Podcast EP001: Marija Đorđić i Žarko Ptiček (4)

Mi nekada moramo da žrtvujemo neke informacije vodeći se svim onim što nam klijent kaže da pokušamo da suzimo izbor između opcija koje mislimo da su za njega najbolje.

Retko, ali nam se i to dešavalo, da ljudi očekuju da ih mi edukujemo i upoznamo sa svim dobrim i lošim stranama različitih izbora i da ako naprave neki izbor budu sigurni da vladaju tom materijom. To nekada nije moguće i zato i angažujete pravnika i knjigovođu jer ne možete sve sami. Ne možete tu količinu informacija savladati niti pratiti sve promeni i baviti se institucionalnim problemima, različitim stavovima različitih službenika.

Ivan Minić: Ali knjigovođa nije u praksi samo ono što stoji u ugovoru koji potpišete. Apsolutno svi mi koji smo preduzetnici pokušavamo da međusobno pomognemo u razrešavanju nekih situacija. Šta je nešto sa čime se ljudi najčešće javljaju za pomoć? Šta su neke situacije gde su oni nemoćni, a ti si prva linija odbrane?

Marija Đorđić: Najčešće pitanje koje dobijamo je oko izbora pravne forme. Ono što najviše ljude zanima je poreski tretman nečega što planiraju. Imaju neku ideju, planiraju da krenu u to, ali ih interesuje kako će izbor forme uticati na troškove poreza. Ljudi troškove poreza vide kao neku neminovnost. Često, još uže me pitaju, koji su to troškovi koje ne mogu da izbegnu, šta je to što moram da platim i ako ne budem dobro poslovao. To je ok rezon.

Tu smo za svakodnevne stvari. Nedavno se desilo da preko CROSO-a sistem nije funkcionisao i morali smo da nosimo prijave na šalter. Jedna naša klijentkinja je želela da se prijavi kao osnivač van radnog odnosa, što je sasvim legitimno. Međutim, to je bilo oko prvog oktobra kada su na snagu stupile nove olakšice za preduzetnike. Moja konstrukcija šta se tamo desilo – službenica na šalteru je pomešala te stvari i nije dozvolila ženi da se prijavi. Ona je rekla da ne može više da se prijavi kao osnivač van radnog odnosa od 1. oktobra. To naravno pravi problem klijentu, a pravi problem i nama jer mi smo ti koji pružamo informacije i u očima klijenta institucija je jača od mene. Prvo će me pitati da li si sigurna u ono što si mi rekla, da li si to dobro pročitala, da li se dogodilo nešto u međuvremenu, a da ti nisi informisana. S druge strane, ja proveravam da bi se slučaj završio tako što sam se obratila fondu čija je to institucija i dobijem ime i prezime čoveka na koje klijent treba da se pozove na šalteru jer sve je u redu i ta prijava treba da prođe. I tako se i završi.

Tako da, naravno, izlazimo iz okvira knjiženja i tu smo za te svakodnevne probleme. Često nam se dešava da zovu iz banke i pitaju koju šifru plaćanja treba da stave, što, prema mom mišljenju nije knjigovodstvo. Upravo taj službenik u banci bi trebalo da zna tu šifru plaćanja jer se time bavi, ali naravno da ćemo uvek pomoći. Taj odnos sa različitim institucijama i bankama je čest izvor problema. Ljudi što se više naoružaju informacijama, to bolje prođu. Pa se dešava i da im kažem da me pozovu kada tamo dođu, da ne odustaju. Znam gde bi moglo da zaškripi pa im kažemo ovo predaj, ali ako te vrate, zovi me, nemoj da odeš.

Jedan segment koji nam dosta pomaže i nama i klijentima, je sve što se dešava elektronski jer se eliminiše lični stav službenika i njegovu ideju kako se nešto radi. Čini mi se da je veliki problem kod nas to što je prisutno učenje kroz konsultovanje kolege. Ne čitamo izvorno dokumenta nego pitamo kolegu kako se to radi. Ja, kada se edukujem, ne pitam kolege, ne zato što ih ne poštujem, već smatram da to nije pravi izvor informacija. Tako isto mislim i da tu postoji problem u institucijama što se često jedni drugima obraćaju, a naši propisi se jako često menjaju. Možda bi taj sistem bio ok da se ništa 20 godina nije promenilo, ali u ovoj situaciji kada se iz godine u godine dešava da se svi sistemski poreski zakoni promene jednom godišnje, ne možete više da se oslonite na kolegu i ono što on zna. Tako da, elektronske prijave su donekle taj problem rešile jer tamo neki računar je setovan da moja prijava prođe ako ispunjava neke uslove i meni su pravila igre unapred poznata. Ta nepoznata pravila igre, i meni kao pružaocu usluge i klijentu, prave veliki problem. Postoji jako veliki broj ljudi koji žele da ispune sve zahteva koji se tiču poreza i zakona, ali nekada deluje da to nije moguće. Vi postupate na jedan način, a s druge strane je neko ko smatra da je potrebno da postupate na drugi i tu ste u problemu. U elektronskoj prijavi vi znate unapred sve.

Ovo što Žarko navodi mi svake nedelje imamo situaciju gde se jedan službenik ponaša na jedan način, drugi na drugi način, imaju različite odluke, traže različita dokumenta, odbijaju dokumenta koja su na drugom mestu prošla kao validna. To su često krupne posledice. Recimo nedavno nam se desilo da podnesemo set dokumentacije za izlazak iz PDV-a kod jednog klijenta, na isti način kako je to propisano u zakonu i kako smo do sada svuda radili i nismo imali problem. Ali, službenik koji je obrađivao taj predmet je smatrao da smo pogrešili, odbio je zahtev za izlazak i samim tim klijent je proveo još mesec dana u PDV-u. Dakle, nisu stvari sa nekim malim posledicama već se radi o krupnim stvarima. Vi imate trošak PDV sledećih mesec dana i još neke druge obaveze iako to niste želeli. Da je ta prijava elektronska, to se ne bi dogodilo jer bi se tačno znalo koja je procedura da bi sve bilo kako treba.

Ivan Minić: Idemo ka tome da sve pređe na elektronsko poslovanje. Tu postoji još jedna dimenzija o kojoj nismo pričali, ali je veoma važna. Pričali smo o odnosu sa državom i državnim institucijama i zvaničnim kanalima, a sa druge strane postoji vrlo često nerazumevanje i u odnosu između dva pravna lica. Odnosno, nerazumevanje između dva preduzeća koja međusobno sarađuju. Nekada je to na vrlo banalnom nivou oko toga da li treba ili ne original fakture, a nekada je to zadiranje u stvari koje prosto ne treba da se tiču druge strane. Šta kažeš, kada je to u pitanju, koje su to situacije na koje si nailazila, a gde su se stvari bespotrebno komplikovale zbog nerazumevanja druge strane?

Marija Đorđić: Imali smo situacije, čak i sa kolegama, gde je uzrok celog problema ovo što je Žarko pomenuo kao preveliku regulaciju ili intenzivnu izmenu propisa. Ja recimo dobijem dokument od dobavljača, gde se dobavljač pozvao na oslobođenje od PDV-a po nekom članu, sada je aktuelno oslobođenje za građevinsku delatnost, i vidim da se ne ispunjavaju uslovi da se tako nešto primeni. Onda već znam da će doći do problema i da treba da kontaktiram klijenta, da on kontaktira dobavljača, pa onda to dođe i do kolege. Onda imate problem da sprovedemo te zakonske zahteve da bi zaštitili klijenta, a dobijete odgovor da ”to tako prolazi”. Postoje neki propisi koji se ne primenjuju kao neka kategorija pa me klijenti pitaju da li to baš tako mora, jer mu je taj i taj rekao da on to godinama ne radi tako. Tako da nam se dešava da, kada signaliziramo da nešto nije uredu, dobijemo odgovor: ”Ja sam imao 10 kontrola i nikada niko to nije tražio.” To je onda problem tih nepoznatih pravila igre. Ne znamo šta će se desiti sa tim. Čak i kada se trudiš da radiš po zakonu i sve primeniš, opet ne znaš kako će neko ko to bude, sutra, kontrolisao, reagovati. Dešava se da u moru propisa se zaluta i da ljudi ne mogu sve da isprave. Neke stvari su, prema mom mišljenju, previše striktne.

Recimo imamo situacije da fakture koje se izdaju za zakup izdate pre kraja meseca se smatraju neispravnim sa aspekta PDV-a jer se u zakonu kaže da je poslednji dan datum prometa. I onda mahom moramo da vratimo fakture, da klijentu kažemo da traže novu fakturu od zakupodavca iako on tako radi 10 godina. Da li to ima mnogo smisla, PDV je prikazan i biće plaćen? Verovatno da bi tu zakonodavac mogao biti malo liberalniji, ali mi nemamo drugo nego da u tome istrajemo da bi zaštitili interes klijenta i da sutra ne bi imao neki problem.

Ivan Minić: Da zaključimo šta su neke stvari koje bi svako ko hoće da pokrene sopstveni biznis trebalo da ima u vidu? Ovde smo mnogo više pričali o problemima, jer problemi su ono sa čime se određeni broj ljudi suoči i, nekada, dođe u bezizlaznu situaciju, odnosno situaciju u kojoj ne znaju kako da se postave, kako da nađu rešenje. U principu, sistem funkcioniše. Vrlo lako može da se desi da nijedan od ovih problema sa kojima smo se sreli se niko ne sretne ni na početku ni kasnije tokom poslovanja. Zapravo sve ovo radi. Naravno, kada se dođe do problema to jeste za svakog pojedinačno jedno stresno i strašno iskustvo, jer je to, opet, trenutak u kome si na teritoriji na kojoj ne znaš svoja prava, ne znaš na koji način da se postaviš, a sa druge strane imaš nekoga ko ti predstavlja autoritet, a ko možda baš i nije sjajan u onom što radi. A svi se mi negde postavljamo, barem se nadam, da ulazimo u priču sa nekim svojim znanjem i svojim iskustvom i postavljamo se sa tačke i pozicije znanja i pretpostavljamo da su oni sa kojima ćemo imati prilike da se susretnemo isti takvi. Marija, kod tebe iz ugla knjigovođe, šta su neke stvari koje tvoji budući klijenti treba da znaju, o kojima treba da vode računa na samom početku, na šta treba da budu pripremljeni i da bi vaša saradnja funkcionisala kako treba, ali i da bi oni pregurali taj startni period i otpočeli svoju priču na pravi način?

Marija Đorđić: Najosetljivi u našoj oblasti su rokovi u kojima određene obaveze treba da se obave i poreski tretman nekih transakcija. Tako da, što više informacija preduzetnik ima to je manja šansa da će dospeti u neki problem. Neki problemi u oblasti računovodstva i poreza mogu da se isprave, a postoje neki koji, kada nastanu, nažalost ne možete ništa da uradite po tom pitanju. Zbog toga je potrebno da budete što bolje informisani. Pored pravnika i knjigovođe na koje se oslanjate, dobro je da se i sami informišete. Možete početi od nekih osnovnih zakona koji uređuju oblast u kojoj radite jer će o knjigovodstvu da brine knjigovođa, o čisto pravnim delovima pravnik, ali nije loše da imate neke osnovne informacije o zakonima koji uređuju vašu delatnost. Ako ste auto-prevoznik pogledaćete Zakon o drumskom prevozu tereta i slične stvari. Ono što je važno za knjigovodstvo jeste da, kada već počnete da ozbiljnije da razmišljate o registraciji firme, počnete da se bavite i knjigovodstvom. Dakle da imate makar ideju koje su to obaveze i koji su to rokovi u kojima nešto treba da obavite. Nije dobro da mislite da registracijom firme ne počinju da teku rokovi ako vi ništa ne radite. Pa recimo osnujete firmu i niste ništa prihodovali te godine, niste imali nikakve aktivnosti i dođe kraj godine i mislite sve je uredu jer ste neaktivni. To nije tačno. Od trenutka kada ste registrovali posao vi ste obveznik različitih zakona, različitih rokova i morate imati nekoga ko će o tome voditi računa i ispratiti. Čak i firme koje su neaktivne moraju da podnesu tzv izjavu o neaktivnosti, da prosto registruju da nije bilo aktivnosti APR-u. Prvi neki rok posle osnivanja koji je važan je prva poreska prijava koja se podnosi u roku od 15 dana. To je okviran rok u kome treba već da izaberete knjigovođu i da se sa njim dogovorite šta ćete u toj poreskoj prijavi podneti. To je sam početak. Tako da taj rok nije tako dugačak kao što se možda čini zbog toga prilikom osnivanja već treba otpočeti saradnju sa knjigovođom. Na dalje u radu je važna komunikacija sa knjigovođom koja se može obavljati rečima, ali i dokumentacijom.