Pojačalo izolacija EP4 (1)
Ivan Minić iz žute stolice, iza žute trake, govori o tome zašto je za uspešan biznis neophodno uspostavljanje dobrog sistema. Ovu temu Minić ilustruje kroz tri zanimljive priče iz kojih možete izvući pouku za svoje poslovanje. Ivan deli ideje o tome i šta gledati i šta čitati u izolaciji ali i van nje, zašto je važno da odabereš saradnika kome veruješ i zašto nije nužno biti predvodnik u inovacijama da bi vaša firma bila uspešna.
Ivan Minić svoju karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador.
Kao dizajner, developer i project manager radio je na više od 350 projekata za klijente iz 28 zemalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, kao deo Simplicity.rs tima, sa pozicije konsultanta u oblasti internet marketinga, sarađivao je sa više od 50 najpoznatijih svetskih brendova u vezi sa njihovim nastupom na lokalnom tržištu. U saradnji sa Telenor Srbija osmislio je i pokrenuo MojaFirma.rs.
Organizovao i suorganizovao mnoštvo stručnih skupova, od 2002. na ovamo, uključujući i Blogomaniju '13, koja je okupila više od 1.000 ljudi iz regiona oko teme elektronskog poslovanja i digitalnog marketinga na Kopaoniku. Prethodnih godina pomaže strukovnoj organizaciji – IAB Serbia, u organizaciji događaja. Javno govori na temu preduzetništva, marketinga i razvoja poslovanja i samozapošljavanja.
Blog For The Win, na kome piše na prethodno navedene teme, više puta je proglašavan jednim od najboljih u regionu. Piše i za Netokraciju, Sportske.net, BeforeAfter, JužneVesti, a povremeno kao fotograf i snimatelj ilustruje sportske priče lokalnog izdanja Vice-a i SportKlub-a.
Od septembra 2015. godine izabran je za Zamenika predsednika Konferencije suosnivača Registra nacionalnog internet domena Srbije, a od 2019. godine je član Upravnog odbora fondacije. Od juna 2016. pokreće sa partnerima servis MojaPijaca.rs. U decembru 2016. predsedava stučnim žirijem srpskih IAB MIXX awards, lokalnog izdanja jedinog globalnog takmičenja koje je 100% – digital.
Od februara 2017. godine predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmet Upravljanje digitalnim projektima.
Od januara 2019. godine uređuje i vodi podcast Pojačalo.
Transkript razgovora: Dobar dan i dobrodišli u četvrtu epizodu Pojačalo u izolaciji. Ja sam danas ovde u lokalnom parku koji je zatvoren za igranje, ali je još uvek u funkciji ovaj ostali deo parka. Srećom, nema nikog drugog iako je vreme posle radnog vremena pa dosta ljudi okolo šeta.
Kao što čujete i priroda se probudila tako da, imaćemo te smetnje sa zvukom ptica. U normalnim okolnostima bih rekao da to nije ništa strašno, naprotiv da je vrlo pohvalno, međutim, ovde postoje neke lokalne ptice koje podsećaju na neke male vrane i koje imaju baš odvratan zvuk, ali ok. Za sada ih ne čujemo, čućete ih kasnije.
Seo sam ovde zato što sam prolazio i video tri veverice kako se igraju, a pošto volim veverice, pomislio sam da ako je dobro za njih, dobro je i za mene. Na ivici lokacije na kojoj sam planirao da snimam neko vrlo uporno i glasno seče drva u blizini, pa je to nemoguće.
Hvala vam na svim lepim reakcijama do sada, zaista mi mnogo znače. Hvala vam na svim pismima i mejlovima koje ste poslali na dosadašnje klipove. To mi mnogo znači i motiviše me da budem što produktivniji ovde.
Tema ima, to nije problem, neće nestati. Kako se čini sa situacijom u Teksasu, neće nestati ni prilike da se izađe iz kuće jer se stvari ovde dosta dobro odvijaju. Social distancing, nije ovde nepoznat koncept. Oni ljudi i žive prilično odvojeni jedni od drugih zbog same činjenice da ovde zaista ima puno mesta i ne postoji problem sa time da svako ima svoju kuću, svoj automobil. Vrlo retko postoje neka grupna okupljanja, posebno sada kada većina radi od kuće i, u principu, jedino su prodavnice mesto gde može doći do nekog masovnijeg susreta. Oni, sa druge strane, ulažu maksimalne napore, redovno dezinfikuju svako lice. U suštini, prilično odgovorno su se postavili prema svemu i samim tim i rezultati su dobri. Jer, iako je Amerika žarište zbog nekoliko gradova, Hujuston i Teksas nisu od onih problematičnijih.
Danas imamo nekoliko tema koje bih hteo da prođem. U suštini to su neka moja razmišljanja iz prethodnih nekoliko nedelja. Neke stvari su možda inspirisane i stvarima koje ste mi pisali.
Šta gledati i čitati u izolaciji
Za početak, imao sam to pitanje u prethodnoj epizodi i par ljudi me je to pitalo mejlom, očigledno ne bi bilo loše da to pomenem i u samoj epizodi.
Pominjao sam više puta da mislim da je ovo idealna prilika da se vreme iskoristi na neki pametniji način. Sugerisao sam da možda gledate ili čitate neke biografije. Prosto, računam da možete da čitate ono što vam je dostupno, a da vam baš u ovom trenutku nije baš previše toga dostupno. Ali, pročitajte biografiju Henri Forda, Stiva Džobsa, ser Aleksa Fergusaona i krenite da istražujte malo šta je to nešto što može da vam bude interesantno. Svakako pročitajte nešto od dela Karnegija, nešto od Edvarda de Bonoa, dobićete prilično mesa za razmišljanje o načinu na koji možda radite neke stvari i u životu generalno.
Što se tiče gledanja, ja sam neko ko voli da gleda dokumentarce i za njih uvek nalazim vremena. Sada ga ima više pa se trudim da ga popunim sa više kvalitetnih dokumentaraca i evo nekoliko predloga šta bi mogli da gledata – imajte u vidu da će predlozi dosta ići na stranu sporta jer je to negde moja preokupacija jako dugo bila, ali da to ne mora da bude tako. Jedna od stvari koje jako volim da gledam su dokumentarci koji se bave nekim od značajnih istorijskih događaja poput slanja čoveka na Mesec. Ako mislite da je Zemlja ravna, onda ni to sa Mesecom nema nekog preteranog smisla, ali ako mislite da je Zemlja ravna, pretpostavljam da ni ne gledate ovaj podkast.
Uglavnom to su neke interesantne stvari, zatim dosta nekih ljudi pronalazača iz Rusije koji su izumeli neke zanimljive stvari. Jedan od njih o kome ima jako lep dokumentarac je Igor Sikorski, čovek koji je napravio prvi helikopter. On je Rus ili Ukrajinac i sve svoje velike izume je napravio u Americi jer u Rusiji nije imao dovoljno podrške za tako nešto. Interesantno je zato što svi današnji helikopteri rade na principu koji je on postavio, a u suštini, ako analizirate malo celu stvar, to što je on napravio je, u principu, gotovo nemoguće da se napravi. Moraš da budeš prilično posvećen i lud da bi to uspeo.
Prethodnih dana sam pogledao sjajan dokumentarac o košarkaškom klubu Jugoplastika. Šta god mi mislili i kako god bili podeljeni danas, Jugoplastika je osvojila tri uzastopne titule prvaka Evrope u klupskoj košarci sa 100% domaćim igračima, sa većinom igrača koji su lokalno proizvedeni i to je nešto što treba uzeti u obzir. Jugoplastika je odškolovala do kraja Božu Maljkovića, jednog od najvećih trenera koje Srbija ima i verujem da je veoma interesantno pogledati.
Zatim, 250 stepenika. Prvi put kada sam ga gledao isplakao sam se kao dete. To je dokumentarac koji je pre nekoliko godina snimljen vezano za uspeh mlade reprezentacije Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Bormiju i kako su profesor Karelejić i Gari Pešić kroz trogodišnji rad napravili najveličanstveniju mladu reprezentaciju koja je ikada nastupala i kako su vodili momke koji su potom ostvarili najveće uspehe naše košarke. U suštini, to je film o lepim stvarima jugoslovenske škole košarke.
Takođe, serijal Zlatni momci. Gledao sam ga i tokom svetskom prvenstva u košarci. Iako smo imali užasan internet bilo je previše važno i dobro da nisam smeo da ga propustim.
Još jedan lep dokumentarac – ESPN je napravio dokumentarac o Dream teamu. Iako možda mislite da možda znate sve o tim ljudima, budite sigurni da ne znate i budite sigurni da tu postoji jako puno lepih stvari koje možete saznati i naučiti. Jedna od njih je kako je Čak Dejli koji je bio selektor Dream teama uspeo da napravi kompaktan tim za vrlo kratko vreme od 11 igrača koji su nakon toga postali “hall of fame”-eri, koji očima nisu mogli da se vide međusobno, a pri tom prva zvezda cele priče Majkl Džordan je bio igrač Čikago Bulsa, Deli je bio trener Detroit Pistonsa i bili su najveći mogući sportski neprijatelji koji postoje, a na kraju su postali veliki prijatelji.
Ono što bih svakako sugerisao, to je da svi vi koji slušate i gledate, iskoristite priliku i u komentarima ispod videa dajte svoje predloge šta ljudi mogu da gledaju i na taj način možemo da pokušamo da damo hranu za glavu – kako je nekada bio slogan jedne emisije na BK televiziji.
Sistem i njegov značaj
Prošli put smo pričali o tome kako je to lepo kada postoji sistem i kada postoji sistem mnogima deluje, sa strane, da stvari funkcionišu same od sebe. Da, ti si tu, a sve se to dešava i to nije ničiji posao. Jedna od vrlo bitnih stvari u pravljenju sistema je da mora tačno da se zna šta je čiji posao.
Mesto gde sam ja danas hteo da snimam je jedan ćošak vrlo blizu, koji je juče izgledao kao Černobilj. To je parcela koja je ničija zemlja, pa samim tim i ničiji problem, ali u sistemu i to je nečiji problem. Juče su tu bili korov i trava preko metar visine, a danas je to uređeni travnjak sa podšišanom travom koja tu još uvek stoji i prelepo miriše i idealna je za ovako nešto. Međutim, pošto je jedan komšija rešio da baš tu seče neko drvo i to traje neko vreme, onda sam odlučio da je park ipak bolja lokacija.
Šta znači sistem? Sistem znači da je to nečiji posao. Neko je uzeo i to uradio, sredio i uvek se nađe neko ko to uradi. Čak i u vanrednim okolnostima i vanrednom stanju uvek se neko bavi time da to sve funkcioniše kako treba.
U moru sistema, ako to nije tvoj posao, ti to vrlo često ni ne primetiš, ali ponekad, kada hoćeš da postaviš nekakav svoj sistem, nije loše da analiziraš kako stvari zapravo funkcionišu i šta se tu zapravo dešava.
Jedna zanimljiva priča vezano za to sve. Pre nekih stotinjak godina krenula je ekspanzija visokih zgrada, prvo u Njujorku, a zatim i u ostatku Amerike. Ko bi to gledao laički sa strane rekao bi da to verovatno znači da su u tom trenutku otkrili neku inovaciju u arhitekturi, našli način kako da grade visoke zgrade i zato se to sve tako dešavalo. Ta logika je, u principu, vrlo često ispravna, ali ne i uvek. U ovom slučaju apsolutno nije tačna. Zašto to kažem?
Ponekada je potrebno da, kada analiziramo stvari, idemo malo uzvodno. Dakle, ne bavimo se samo onim što je posledica toga nego se bavimo time kako je uopšte došlo do toga što danas imamo. Analizirajući situaciju sa oblakoderima, vrlo brzo saznamo da su oni savršeno znali i pre toga znali da naprave visoke zgrade. Ako analiziramo dovoljno unazad, u nekim slučajevima i par stotina godina unazad, znali su da sagrade nešto prilično visoko. Ima kula, tornjeva i crkvi koje su jako visoke, već vekovima, ali se to nije radilo iz jednog drugog razloga. Zgrade, bilo da su stambene ili su pravljene za poslovne potrebe, treba da budu praktične. Crkve ne moraju da budu toliko praktične. One treba da budu, u nekim slučajevima, samo impozantne.
Šta znači da budu praktične? Znači da možeš lepo da ih koristiš i da ne postoji neki preterani problem u svakodnevnoj upotrebi i td.
A, koliko vas misli da nije problem da se penješ na 20 spratova stepenicama? E u tome je stvar.
I sad, zagrebali smo površinu i našli smo to nešto od čega možemo da krenemo. Sad, možete da kažete, pa dobro, nije postojao lift i to je bio razlog. Pa nije baš.