – Vinki je tamo pored ognjišta, gospođice – reče Dobi tiho, malčice oklembesivši uši. – Oh, bože – reče Hermiona, kad spazi Vinki. I Hari pogleda prema kaminu. Vinki je sedela na istoj stoličici kao i prošli put, ali je dopustila sebi da postane tako prljava da se jedva razaznavala na pozadini zida pocrnelog od dima. Odeća joj je bila iscepana i neoprana. Grčevito je stezala bocu krem-piva i malčice se klatila na svojoj stolici, zureći u vatru. Dok su je posmatrali, ona glasno štucnu. – Vinki je prešla na šest boca dnevno – prošaputa Dobi Hariju. – Pa, to uopšte nije jako – reče Hari. Ali Dobi zavrte glavom. – Jes' jako za kućnog vilenjaka, gos'n – reče on. Vinki ponovo štucnu. Vilenjaci koji su doneli eklere uputiše joj prekorne poglede, krećući nazad na posao. – Vinki tuguje, Hari Poteru – prošaputa Dobi tužno. – Vinki hoće kući. Vinki i dalje misli da je gospodin Čučanj njen gospodar, gos'n, i ništa što joj Dobi kaže neće je ubediti da je profesor Dambldor sada njen gospodar. – Hej, Vinki – reče Hari, obuzet naglim naletom inspiracije, prišavši joj i sagnuvši se da bi popričao s njom – da ne znaš ti, možda, šta je s gospodinom Čučnjem, je li? Jer prestao je da dolazi na Tročarobnjački turnir da sudi. Vinkine oči zaiskriše. Njene ogromne zenice usredsrediše se na Harija. Ponovo se malkice zaklati, a potom reče: – G-gospodar je prestajao da – hik – dolazi? – Aha – reče Hari – nismo ga videli još od prvog podviga. Dnevni prorok tvrdi da je bolestan. Vinki se još jednom zaklati, mutno posmatrajući Harija. – Gospodar – hik – bolestan? Njena donja usna poče da se trese. – Ali nismo sigurni da li je to istina – reče Hermiona brzo. – Gospodaru treba njegova – hik – Vinki! – zakuka vilenjakinja. – Gospodar ne mogla – hik – sve da postiže – hik – sâm... – Znaš, Vinki, drugi ljudi postižu da sami obave sve kućne poslove – reče Hermiona pomalo okrutno. – Vinki – hik – ne radi samo – hik – kućne poslove za gospodina Čučnja! – zaskiča Vinki prkosno, klateći se sve više i više, prosipajući krem-pivo po svojoj već poprilično isflekanoj bluzi. – Gospodar – hik – poverava Vinki – hik – svoje najvažnije – hik – najtajnije... – Šta? – reče Hari. Ali Vinki zavrte glavom iz sve snage, prosuvši još krem-piva po sebi. – Vinki čuva – hik – tajne svog gospodara – reče ona prkosno, sada se već opasno klateći, mršteći se na Harija, razrokog pogleda. – Ti jeste – hik – njuškalo, eto šta je. – Vinki ne sme tako da priča s Harijem Poterom! – reče Dobi ljutito. – Hari Poter je hrabar i plemenit, i Hari Poter nije njuškalo! – On njuška – hik – u privatnost i tajnu – hik – mojeg gospodara a – hik – Vinki je dobra kućni vilenjak – hik – Vinki ćutila – hik – kad ljudi pokušava da njuškaju i čeprkaju – hik... Vinki sklopi očne kapke i iznenada, bez ikakvog upozorenja, skliznu sa stolice na pod ispred kamina, glasno hrčući. Prazna boca krem-piva otkotrlja se preko kamenog poda. Šest kućnih vilenjaka dojuriše, zgađeni. Jedan od njih pokupi flašu, ostali prekriše Vinki velikim kariranim stolnjakom i uredno ušuškaše krajeve, sklanjajući je s vidika. – Nas je žao što vi morali to da vidi, gospodo i gospođice! – procijuka najbliži vilenjak, vrteći glavom i delujući veoma postiđeno. – Mi se nada da nećete suditi o svima nama prema Vinki, gospodo i gospođice! – Ona je nesrećna! – reče Hermiona ogorčeno. – Zašto ne pokušate da je razveselite, umesto da je prikrivate? – Molim za oproštaj, gospođice – reče kućni vilenjak, ponovo se duboko poklonivši – ali kućni vilenjaci nema pravo da bude nesrećni kada ima posao da se radi i gospodari da se služe. – Oh, za ime sveta! – reče Hermiona ljutito. – Slušajte me, svi vi! Imate podjednaka prava kao i čarobnjaci da budete nesrećni! Imate pravo na platu i odmore i prikladnu odeću, ne morate da radite sve što vam se kaže... pogledajte samo Dobija! – Gospođica neka ne meša Dobija u ovo, molim – promumla Dobi, uplašeno. S lica kućnih vilenjaka u kuhinji nestadoše osmesi. Odjednom su gledali u Hermionu kao da je luda i opasna. – Evo vami hrane ekstra! – procijuka jedan vilenjak ispod Harijevog lakta, i gurnu mu veliku šunku, tuce kolača i nešto voća u ruke. – Zbogom! Kućni vilenjaci opkoliše Harija, Rona i Hermionu, i počeše da ih isteruju iz kuhinje, gomila sićušnih ruku gurala ih je u donji deo leđa. – Hvala vam za čarape, Hari Poteru! – oglasi se Dobi potišteno iz ognjišta, gde je stajao pored kvrgavog stolnjaka koji je zapravo bio Vinki. – Nisi mogla da držiš jezik za zubima, je li, Hermiona? – reče Ron ljutito, kad su se kuhinjska vrata zalupila za njima. – Sad više neće dati da ih posećujemo! Mogli smo da saznamo više stvari o Čučnju od Vinki! – Oh, kao da ti brineš o tome! – naruga mu se Hermiona. – Ti ovde voliš da dolaziš samo zbog hrane! Nakon toga, atmosfera je tog dana bila zapaljiva. Hari je bio toliko umoran od Rona i Hermione i njihovih prepirki dok su radili domaći u dnevnom boravku da je te večeri sâm odneo hranu za Sirijusa u sovarnik. Prasvidžen je bio previše mali da sâm ponese celu šunku do planine, pa je Hari uposlio i dve školske sove kukuvije pride. Kad su se one otisnule u sumrak, delujući izuzetno čudno s velikim paketom koji su nosile između sebe, Hari se nasloni na prozorski sims i zagleda se u imanje, u mračne, šumeće vrhove drveća Zabranjene šume, i lelujava jedra durmstranškog broda. Jedna orlovska sova prolete kroz dim koji se dizao iz Hagridovog dimnjaka. Potom nastavi da leti ka zamku, oko sovarnika, i konačno nestade s vidika. Gledajući dole, Hari vide Hagrida kako energično kopa ispred kolibe. Hari se pitao šta to radi. Izgledalo je kao da pravi novu baštu. Dok je posmatrao, Madam Maksim izađe iz bobatonske kočije i odšeta se do Hagrida. Činilo se da pokušava da stupi u razgovor s njim. Hagrid se naslonio na ašov, ali kao da nije bio sklon da produži razgovor, pošto se Madam Maksim ubrzo vrati u kočiju. Nevoljan da se vrati u grifindorski toranj i da sluša Rona i Hermionu kako se prepiru i reže jedno na drugo, Hari je posmatrao Hagrida kako kopa dok ga tama nije progutala, i dok sove oko Harija nisu počele da se bude, proleću pored njega i odlaze u noć. * * * Sledećeg jutra za doručkom, Ron i Hermiona nisu više bili loše raspoloženi, a na Harijevo veliko olakšanje, Ronova mračna predviđanja da će kućni vilenjaci slati lošiju hranu za grifindorski sto, pošto ih je Hermiona uvredila, pokazala su se neosnovanim: slanina, jaja i usoljena riba bili su izvrsni, kao i obično. Kada su pristigle poštanske sove, Hermiona željno podiže pogled: izgledala je kao da nešto očekuje. – Nije bilo dovoljno vremena da Persi odgovori – reče Ron. – Hedvigu smo poslali tek juče. – Ne, nije to – reče Hermiona. – Pretplatila sam se na Dnevni prorok, dosadilo mi je da sve saznajem od sliterinaca. – Dobro si se setila! – reče Hari, takođe gledajući u sove. – Hej, Hermiona, mislim da imaš sreće... Siva sova je letela ka Hermioni. – Doduše, ne donosi novine – reče ona, delujući razočarano. – To je... Ali na njeno iznenađenje, siva sova slete ispred njenog tanjira, a za njom četiri sove kukuvije, jedna smeđa i jedna žutomrka. – Koliko si to pretplata uplatila? – reče Hari zgrabivši Hermionin pehar, da ga ne obore klepetanjem krila sove koje su se gurale ne bi li došle do nje, svaka pokušavajući da joj prva dostavi svoje pismo. – Šta, za ime sveta...? – reče Hermiona, uzimajući pismo od sive sove, otvarajući ga i počevši da ga čita. – Oh, zaista! – promumla ona, poprilično pocrvenevši. – Šta je bilo? – upita Ron. – To je... oh, kakva smejurija... – ona baci pismo ka Hariju, koji primeti da nije rukom napisano, već sastavljeno od slova koja su izgleda bila isečena iz Dnevnog proroka. Ti si OpaKa dEvOJČICa HaRI PotEr zasLužuje BolJe VRaĆaJ sE Odakle sI i dOŠLA nOrmalKo – Sva su takva! – reče Hermiona očajno, otvarajući pisma jedno za drugim. – Hari Poter može da nađe mnogo bolje od takve kao što si ti... Zaslužuješ da te skuvaju u žabljoj ikri... Jao! Upravo je otvorila poslednji koverat, kad iz njega iscure žućkasto-zelena tečnost koja je jako zaudarala na benzin, i rasu joj se po rukama, na kojima počeše da iskaču veliki žuti čirevi. – Nerazređeni gnoj buboničkih cevki! – reče Ron, pažljivo pokupivši koverat i omirisavši ga. – Jao! – reče Hermiona, a na oči joj navreše suze dok se trudila da obriše ruke salvetom, ali su joj sada prsti toliko bili prekriveni otocima da je izgledalo kao da nosi par debelih, kvrgavih rukavica. – Bolje idi u bolničko krilo – reče Hari, kad sove oko Hermione uzleteše – mi ćemo reći profesorki Mladici gde si otišla... – Upozorio sam je! – reče Ron, kad Hermiona izjuri iz Velike sale, krijući šake. – Upozorio sam je da se ne zamera Riti Skiter! Vidi samo ovo... – On pročita jedno od pisama koje je Hermiona ostavila za sobom: – Pročitala sam u Veštičjem nedeljniku o tome kako varaš Harija Potera, a taj dečak se dovoljno napatio, i sledećom poštom ti šaljem kletvu, čim uspem da nađem dovoljno veliki koverat. Bokca mu, bolje bi joj bilo da se pripazi. Hermiona se nije pojavila na Herbologiji. Kada su Hari i Ron napustili staklenu baštu i krenuli na čas Brige o magijskim stvorenjima, videli su Melfoja, Kreba i Gojla kako se spuštaju niz kamene stepenice što vode iz zamka. Iza njih, Pensi Parkinson se došaptavala i kikotala sa svojom družinom sliterinskih devojčica. Kada su videli Harija, Pensi povika: – Poteru, da li si ti to raskinuo sa svojom devojkom? Zašto je bila toliko uzrujana za doručkom? Hari se pravio da je ne primećuje. Nije hteo da joj pruži to zadovoljstvo da sazna koliko je nevolja izazvao članak u Veštičjem nedeljniku. Hagrid, koji im je na prošlom času rekao da su završili s jednorozima, čekao ih je ispred svoje kolibe sa svežom zalihom otvorenih sanduka ispod nogu – nije valjda još jedno leglo skruta? – ali kada se Hari približio dovoljno da može da vidi šta je unutra, nađe se pred gomilom paperjastih čupavih crnih stvorenja s dugim njuškama. Njihove prednje šape bile su iznenađujuće ravne, nalik na ašove, i treptali su na decu iz razreda prijatno iznenađeni pažnjom koja im se poklanja. – To s' njuškavci – reče Hagrid, kada se razred okupio oko njega. – Uglavnom ih nalazite kod rudnika. Volu šljašteće stvarčice... eto, vidite. Jedan od njuškavaca iznenada skoči i pokuša da odgrize sat Pensi Parkinson s ručnog zgloba. Ona vrisnu i poskoči unazad. – Korisni mali detektori blaga – reče Hagrid veselo. – Mislijo sam da se malko zabavimo s njima danaske. Vidite ono tamo? – on pokaza na veliku gomilu sveže raskopane zemlje, one koju je Hari s prozora sovarnika video da je Hagrid prekopava. – Zakop'o sam malo zlatni' novčića. Dajem nagradu onom ko izabere njuškavca koji će da iskopa najviše zlata. Samo skin'te svoje dragocenosti, izaber'te njuškavca i sprem'te se da ih pustite. Hari skinu svoj sat, koji je ionako nosio samo iz navike, pošto ovaj više nije radio, i gurnu ga u džep. Zatim izabra njuškavca. Ovaj gurnu svoju dugačku njušku u Harijevo uvo i poče veselo da njuška. Bio je zbilja cakan. – Ček' malo – reče Hagrid, pogledavši dole u sanduk – ovdi imamo jednog njuškavca viška... ko nedostaje? Gdi je Hermiona? – Morala je da ode do bolničkog krila – reče Ron. – Objasnićemo ti kasnije – promrmlja Hari. Pensi Parkinson je prisluškivala. To je verovatno bio najzabavniji čas Brige o magijskim stvorenjima koji su ikad imali. Njuškavci su uskakali i iskakali iz prekopane zemlje kao da je voda, žureći ka učenicima koji su ih odabrali, izbacujući zlato u njihove ruke. Ronov je bio posebno efikasan: uskoro mu je napunio krilo novčićima. – Mogu li se oni kupiti kao ljubimci, Hagride? – upita on uzbuđeno, dok je njegov njuškavac uranjao nazad u zemlju, isprljavši mu odoru. – Tvoja mama se ne bi obradovala, Rone – reče Hagrid, cereći se – oni raskopaju kuću, ti njuškavci. Rek'o bi' da su dosad sve već sakupili – dodade on, koračajući po prekopanoj zemlji, dok su njuškavci nastavljali da rone. – Zakop'o sam samo sto novčića. Oh, tu l' si, Hermiona! Hermiona je išla ka njima preko travnjaka. Šake su joj bile u zavojima i delovala je očajno. Pensi Parkinson ju je prodorno posmatrala. – Pa, da vidimo kak'ste prošli! – reče Hagrid. – Prebrojte novčiće! I nema svrhe ni pokušavati da neke ukradete, Gojl – dodade on, sužavajući svoje buba-crne oči. – To je leprikonsko zlato. Nestaje posle nekol'ko sati. Gojl isprazni svoje džepove, izuzetno nadureno. Činilo se da je Ronov njuškavac bio najuspešniji, pa mu je Hagrid dao ogromnu tablu čokolade iz Mednog vojvode kao nagradu. Preko poljane se oglasi zvono za ručak. Ostatak razreda uputi se nazad ka zamku, a Hari, Ron i Hermiona ostadoše da pomognu Hagridu da vrati njuškavce nazad u kutije. Hari primeti kako ih Madam Maksim posmatra kroz prozor kočije. – Šta ti bi sas rukama, Hermiona? – reče Hagrid zabrinuto. Hermiona mu ispriča sve o pismima koja su joj stigla tog jutra, i o koverti punoj gnoja od buboničkih cevki. – Aaaa, nemoj da brigaš – reče Hagrid nežno, gledajući naniže ka njoj. – I ja sam gi dobijo, također, pošto je Rita Skiter pisala o mojoj mami. Ti si čudovište i trebalo bi te zatvoriti... Tvoja majka je pobila nevine ljude, i da imaš imalo pristojnosti, skočijo bi u jezero. – Nije valjda! – reče Hermiona, delujući šokirano. – Aha – reče Hagrid, ostavljajući sanduke s njuškavcima pored zida svoje kolibe. – To su ti sve same lujke, Hermiona. Ak' ih dobiješ još, ne otvaraj ih. Turi ih pravo u vatru. – Propustila si zaista dobro predavanje – reče Hari Hermioni kad su se ponovo zaputili ka zamku. – Baš su sjajni ovi njuškavci, je l' da, Rone? Ron se pak mrštio na čokoladu koju mu je Hagrid dao. Delovao je vrlo snuždeno zbog nečega. – Šta nije u redu? – reče Hari. – Pogrešna aroma? – Ne – reče Ron kratko. – Zašto mi nisi rekao za zlato? – Kakvo zlato? – reče Hari. – Zlato koje sam ti dao na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Ron. – Leprikonsko zlato koje sam ti dao za moje omniokulare. U gornjoj loži. Zašto mi nisi rekao da je nestalo? Hari je morao da razmisli na trenutak, pre no što je shvatio o čemu to Ron priča. – Oh... – reče on kada mu se pamćenje konačno vratilo. – Pojma nemam... nisam ni primetio da ga nema. Bio sam previše zabrinut zbog mog štapića, zar ne? Oni se popeše uza stepenice u Ulaznu dvoranu i uđoše u Veliku salu na ručak. – Mora da je lepo – reče Ron iznenada, kada su seli i počeli da se služe pečenicom i jorkširskim pudingom. – Imati toliko novca da i ne primetiš kad ti nestane pun džep galeona. – Slušaj, imao sam punu glavu briga te noći! – reče Hari nestrpljivo. – Svi smo imali, sećaš se? – Nisam znao da leprikonsko zlato nestaje – promrmlja Ron. – Mislio sam da ti vraćam dug. Nije trebalo da mi pokloniš onaj šešir Čadlijskih topova za Božić. – Ma zaboravi, važi? – reče Hari. Ron probode pečeni krompir krajem viljuške, zureći u nju. Zatim dodade: – Mrzim što sam siromašan. Hari i Hermiona razmeniše poglede. Nijedno od njih dvoje zaista nije znalo šta da kaže. – Baš je bez veze – reče Ron, i dalje zureći u svoj krompir. – Ne krivim Freda i Džordža što pokušavaju da zarade neku dodatnu lovu. Voleo bih da i ja mogu. Voleo bih da imam njuškavca. – Pa, makar znamo šta da ti poklonimo za sledeći Božić – reče Hermiona veselo. Onda, pošto je Ron i dalje delovao utučeno, reče: – Hajde, Rone, ima i gorih stvari. Makar ti prsti nisu puni gnoja. – Hermiona je imala velikih problema da se služi nožem i viljuškom, prsti su joj bili potpuno ukočeni i naduveni. – Mrzim tu Skiterovu! – prasnu ona divljački. – Osvetiću joj se, pa makar mi to bilo poslednje! * * * Tokom cele naredne nedelje pisma mržnje su Hermioni i dalje stizala, i mada je poslušala Hagridov savet i prestala da ih otvara, nekoliko njenih dušmana je poslalo pisma-Drekavce, koji bi eksplodirali za grifindorskim stolom i urlali uvrede namenjene njoj tako glasno da ih može čuti cela Sala. Čak su i oni koji ne čitaju Veštičji nedeljnik sada saznali sve o navodnom ljubavnom trouglu Hari-KrumHermiona. Hariju je dozlogrdilo da govori ljudima da mu Hermiona nije devojka. – Ipak, smiriće se to – reče on Hermioni – ako se mi ne budemo osvrtali na te stvari... ljudima je dosadilo da slušaju o onom što je prošli put napisala o meni... – Hoću da znam kako prisluškuje tuđe privatne razgovore, kad bi trebalo da joj je zabranjen pristup školskom imanju! – reče Hermiona ljutito. Posle sledećeg časa Odbrane od Mračnih veština Hermiona zastade da nešto pita profesora Ćudljivka. Ostatak razreda jedva je čekao da ode. Ćudljivko im je dao tako jezivo komplikovan test iz skretanja uroka, da su mnogi dobili lakše povrede. Hariju je pak zapao baš loš urok Mrdajućih ušiju, te je morao da ih drži pokrivene rukama dok je izlazio iz učionice. – Pa, Rita sigurno ne koristi Nevidljivi ogrtač! – prodahta Hermiona pet minuta kasnije, sustižući Harija i Rona u ulaznoj dvorani i sklanjajući Harijevu ruku s jednog njegovog treperećeg uha, da bi je čuo. – Ćudljivko kaže da nije video nikog u blizini sudijskog stola za vreme drugog podviga, niti igde blizu jezera! – Hermiona, ima li svrhe da ti kažemo da to batališ? – reče Ron. – Ne! – reče Hermiona tvrdoglavo. – Želim da znam kako me je čula kad sam pričala s Viktorom! I kako li je samo otkrila ono o Hagridovoj mami! – Možda ti je podmetnula bubicu – reče Hari. – Bubicu? – reče Ron tupo. – Šta... zarazila je buvama, ili tako nešto? Hari poče da objašnjava sve o skrivenim mikrofonima i opremi za snimanje zvuka. Ron je bio fasciniran, ali ga Hermiona prekinu. – Zar vas dvojica nikada nećete pročitati Istoriju Hogvortsa? – Čemu? – reče Ron. – Ti je očigledno znaš napamet, možemo jednostavno tebe da pitamo šta nas interesuje. – Sve te zamene za magiju koje Normalci koriste – elektricitet, kompjuteri, radar i sve te stvarčice – sve one pošize u blizini Hogvortsa, u vazduhu ima previše magije. Ne, Rita sigurno koristi magiju kako bi prisluškivala... kada bih samo znala kako to radi... oho, ako je protivzakonito, imam je... – Zar nemamo već dovoljno briga? – upita je Ron. – Moramo li, pride, i da se svetimo Riti Skiter? – Ne tražim vašu pomoć! – obrecnu se Hermiona. – Uradiću ja to sama! Ona odmaršira uz mermerne stepenice, ne osvrnuvši se. Hari je bio siguran da ide u biblioteku. – U šta se kladiš da će se vratiti s punom kutijom Ja mrzim Ritu Skiter bedževa? – reče Ron. Hermiona, u svakom slučaju, nije tražila nikakvu pomoć od Harija i Rona dok je kovala osvetu Riti Skiter, na čemu su joj obojica bili veoma zahvalni, pošto se količina domaćih zadataka koje je trebalo da urade do uskršnjeg raspusta samo povećavala. Hari se iskreno divio činjenici da Hermiona uspeva da istražuje magijske metode prisluškivanja i da postiže sve ostalo što su imali da rade. On se ubijao od posla samo da bi stigao da završi sve svoje domaće, mada se trudio da redovno šalje pakete s hranom Sirijusu u planinsku pećinu: posle iskustva od prošlog leta nije zaboravio kako je to biti neprekidno gladan. Uz paket je stavio i poruku za Sirijusa, u kojoj mu je napisao da se ništa neobično nije deslio, i da i dalje očekuju odgovor od Persija. Hedviga se nije vratila sve do kraja uskršnjih praznika. Persijevo pismo bilo je u paketu uskršnjih jaja koja im je poslala gospođa Vizli. Jaja za Harija i Rona bila su velika kao zmajska, i punjena domaćim karamelama. Hermionino je pak bilo manje od kokošijeg. Lice joj se snuždi kad ga je videla. – Da ne čita tvoja mama kojim slučajem Veštičji nedeljnik, je li, Rone? – upita ona tiho. – Aha – reče Ron, kome su usta bila puna karamela. – Uzima ga zbog recepata. Hermiona tužno pogleda u svoje maleno jaje. – Zar ne želiš da znaš šta je Persi napisao? – upita je Hari brzo. Persijevo pismo bilo je kratko i puno srdžbe. Kao što već neprekidno govorim Dnevnom proroku, gospodin Čučanj je na svom odavno zasluženom odmoru. Redovno mi šalje sove sa uputstvima. Ne, nisam ga zapravo video, ali mislim da umem da prepoznam rukopis sopstvenog šefa. Trenutno imam dovoljno stvari o kojima moram da se brinem, i bez pokušaja da ugušim ove besmislene glasine. Molim vas da me ne uznemiravate ponovo, ukoliko nije posredi nešto važno. Srećan Uskrs. * * * Početak letnjeg tromesečja obično bi značio da Hari mora da trenira za poslednji meč kvidiča u sezoni. Međutim, ove godine trebalo je da se sprema za treći i poslednji podvig za Tročarobnjački turnir, ali i dalje nije znao šta treba da uradi. Najzad, poslednje nedelje maja, profesorka Mek Gonagal ga zadrža posle časa Preobražavanja. – Večeras, tačno u devet, treba da odeš do terena za kvidič, Poteru – reče mu ona. – Gospodin Torbar će biti tamo da šampionima saopšti detalje oko trećeg podviga. I tako u pola devet te večeri, Hari ostavi Rona i Hermionu u grifindorskom tornju, i siđe do terena. Dok je prolazio kroz Ulaznu dvoranu, na njega nalete Sedrik, koji je upravo došao iz haflpafskog dnevnog boravka. – Šta misliš, šta će biti? – upita on Harija, dok su zajedno silazili niz kamene stepenice, i potom izašli u oblačnu noć. – Fler stalno priča o nekim podzemnim tunelima, ona misli da je naš zadatak da nađemo neko blago. – To i ne bi bilo tako loše – reče Hari, misleći kako bi jednostavno zamolio Hagrida da mu da njuškavca koji bi odradio posao umesto njega. Spustiše se mračnim travnjakom do stadiona za kvidič, skrenuše kroz prolaz među tribinama, i izađoše na teren. – Šta su to uradili s njim? – upita Sedrik zgroženo, ukočivši se u mestu. Teren za kvidič više nije bio gladak i ravan. Izgledao je kao da je svuda po njemu neko izgradio dugačke, niske zidiće, koji su se ukrštali i uvijali u svim pravcima. – To su živice! – reče Hari, sagnuvši se da ispita najbližu živicu. – Zdravo svima! – povika veseo glas. Na sredini terena stajao je Ludo Torbar s Krumom i Fler. Hari i Sedrik se zaputiše ka njima, pentrajući se preko živica. Fler se nasmeši Hariju čim joj on priđe. Otkad joj je izvukao sestru iz jezera, njen stav prema njemu se potpuno promenio. – Pa, šta kažete? – reče Torbar veselo, kad Hari i Sedrik preskočiše poslednju živicu. – Fino rastu, zar ne? Dajte im mesec dana, i Hagrid će od njih napraviti zidove visoke dvadesetak stopa. Ne brinite – dodade on cereći se, primetivši ne baš srećne izraze lica Harija i Sedrika – vratićemo vam vaš teren za kvidič u normalno stanje čim se završi podvig! Dakle, pretpostavljam da možete i sami da pogodite šta to pravimo ovde? Na tren niko ništa ne reče. A zatim... – Lavirint – progunđa Krum. – Tako je! – reče Torbar. – Lavirint. Treći podvig je prilično jednostavan. Tročarobnjački pehar biće smešten u središtu lavirinta. Šampion koji ga prvi dodirne dobija najveći broj poena. – Dakle, jednostafno trebamo da proćemo kros lafirint? – reče Fler. – Biće prepreka – reče Torbar veselo, skakućući s pete na petu. – Hagrid će obezbediti nekoliko stvorenja... a biće tu i čini koje se moraju razbiti... i sve tako, znate i sami. E sad, šampioni koji su u vođstvu prvi će krenuti kroz lavirint. – Torbar se naceri Hariju i Sedriku. – Potom će ući gospodin Krum... a tek onda gospođica Delaker. Ali svi ćete imati podjednake šanse, u zavisnosti od toga koliko ćete biti efikasni u savladavanju prepreka. Biće zabavno, zar ne? Hari, koji je i suviše dobro znao kakva će stvorenja Hagrid najverovatnije pripremiti za ovakav događaj, pomisli kako uopšte neće biti zabavno. Ipak, i on uljudno klimnu glavom, zajedno s ostalim šampionima. – U redu... ukoliko nemate pitanja, vratićemo se natrag u zamak, je l' tako, postaje malo prohladno... Kad krenuše da prokrče sebi put kroz rastući lavirint,Torbar krenu ukorak s Harijem. Hari je imao predosećaj da će opet početi da mu nudi pomoć, ali baš tada Krum potapša Harija po ramenu. – Mož' da pričamo? – U redu, važi – reče Hari, pomalo iznenađen. – Hočež da ze prožetamo? – Okej – reče Hari radoznalo. Torbar je delovao pomalo uznemireno. – Da te pričekam onda, Hari? – Neka, u redu je, gospodine Torbar – reče Hari, potiskujući osmeh – mislim da ću moći i sam da nađem zamak, hvala. Hari i Krum zajedno napustiše stadion, ali se Krum ne zaputi ka durmstranškom brodu. Umesto toga, skrenuo je ka Šumi. – Zašto idemo ovuda? – upita Hari, dok su prolazili pored Hagridove kolibe, i osvetljene bobatonske kočije. – Da nas ne prisluškuju – reče Krum kratko. Kada su napokon došli do tihog proplanka, nedaleko od bobatonskog obora za konje, Krum zastade u senci drveća i okrenu se licem ka Hariju. – Hođu da znam – reče on, streljajući ga pogledom – žta ima izmeđ' Hermonine i tebe? Hari, koji je zbog Krumove tajanstvenosti očekivao nešto mnogo ozbiljnije od ovoga, pogleda u Kruma iznenađeno. – Ništa – reče on. Ali Krum ga je i dalje streljao pogledom, i Hari, odjednom zatečen činjenicom koliko je Krum u stvari visok, stade da objašnjava: – Mi smo drugari. Ona mi nije devojka, niti je ikad bila. To samo ona Skiterova izmišlja stvari. – Hermonina često priča o tebi – reče Krum, gledajući Harija sumnjičavo. – Aha – reče Hari – zato što smo drugari. Nije mogao da poveruje da vodi ovakav razgovor s Viktorom Krumom, čuvenim međunarodnim igračem kvidiča. Činilo se kao da osamnaestogodišnji Krum smatra njega, Harija, sebi ravnim – pravim rivalom... – Nizi nigada... nipoždo... – Ne – reče Hari odlučno. Krum je delovao malčice srećnije. Na trenutak se zagleda u Harija, a onda reče – Dobro letiž. Pozmatrao zam te pril'kom prvog podviga. – Hvala – reče Hari, cereći se od uva do uva, iznenada se i sâm osetivši mnogo višim. – Ja sam tebe video na Svetskom prvenstvu u kvidiču. Ona Vronski finta, zaista je... Ali nešto se pomeri među drvećem iza Kruma, i Hari, koji je već imao iskustva sa stvarima koje vrebaju u Šumi, instinktivno zgrabi Kruma za ruku i povuče ga unazad. – Žta je bilo? Hari zavrte glavom, zureći u mesto gde je video da se nešto kreće. Zavuče ruku u odoru, posegnuvši za štapićem. Sledećeg trenutka iza visokog hrasta istetura neki čovek. Na trenutak ga Hari nije prepoznao... a onda shvati da je u pitanju gospodin Čučanj. Izgledao je kao da već danima putuje. Tkanina preko njegovih kolena bila je pocepana i krvava. Lice mu je bilo izgrebano, neobrijano i posivelo od iscrpljenosti. Njegova uredna kosa i brčići bili su prljavi i zarasli. Ipak, njegova čudna pojava nije bila ništa spram načina na koji se ponašao. Mrmljajući i gestikulirajući, gospodin Čučanj je izgleda pričao s nekim koga je samo on mogao da vidi. Harija je živo podsetio na jednog starog klošara kog je video jednom prilikom kad je išao s Darslijevima u kupovinu. I taj čovek je, takođe, divljački razgovarao s vazduhom. Tetka Petunija je tada zgrabila Dadlija za ruku i odvukla ga na drugu stranu ulice da bi ga zaobišla. Zatim je teča Vernon celu porodicu počastio dugačkim predavanjem o tome šta bi on voleo da uradi s prosjacima i klošarima. – Zar on nije zudija? – upita Krum, zureći u gospodina Čučnja. – Zar to nije onaj iz važeg Minisdarzdva? Hari klimnu glavom, na tren neodlučno zastade, a potom priđe gospodinu Čučnju, koji nije gledao u njega već je nastavio da priča s obližnjim drvetom: – ...a kada završiš s tim, Vederbi, pošalji sovu Dambldoru da potvrdiš broj durmstranških učenika koji će prisustvovati turniru, Karkarof je rekao da će ih biti dvanaest... – Gospodine Čučanj? – reče Hari oprezno. – ... a onda pošalji još jednu sovu Madam Maksim, pošto će i ona možda hteti da poveća broj učenika koje dovodi, sad kad je Karkarof svoje zaokružio na tuce... učini to, Vederbi, hoćeš li? Hoćeš li? Hoćeš... – gospodin Čučanj iskolači oči. Stajao je zureći u drvo, mrmljajući bezglasno ka njemu. Onda se zatetura u stranu i pade na kolena. – Gospodine Čučanj? – reče Hari glasno. – Da li ste dobro? Čučnjeve oči su se izvrtale prema unutrašnjosti glave. Hari baci pogled na Kruma, koji beše pošao za njim kroz drveće i zabrinuto zurio u Čučnja. – Žda nije u redu z njim? – Pojma nemam – promrmlja Hari. – Slušaj, bolje idi i dovedi nekoga... – Dambldora! – prodahta gospodin Čučanj. On posegnu šakom i zgrabi Harija za odoru, privlačeći ga bliže sebi, iako su mu oči gledale iznad Harijeve glave. – Moram... da vidim... Dambldora... – U redu – reče Hari – ako ustanete, gospodine Čučanj, možemo da pođemo do... – Učinio... sam... glupost... – prodahta gospodin Čučanj. Delovao je sasvim lud. Oči su mu se prevrtale i kolačile, a niz bradu su mu curile bale. Kao da ga je svaka reč koju izgovori koštala velikog napora. – Moram... reći... Dambldoru... – Dižite se, gospodine Čučanj – reče Hari glasno i jasno. – Dižite se, ja ću vas odvesti do Dambldora! Oči gospodina Čučnja iskrenuše se ka Hariju. – Ko... ti? – prošaputa on. – Ja sam učenik iz škole – reče Hari, okrećući se ka Krumu, očekujući neku pomoć, ali Krum je stajao iza njega i delovao veoma nervozno. – Ti nisi... njegov? – prošaputa Čučanj, oklembesivši usnu. – Ne – reče Hari, nemajući ni blagu ideju o čemu Čučanj uopšte govori. – Dambldorov si? – Tako je – reče Hari. Čučanj ga je privlačio bliže k sebi. Hari je pokušao da olabavi stisak Čučnjeve ruke kojom ga je ovaj vukao za odoru, ali bio je i suviše jak. – Upozori... Dambldora... – Dovešću Dambldora ukoliko me pustite – reče Hari. – Samo me pustite, gospodine Čučanj, i dovešću ga... – Hvala, Vederbi, a kad to budeš učinio, prijala bi mi šoljica čaja. Moja supruga i sin će uskoro doći, večeras idemo na koncert s gospodinom i gospođom Fadž. – Čučanj je sada ponovo veoma razgovetno pričao s drvetom, i izgledao potpuno nesvestan Harijevog prisustva, što je Harija toliko iznenadilo da nije ni primetio da ga je Čučanj pustio. – Da, moj sin je nedavno osvojio dvanaest O.Č.N.-a, što je izuzetno zadovoljavajuće, da, hvala, da, veoma sam ponosan. Nego, da li biste mogli da mi donesete onaj dopis od Andoranskog ministra magije, mislim da ću imati vremena da sastavim odgovor... – Ti ostani ovde s njim! – reče Hari Krumu. – Ja ću dovesti Dambldora, brže ću stići, znam gde mu je kancelarija... – On je lud – reče Krum sumnjičavo, zureći dole u Čučnja, koji je i dalje ćeretao s drvetom, očigledno ubeđen da je to Persi. – Samo ostani s njim – reče Hari, krenuvši da ustane, ali njegov pokret je, izgleda, izazvao još jednu naglu promenu kod gospodina Čučnja, koji čvrsto zgrabi Harija za kolena i povuče ga nazad na tlo. – Ne... ostavljaj... me! – prošaputa on, ponovo iskolačivši oči. – Ja... pobegao... moram upozoriti... moram reći... videti Dambldora... moja krivica... sve moja krivica... Berta... mrtva... sve moja krivica... moj sin... moja krivica... reci Dambldoru... Hari Poter... Mračni gospodar... jača... Hari Poter... – Dovešću Dambldora ukoliko me pustite, gospodine Čučanj! – reče Hari. On se besno okrenu ka Krumu. – Pomozi mi već jednom! Delujući krajnje obazrivo, Krum se pomeri napred i kleknu na zemlju pored gospodina Čučnja. – Samo ga čuvaj tu – reče Hari, otrgnuvši se iz zagrljaja gospodina Čučnja. – Ja ću se vratiti s Dambldorom. – Požuri, hođež li? – povika Krum za njim, dok Hari odjuri iz Šume i nastavi uzbrdo preko mračnog imanja. Bilo je potpuno napušteno. Torbar, Sedrik i Fler su nestali. Hari šmugnu uz kamene stepenice, kroz ulazna vrata od hrastovine, a onda uz mermerno stepenište, do drugog sprata. Pet minuta kasnije hitao je ka kamenom gargojlu, koji je stajao na sredini praznog hodnika. – Limun-bombonice! – prodahta on. Ovo je bila lozinka za tajno stepenište koje je vodilo do Dambldorove kancelarije – to jest bila je pre dve godine. Lozinka je očigledno bila promenjena, pošto kameni gargojl nije naprasno oživeo i skočio u stranu, već je stajao ukočen u mestu i zlokobno zurio u Harija. – Miči se! – povika Hari na njega. – Hajde! Ali ništa se na Hogvortsu nije pomeralo samo zbog toga što bi neko podviknuo. Znao je da to ne pomaže. On pogleda niz prazan hodnik. Možda je Dambldor u zbornici? On poče da trči što je brže mogao ka stepeništu... – POTERU! Hari prikoči i osvrnu se. Snejp je upravo iskrsnuo sa skrivenog stepeništa iza kamenog gargojla. Zid iza njega se još zatvarao kad on pokaza glavom Hariju da mu priđe. – Šta radiš ovde, Poteru? – Moram da vidim profesora Dambldora! – reče Hari, trčeći uz hodnik i prikočivši ispred Snejpa. – U pitanju je gospodin Čučanj... upravo se pojavio... eno ga u Šumi... traži... – Kakve su to gluposti? – reče Snejp, a crne oči mu zasijaše. – O čemu to pričaš? – Gospodin Čučanj! – povika Hari. – Iz Ministarstva! Nije mu dobro ili tako nešto... eno ga u Šumi, hoće da vidi Dambldora! Samo mi dajte lozinku za... – Direktor je zauzet, Poteru – reče Snejp, a tanka usta iskriviše mu se u neprijatan osmeh. – Moram da kažem Dambldoru! – povika Hari. – Zar me nisi čuo, Poteru? Hari uvide da Snejp uživa baš u tome da Hariju uskrati ono što očajnički želi. – Čujte – reče Hari ljutito – Čučanj nije pri sebi... on je... on je poludeo – kaže da hoće da upozori... Kameni zid iza Snejpa skliznu i otvori se. Tamo je stajao Dambldor, u dugoj zelenoj odori, s izrazom blage radoznalosti. – Ima li problema? – reče on, gledajući naizmenično u Harija i Snejpa. – Profesore! – reče Hari, obišavši Snejpa, pre nego što je ovaj stigao da progovori. – Gospodin Čučanj je ovde... dole je, u Šumi, hoće da popriča s vama! Hari je očekivao da Dambldor počne da postavlja pitanja, ali, na njegovo olakšanje, Dambldor to ne učini. – Povedi me tamo – reče on odmah, i krenu niz hodnik za Harijem, ostavivši Snejpa da stoji pored gargojla, izgledajući dvaput ružnije od kamene statue. – Šta je gospodin Čučanj rekao, Hari? – upita Dambldor, dok su žurno išli niz mermerno stepenište. – Kaže da hoće da vas upozori... kaže da je učinio nešto užasno... spomenuo je svog sina... i Bertu Džorkins... i – i Voldemora... nešto o tome kako Voldemor jača... – Zbilja – reče Dambldor, i ubrza korak dok su žurili napolje u mrkli mrak. – Ne ponaša se normalno – reče Hari, držeći korak s Dambldorom. – Kao da ne zna gde je. Razgovara kao da misli da je Persi Vizli tu, a onda se naglo promeni, i kaže da mora da vidi vas... ostavio sam ga s Viktorom Krumom. – Jesi li? – reče Dambldor oštro, i poče da hoda još krupnijim koracima, tako da je Hari sada trčao da bi održao korak s njim. – Znaš li da li je još neko video gospodina Čučnja? – Ne – reče Hari. – Krum i ja smo razgovarali, gospodin Torbar je upravo završio s davanjem uputstava za treći podvig, mi smo zaostali iza njih, i onda smo videli gospodina Čučnja kako izlazi iz Šume... – Gde su oni? – reče Dambldor, dok je iz tame izranjala bobatonska kočija. – Ovamo – reče Hari, krećući se ispred Dambldora, pokazujući mu put kroz drveće. Više nije mogao da čuje Čučnjev glas, ali znao je kuda treba da ide: to mesto nije bilo mnogo udaljeno od bobatonske kočije... ovde negde... – Viktore? – povika Hari. Niko mu ne odgovori. – Bili su ovde – reče Hari Dambldoru. – Sigurno su bili ovde negde... – Lumos – reče Dambldor, upalivši svoj štapić i podižući ga. Uski svetlosni zrak iz štapića putovao je od jednog crnog stabla do drugog, osvetljavajući zemlju. A onda naiđe na par stopala. Hari i Dambldor pojuriše napred. Krum je ležao ispružen na šumskom tlu. Izgleda da je bio onesvešćen. Nije bilo ni traga ni glasa od gospodina Čučnja. Dambldor se nagnu nad Krumom i nežno mu podiže kapak. – Ošamućen – reče on blago. Njegove naočare u obliku polumeseca svetlucale su na mesečini, dok je virkao naokolo kroz obližnje drveće. – Da odem i dovedem nekoga? – reče Hari. – Madam Pomfri? – Ne – reče Dambldor hitro. – Ostani ovde. On podiže svoj štapić uvis i usmeri ga ka Hagridovoj kolibi. Hari vide nešto nalik na srebrnu strelu kako izleće iz njega i šiba kroz drveće nalik na duh neke ptice. Onda se Dambldor opet nadnese poviše Kruma, uperi svoj štapić u njega i promrmlja: – Renervate. Krum otvori oči. Izgledao je ošamućeno. Kad je ugledao Dambldora, pokušao je da se uspravi, ali mu Dambldor stavi ruku na rame i pokaza mu da ostane da leži. – Napao me je! – promrmlja Krum, prinoseći ruku glavi. – Onaj matori ludak me napao! Ozvrnuo zam ze da vidim gde ode Poter, a on me je napao odpozadi! – Lezi načas mirno! – reče Dambldor. Do njih dopre bat gromoglasnih koraka, i pred njima se odjednom stvori Hagrid, dahćući, s Fengom za petama. Nosio je svoj samostrel. – Profesore Dambldor! – reče on, razrogačivši oči. – Hari... šta se...? – Hagride, idi i dovedi profesora Karkarofa – reče Dambldor. – Njegov učenik je napadnut. Kad to učiniš, molim te alarmiraj profesora Ćudljivka... – Nema potrebe za tim, Dambldore – reče promukli režeći glas. – Ovde sam. – Ćudljivko je ćopao ka njima oslanjajući se na štap, s upaljenim čarobnim štapićem. – Prokleta noga – reče on besno. – Inače bih ovde stigao ranije... šta se desilo? Snejp je spomenuo nešto o Čučnju... – Čučnju? – ponovi Hagrid tupo. – Zovi Karkarofa, molim te, Hagride! – reče Dambldor oštro. – Oh, da... u pravu ste, profesore... – reče Hagrid, okrenu se i nestade među mračnim drvećem, a Feng otkaska za njim. – Ne znam gde je Barti Čučanj – reče Dambldor Ćudljivku – ali je od najveće važnosti da ga pronađemo. – Radim na tome – zareža Ćudljivko, isuka svoj štapić i otćopa u Šumu. Ni Dambldor ni Hari ne progovoriše ni reči dok ne začuše zvuke koji su nepogrešivo označavali povratak Hagrida i Fenga. Za njima je brzao Karkarof. Nosio je svoje elegantno srebrno krzno, i delovao bledo i uznemireno. – Šta je ovo? – povika on, kada vide Kruma na zemlji, i Dambldora i Harija pored njega. – Šta se dešava? – Napadnut zam! – reče Krum, pridižući se, i trljajući glavu. – Onaj gozpodin Džudžanj ili kako ze veđ zove... – Čučanj te je napao? Čučanj te je napao? Tročarobnjački sudija? – Igore – poče Dambldor, ali Karkarof se približi grčevito stežući svoje krzno uz sebe, delujući razjareno. – Izdaja! – zaurla on, upirući prstom u Dambldora. – To je zavera! Vi i vaše Ministarstvo magije namamili ste me ovamo pod lažnim izgovorima, Dambldore! Ovo nije ravnopravno takmičenje! Prvo krišom ušunjate Potera na turnir, iako je maloletan! A sad čovek iz vašeg Ministarstva i vaš prijatelj pokušava da onesposobi mog šampiona! Sve mi ovo smrdi na dvostruku igru i korupciju, a ti, Dambldore, s tim tvojim pričama o bliskim međunarodnim čarobnjačkim vezama i ponovnom uspostavljanju starih veza, o zaboravljanju starih razmirica – evo šta mislim o tebi! Karkarof pljunu na zemlju ispred Dambldorovih nogu. Jednim brzim potezom, Hagrid zgrabi Karkarofa za krznenu kragnu, podiže ga iznad sebe, i tresnu ga o obližnje drvo. – Izvin'se! – zareža Hagrid, dok se Karkarof borio da dođe do daha, s Hagridovom masivnom pesnicom preko grla, i nogama što su landarale po vazduhu. – Hagride, ne! – povika Dambldor, a oči mu sevnuše. Hagrid skloni ruku kojom je prikovao Karkarofa za drvo, a Karkarof skliznu niz deblo, pade kod njegovog korenja i ostade u čučećem položaju. Nekoliko grančica i lišće sručiše mu se na glavu. – Budi ljubazan i otprati Harija nazad do zamka, Hagride – reče Dambldor oštro. Teško dahćući, Hagrid uputi Karkarofu pogled pun mržnje. – Možda j' bolje da ostanem ovdi, direktore... – Odvešćeš Harija nazad u školu, Hagride – ponovi Dambldor strogo. – Odvedi ga do grifindorskog tornja. A ti, Hari... hoću da ostaneš tamo. Sve što bi možda hteo da uradiš, sve sove koje bi možda hteo da pošalješ, sve može da pričeka do jutra, jesi li me razumeo? – Ovaj... da – reče Hari, zureći u njega. Kako je Dambldor mogao da zna da on upravo u tom trenutku razmišlja da istog časa pošalje Prasvidžena pravo Sirijusu, da mu javi šta se desilo? – Ostaviću Fenga sas vama, direktore – reče Hagrid, i dalje preteće zureći u Karkarofa, koji je i dalje ležao opružen u podnožju drveta, upleten u krzno i korenje. – Feng, ostani. Ajmo, Hari. Oni u tišini prođoše pored bobatonske kočije, a potom krenuše uzbrdo ka zamku. – Kak' se samo usuđuje – režao je Hagrid, dok su koračali pored jezera. – Kak' se usuđuje da optuži Dambldora. K'o da bi Dambldor učinijo tak' nešto. K'o da je Dambldor 'teo da ti učestvuješ u turniru. Zabrinut! Ne znam kad' sam vid'o Dambldora više zabrinutog neg' što je u poslednje vreme. A ti! – Hagrid se iznenada besno okrenu ka Hariju, koji pogleda uvis u njega, vidno zatečen. – Šta s' ti radijo, lutajuć' okolo s prokletim Krumom? On ti je sas Durmstranga, Hari! Mog'o je da te prokune na mestu, zar ne? Zar te Ćudljivko nije niš' naučio? Zamisli samo, dopustijo da ga namame nasamo... – Krum je sasvim u redu! – reče Hari, dok su se penjali uz stepenice u Ulaznu dvoranu. – Nije pokušavao da me prokune, samo je hteo da priča o Hermioni... – Popričaću i sas njom oko toga, ondak – reče Hagrid sumorno, trupkajući nogama uza stepenice. – Što manje posla imate s ovi stranci, biće vam bolje. Njima ne mo'š verovat'. – Ti si se fino slagao s Madam Maksim – reče Hari ozlojeđeno. – Nemo' da mi je pominješ! – reče Hagrid, i na trenutak je delovao krajnje zastrašujuće. – Sad sam je prozreo! Pokušava da mi se ulaguje da bi joj rek'o šta će bit' za treći podvig. Ha! Njima ne mo'š verovat'! Hagrid je bio tako loše raspoložen da je Hari jedva dočekao da se pozdravi s njim ispred portreta Debele Dame. On se pope kroz rupu iza portreta u dnevni boravak, i pohita pravo do ćoška gde su sedeli Ron i Hermiona, da im ispriča šta se dogodilo.
