Podcast EP001: Marija Đorđić i Žarko Ptiček (3)
I imao sam prilike da, kao i obično, sa svom svojom teškom artiljerijom, zahtevam za isporuku pošiljke sa, na jednoj A4 strani objašnjenim svim zakonima, ukidanjima i tako dalje, sve to pripremim unapred i da onda idem da se borim da podignem svoju pošiljku bez upotrebe pečata koji je ukinut Zakonom o privrednim društvima, članom 25. stav 3, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine. Uskoro će mu sedmi rođendan. Polazi dete u školu, a još uvek traže. Problem je što, čak i kada u zakonu nešto piše, ljudi kažu nije to baš sasvim tako.
To što ti kažeš, hakuje, hakovanje se odnosi na ”molim vas primenite zakon”. Šta je tu hak? To nije zaobilazna putanja. Hak je da napišete na pečatu da vaša firma nema niti upotrebljava pečat i onda da ga koristite u krajnjoj nuždi i kada ostavite otisak kažete službeniku ”Hajde sada pročitaj”. I on pročita i kaže: ”Pa dobro, ali eto ipak.”
”Pa jel vi vidite da ja pečat ne koristim?”
Njemu je bitno da mentalno on ima neki mastiljavi krug. Onda je to uredu. To što na tom mastiljavom krugu piše da nije pečat, njemu to ništa ne znači niti se on time bavi. On se bavi nečim što on misli da treba.
Vrlo je jednostavno. Vi dođete i kažete: ”Dobro jel piše?”
”Znam, ali meni je šef rekao.”
Kako šef može da vam kaže drugačije?
U pošti, konkretno, prilikom preuzimanja, službenik pošte je rekao, parafraziraću: ”Da znate, ali to je ipak država”.
Gde sam ja rekao: ”Potpuno se slažem. Vi radite za državu. Vi ste na braniku otadžbine i čuvate pravni poredak onako kako je Skupština Republike Srbije propisala. I vaš posao nije nimalo lak, je li tako. Tako je. I šta piše u zakonu? Da li treba pečat ili ne?” Odjednom, taj čovek koji radi na šalteru, on je i dalje samo čovek, nekako oseti da je on na braniku otadžbine ukoliko poštuje zakon i stavi mu se u njegovu vizuru ispred njega, da je država njega lično angažovala da sprovodi volju zakonodavca. Na tako besmislenom primeru kao što je otisak pečata. Vi onda dobijate da vidite kod službenika kako se menja raspoloženje i kako ista argumentacija počinje drugačije da deluje.
Ja sam tamo predao ovaj svoj zahtev i oni nisu umeli da ga prime. Nisu znali kako da zavedu zahtev. Šefica tamo mi je rekla da ona nije ovlašćena da primi zahtev. Pitao sam da li hoćete da vam pošaljem poštom? Ne razumem, samo mi potpišite ovde da ste primili.
Oni su primili zahtev, obradovali su se zato što su tamo imali pravno obrazloženje, ta šefica je otišla kod nadšefice ili koga već, uglavnom kada se vratila rekla je ovom službeniku da mi bez pečata isporuči moj kalendar. Čemu 35-tominutni maltretman nekoga ko misli da je čuvar zakona, koji pri tom ne poznaje zakon, a kada mu se predstavi zakon kao takav, misli da to eto ipak tako treba, nije to baš zakonodavac tako mislio – ja ne znam. Ne umem da objasnim tako nešto. Iz svoje vizure, ako piše da ne treba – ne treba, ako piše da treba – onda treba.
Lakše se sprovede recimo, sada imamo do 25. decembra po Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, sve banke i računovođe su bili u obavezi da od svojih klijenata prikupe izjave o tome da li su funkcioner ili nisu. Banke su to uvele dok pucneš prstima. Uveli su novu obavezu to je užasno lako, a prestanak stare obaveze, to ne može.
Bankama je trebalo možda mesec dana da se prilagode, smisle izjave i to propagiraju kroz svoje kanale, objasne službenicima i klijentima sve, promene procedure. To je bila njihova zakonska obaveza. Vaša zakonska obaveza je da prestanete da me maltretirate po pitanju pečata. Zašto vam je sedam godina potrebno da prestanete to da činite, ja ne znam. Ali činjenica postoji email adresa, mislim da je ukidanje.pecata@gov.rs na koju može da se piše svaki incident. Napišete ko, gde, kada i u koju svrhu tražio pečat i to je to. Ono što sam ja uspeo da se raspitam, to deluje. Potrebno im je dan-dva da odreaguju. Pošaljete im na adresu, sutradan će to biti pročitano i dobićete odgovor: ”E sad idite ponovo obavestili smo tog službenika”.
Ali, pazite, sa sistemskog nivoa, vi državi tužite državu da država ne radi ono što je država rekla da će država da radi. Sad vi kao privrednik treba da se negde pozicionirate u takvom sistemu. Onda se pribegava sledećoj mudrosti, sa pravnog aspekta ovo je dosta značajno moje otkriće – što manje tačaka dodirnih sa administracijom ili državom imate, to ćete bolje funkcionisati, to ćete manje opterećenja imati. Nekih dodirnih tačaka, koje su pod moranje, tu se zna kako stvari funkcionišu, ali sve ostalo što ne morate, na primer ako vam nije neophodno da uzmente nekakvu vrstu povlastice, subvencije za zapošljavanje… nemojte to da radite. Zašto? Ne znate unapred kako će ta tačka gde ste se dodirnuli sa državom delovati na vaše poslovanje.
Daću jedan primer, vrlo je prost. Preduzetnik je konkurisao za neki od vladinih projekata novog zapošljavanja i zaposlio ljude. Uslov je bio da dve godine moraju da budu zaposleni kako bi ostvario pravo plaćanja 65% manje poreza i doprinosa u tom dvogodišnjem periodu. Nakon godinu i po dana, preduzetnik reši da, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, promeni pravnu formu i iz preduzetnika postane društvo sa ograničenom odgovornošću, što je normalan sled događaja i svedočanstvo o rastu. On saznaje da, ukoliko se to desi, moraće da plati za godinu i po dana svu razliku koju mu je država dala zato što se smatra da krši ugovor. Pri tom u zakonu piše da se time nastavlja pravno sledbeništvo. APR izdaje potvrdu, poseban dokument, gde kaže pravni sledbenik preduzetnika tog i tog je društvo sa ograničenom odgovornošću to i to. Imate dokument imate papir sa kojim možete da odete bilo gde, u banku, poresku i kažete ja sam pravni sledbenik preduzetnika.
Menja se PIB, menja se matični broj i to je uredu. Ali zbog toga što se negde administrativno tehnički menja broj, bez obzira što postoji potvra o pravnom sledbeništvu sa jednog broja na drugi, oni kažu nama je žao, ali vi gubite tu mogućnost. U konkretnom slučaju se sačekalo 6 meseci. Ne mogu da kažem da nije uticalo na poslovanje, ali je bilo značajnije da se ispoštuje taj uslov koji je bio propisan i koji niste mogli da pretpostavite jer nigde u dokumentaciji ne piše ”zabranjena je promena pravne forme iz preduzetnika u doo. Izgubićete subvenciju ukoliko promenite prvnu formu.” I to ne možete da znate unapred niti vam neko može reći dok ne dođete do takve situacije i konkretnog zida u koji ne treba da udarite glavom.
Takvih ima na svakom ćošku. Neću da kažem vrebaju, ali sve što izlazi van redovnog šablona ponašanja, istovremeno je i jako super zato što ako se ponašate kao svi drugi dobijaćete isti rezultat i tu nema ničeg novog. Nećete uspeti da zaradite ako otvorite pljeskavičarnicu pored pljeskavičarnice. Druga stvar koja se dešava, to je odmah nailazite: ”A ha, ovo vidimo prvi put, jeste dozvoljeno, ali tu nisu čista posla. Ja to nisam nikada video”. I onda ide sva ona energija u objašnjavanje o čemu smo pričali.
Ja funkcionišem u primerima, ali generalno to je neki savet – ako ne morate da imate posla sa državom Srbijom ili sa bilo kojom administracijom bilo koje veće firme, pošto one funkcionišu na vrlo sličan način – ima gomila ljudi, sistemi su inertni i potrebno je da se neka promena propagira duže vremena nego li inače – dok ne dođete do tog nivoa da možete već finansijski ili pravno da rizikujete, nemojte da imate dodirnih tačaka.
Takođe, i ovo je neka preporuka, nemojte vaš biznis bazirati na subvencijama ili pomoći drugih ili na dobroj volji nečijoj. To nije poslovanje.
Do znanja možete da dođete na jedan ili drugi način, ali nemojte da očekujete da ćete uvek imati mogućnost za subvenciju.
Ok super, radili ste dve godine, imali ste subvenciju, pozapošljavali ste ljude i imate posla i šta kada prestanu subvencije? Da li i dalje možete da funkcionišete ili ne? Ako ste započeli biznis samo da bi ste iskoristili neku povoljnost koju vam država daje, bolje vam je da imate izlaznu strategiju, u smislu da znate koji je to momenat kada je vaš biznis realno isplativ, jer ova povoljnost samo krivi tržište. Doduše u početku u vašu korist, ali u krajnjoj instanci na vašu štetu, ako ne računate sa time. Jer, odjednom, istekom te dve godine, odakle tih 65%? Ako niste napravili da možete da isplatite, zatvarajte.
Ivan Minić: Svrha toga nije da pruži neku vrstu trajne podrške, već da pruži vremenski period u kome je potrebno izgraditi kapacitete da to postane održivo.
Žarko Ptiček: Ili barem da se vidi da li se od toga može napraviti adekvatan biznis ili ne. Uzmete pa probate, pa ako ne ide, ne ide ali znate da ste probali. Ako ste probali sa nekom povoljnošću, zašto da ne, ali znate da ne bi išlo bez nje.
Ivan Minić: Marija, tvoje iskustvo je takvo da većina biznisa koji ti postanu klijenti su novoosnovane firme. U suštini, knjigovođa je jedan od najbitnijih spoljnih saradnika koje firma može da ima i ljudi, osim ako ne moraju zbog nekog lošeg iskustva ili sličnog razloga, ne žele da menjaju knjigovođu. Samim tim što pretežno radiš sa novoosnovanim firmama, upoznata si više sa izazovima i problemima sa kojima se oni sreću i načinom na koji to rešavaju novi ljudi koji, vrlo često, nemaju prethodnog iskustva. Sa druge strane, svesna si i nekih problema koje vi kao knjigovođe imate u saradnji sa ljudima koji ne razumeju na koji način funkcioniše sistem. Šta su neke najčešće tačke problema na koje nalećeš?
Marija Đorđić: Upravo ono što si pomenuo. Ljudi često dolaze sa predrasudom šta je knjigovodstvo jer imaju iskustvo šta knjigovođa njihovog prijatelja radi za novac koji prijatelj njemu plaća. Ono što svako mora je da se dobro iskomunicira sa svakim, ne samo sa knjigovođom, šta je ono što će dobiti za svoj novac. Samo knjigovodstvo znači beleženje poslovnih promena, vaše nabavke, prodaje, naplate, vaših troškova, u određenu evidenciju – poslovne knjige i generisanje različitih izveštaja iz toga. Knjigovodstvene agencije, znači one knjigovođe koje eksterno pružaju usluge, često pored toga uvrste još nešto u svoju ponudu. Retko koja agencija se bavi samo knjigovodstvom. Tu može biti obračun zarada, često je u pitanju i obračun poreza, poresko savetovanje, neke knjigovođe prihvataju da za svoje klijente vrše plaćanja – klijenti su nesigurni ili neće da se bave time i onda svom knjigovođi daju karticu za elektronsko bankarstvo i on izvršava plaćanje za njih ili nosi pazar u banku. Mora se svako dobro raspitati šta je to što knjigovođa pruža jer u suprotnom imamo problem. Ono sa čime mi često imamo problem je ideja preduzetnika da smo mi osoba koja vodi računa o tome da li je on ispoštovao sve svoje zakonske obaveze. To je nemoguće. Mi smo tu da vodimo računa o knjigovodstvu, porezu, zaradi i možda još po nekoj oblasti koja je usko sa tim vezana. Ali, ne možemo se obavezati da vodimo računa o zakonitosti vašeg poslovanja na svim poljima. Ja mogu da, kada nešto porčitam ili naletim na neku informaciju kažem klijentu pazi imaš ovu dodatnu obavezu jer trguješ nekom robom koja će postati tzv ”poseban tok otpada” kada se njena upotreba završi pa tu postoje posebne obaveze, ali ne mogu da vodim računa o svakoj vrsti delatnosti. I tu ponekad imamo problem, mada se trudim da to jasno objasnim klijentu. Možete angažovati nekog drugog da reši te stvari, možete se sami baviti time, ali ja ne mogu sve da pratim i naročito za različite delatnosti. Knjigovodstvena agencija najčešće ima različite klijente. Mi se trudimo da se profilišemo i da se ne bavimo svim delatnostima već da se specijalizujemo. Ali, opet imamo i špeditere i trgovce, ljude koji se bave uslugama, strance, domaće firme… Prosto je nemoguće o svemu tome voditi računa. To je jedan izvor problema. Drugi se ređe dešava – ljudi očekuju da sve razumeju. Da dođu kod nas kada hoće da krenu u posao, nisu još sigurni koju pravnu formu žele da izaberu, ali žele da im sve bude jasno. To je jako kompleksna oblast i puno je alternativa, puno je varijanti i nije moguće sve objasniti.
