Pojačalo izolacija EP2

U drugom vanrednom javljanju iz Teksasa Ivan Minić govori o tome zašto je važno razgovarati sa zaposlenima o plati i koje posledice nastaju ako se o ovoj temi ćuti. Minić takođe sugeriše na šta je potrebno da se preduzetnici fokusiraju kako bi što spremnije dočekali izlazak iz vanrednog stanja i bili u mogućnosti da dalje razvijaju svoj posao.

Ivan Minić svoju karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador.

Kao dizajner, developer i project manager radio je na više od 350 projekata za klijente iz 28 zemalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, kao deo Simplicity.rs tima, sa pozicije konsultanta u oblasti internet marketinga, sarađivao je sa više od 50 najpoznatijih svetskih brendova u vezi sa njihovim nastupom na lokalnom tržištu. U saradnji sa Telenor Srbija osmislio je i pokrenuo MojaFirma.rs.

Organizovao i suorganizovao mnoštvo stručnih skupova, od 2002. na ovamo, uključujući i Blogomaniju '13, koja je okupila više od 1.000 ljudi iz regiona oko teme elektronskog poslovanja i digitalnog marketinga na Kopaoniku. Prethodnih godina pomaže strukovnoj organizaciji – IAB Serbia, u organizaciji događaja. Javno govori na temu preduzetništva, marketinga i razvoja poslovanja i samozapošljavanja.

Blog For The Win, na kome piše na prethodno navedene teme, više puta je proglašavan jednim od najboljih u regionu. Piše i za Netokraciju, Sportske.net, BeforeAfter, JužneVesti, a povremeno kao fotograf i snimatelj ilustruje sportske priče lokalnog izdanja Vice-a i SportKlub-a.

Od septembra 2015. godine izabran je za Zamenika predsednika Konferencije suosnivača Registra nacionalnog internet domena Srbije, a od 2019. godine je član Upravnog odbora fondacije. Od juna 2016. pokreće sa partnerima servis MojaPijaca.rs. U decembru 2016. predsedava stučnim žirijem srpskih IAB MIXX awards, lokalnog izdanja jedinog globalnog takmičenja koje je 100% – digital.

Od februara 2017. godine predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmet Upravljanje digitalnim projektima.

Od januara 2019. godine uređuje i vodi podcast Pojačalo.

Transkript razgovora: Dobar dan i dobrodošli u drugu epizodu “Pojačalo u izolaciji”. I dalje u SAD s tim što, za razliku od prethodnog puta kada sam sedeo ispred garaže, što je za posledicu imalo to što je zvuk bio katastrofalan, ovoga puta sam se odlučio da budem iza garaže iz više razloga.

Prvo, ispred garaže je sad Sunce, a ja ga ne volim i ovde je dosta vlažno i nije baš nešto preterano prijatno za sedenje. Drugo, iza garaže je mnogo manja buka, a i prethodnih dana sam imao prilku, pošto je ovo, otprilike, pogled koji imam iz spavaće sobe, imao priliku da ovde oko sebe vidim pravo malo životinjsko carstvo.

Kako je ljudi mnogo manje, a kako gomila komšija ovde ima kućne ljubimce i hranilice za njih napolju, između ostalog ovde možete da vidite i da je veliko hranilište za ptice pored, na ovoj ogradi iza sam imao prilike da vidim ogromnog oposuma. Oposum je nešto slično rakunu. Kada je shvatio da ne može da se nigde provuče, krenuo je da se penje preko ograde i izgledao kao mala mečka koja pokušava da se prebaci. A, pre njega su tu bile dve veverice koje su se jurile i tražile hranu. Onda su došle neke komšijske mačke i gomila nekih ptica. Koliko god to čudno zvučalo, meni je prilično zanimljivo proteklo nekoliko desetina minuta u istraživanju koje su to sve životinjske vrste i šta ih karakteriše. Posebno to za oposuma pošto, koliko se sećam, oni su dosta manji. I jesu, ali se ovi očigledno hrane na teksaški način, a slogan Teksasa je: “Everything is big in Texas”, pa samim tim i oposum je veličine dobro uhranjenog rakuna.

Elem, u odnosu na prethodnu epizodu, za ovu imamo donete ekonomske mere. Odnosno, još uvek nemamo donetu odluku, ali imamo negde iskomunicirano ka javnosti kakva bi ona mogla da bude i to je u skladu sa očekivanjima i sa time kako je to urađeno u većini drugih zemalja. Jedino što, negde, brine jeste to što je nama trebalo nekoliko nedelja više nego li tim zemljama, pa dok one sada već isplaćuju mere pomoći, u našem slučaju će to potrajati još jedno mesec dana. Za mnoge će to značiti možda i prerani kraj cele ove priče.

No dobro. Mere su donete. Verujem da, za mnoge, ovo što je doneto je bilo iznad očekivanja tako da, ostaje da se nadamo da će što veći broj nas dočekati da primi taj novac i na taj način sebi obezbedi produžetak egzistencije do izlaska iz cele ove krize.

Prošli put sam vam pričao o tome zašto smatram da je komunikacija, kako interna, tako i eksterna, veoma važna u kompanijama. Dobio sam prilično pozitivne reakcije na to sve. Ovoga puta voleo bih da se fokusiramo na neke druge stvari. Jedna od njih, za koju mislim da je veoma značajna, posebno u ovakvim trenucima i posebno u preduzećima koja su mala i opet, da kažem, gde se svi ljudi znaju poimence i mnogo bliže nego li u velikim sistemima, a to je da, ja nekako duboko verujem da je jedan od velikih problema koje imamo kao podneblje i nacija, to što je kod nas sramota govoriti o parama.

To što je sramota govoriti o parama, ima neke direktne i neke indirektne posledice.

Jedna od indirektnih je to što je kod nas sramota tražiti povišicu, pregovarati oko uslova plate… To se promenilo prethodnih godina u određenoj meri jer su se pojavili neki mladi lavovi iz nekih poslovnih škola novijeg kova, iz nekih biznisa koji su mnogo više po nekim zapadnim modelima i oni su doneli to da to nije sramota.

Međutim, za gro ljudi to je i dalje problem. A jedan od velikih problema koje sam uočio u razgovoru sa kolegama, posebno u biznisima gde je sistem organizovan tako da, u suštini, od jedne ili dve osobe zavise plate od svih ostalih. Dakle od učinka nekakve prodaje, nekakvog marketinga tog dela firme, zavisi plata svih ostalih. I to, ako sve dobro funkcioniše kako treba, nije sporno, ali u nekim situacijama, prosto, malo je više izazovno nego li što je inače.

Verujem da bi svako, posebno ljudi kojima je to prvi posao ili koji tek ulaze u tu malo ozbiljniju priču zapošljavanja, mislim da svako treba da zna kako nastaje njegova plata, zašto je ona tolika i kako ona može da bude veća ili manja. Odnosno, da svako može da ima tu slobodu da mu je, s jedne strane jasno predočeno kako šta funkcioniše, a sa druge, da može sam da dozira količinu obaveza i količinu odgovornosti u odnosu na ono sa čime se oseća prijatno i komotno.

E sad, ja verujem da mladi ljudi treba da iskoriste maksimalno taj period dvadesetih i treidesetih godina kada mogu da rade najviše, sa najmanje posledice, sa najlakšim oporavkom, kada najbrže mogu da uče i kada nemaju nekih prioritetnijih životnih događaja koji su važniji. Ali, svako to treba da gleda prema sebi. Neko možda ne želi da radi maksimalno. Ali, ono što je bitno je da svako, kada i gde je to moguće, svako ima jasnu situaciju kada je njegov trenutni posao u pitanju i kada je njegov karijerni put u pitanju, na koji način može da se razvija.

Kod nas ljudi obično nemaju ciljeve dugoročne, ali pokušajte pa pričajte sa njima. Možda neko ko danas radi za 30.000 dinara kod vas ima cilj da radi za 60.000. Možda je on sjajan potencijal koji treba usmeriti i zaista može da zaradi tih 60.000. Nije poenta da mu tih 60,70 ili 100 hiljada poklonite, poenta je da ih on zaradi, odnosno da on, kroz ceo proces, razume kako je došlo do toga jer će onda to znati da ceni.

Znate, mnogo je poslova koji, uz sav napredak, bonuse, imaju neki plato koji je relativno nizak za plate. Kako god neko radio taj posao, ne može da očekuje da ima više od 60.000 dinara. Ali, možda postoji prostor za nekakav dalji korak, odnosno nekakvu stepenicu više gde tu ima mesta. Možda postoji, ako je to manuelni posao, pozicija koja upravlja ljudima koji rade taj posao, koja se bavi time da pronalazi nove ljude za tu poziciju, koja se bavi obukama, a koja je više i bolje plaćena.

Verujem da o tim stvarima treba otvoreno i iskreno pričati jer, jedino na taj način, može da se napravi zdrava priča. Kod nas ljudi koji nisu preduzetnici, a vrlo često i oni koji jesu, ali to je druga vrsta problema, često ne razumeju ni koje su obaveze, koji su troškovi. Ne razumeju da, ako je njihova plata 50.000 dinara, a iz njihove vizure oni su firmi zaradili 80 ili 90, za tu firmu zapravo ostaje vrlo malo kada se podmire svi troškovi koji idu uz njihovo radno mesto. Pod jedan porezi, doprinosi i sve što uz to ide, ali tu postoji i nekakav overhead koji podrazumeva sve ostale troškove o kojima čestno niko ne razmišlja jer ne mora.

Postoje razne prakse koje firme koriste. Jedna od onih koje se meni lično ne dopadaju i ne bih voleo da živim u takvom sistemu, je da se o platama nikada ne priča, da niko ne zna kolike su plate svih ostalih, da se sa svakim radnikom pojedinačno pregovara i da imate situaciju da, dvoje ljudi koji rade isti posao, možda čak rade i na istom nivou ili je čak ova druga osoba mnogo bolja, efikasnija, kvalitetnija, upravo zato što ne postoji dogovor o tome, ima za trećinu manju platu jer, prosto, nema svest o tome koliko vredi na tržištu.

Razumem da u nekim situacijama posao to možda zahteva. Ne pada mi na pamet kakve su te situacije, ali ako neko to kaže kao argument, mogu da kažem: “Ok, razumem”, jer niko od nas zapravo ne zna kako funkcionišu svi ostali poslovi sa kojima nismo imali iskustva. Ali, meni se taj model ne čini kao dobar.

Jedan od razloga zašto sam, u prethodnih 7-8 godina, i učestvovao mnogih malih biznisa i pokrenuo sam nekoliko, je to što sam želeo da pokušam da se, na vrlo konkretan način uputim u to kako određene stvari funkcionišu.

Radeći kao konsultant godinama, došao sam u situaciju da konsultujem ljude o čijem poslu ne znam previše. Moj pristup u takvoj situaciji je kažem – Ok ja ne znam, ali bih voleo da naučim. Hajde da sednemo i ja ću, par nedelja, koliko je potrebno, samo da gledam i da pitam.

I tek kada razumem kako funkcioniše sam posao, koji je biznis model, koji su izvori prihoda, koji su ključni troškovi, tek onda mogu da dam preporuku na koji način to može da se radi.

Većina konsultanata, naročito oni najglasniji kod nas, najčešće nemaju takav pristup i najčešće daju savete opšte prakse koji ne funkcionišu ni u jednom od slučajeva. Ja sam želeo da budem drugačiji i želeo sam da zapravo naučim kako to funkcioniše.

To je jedna od stvari koju i vi možete da uradite, makar donekle, u ovom periodu koji je pred nama, a koji je izuzetno naporan, dosadan. Ja ovde imam sreću da imam ovo dvorište i te životinjice koje mogu da pogledam, da imam veliki televizor i ne baš tako sjajan internet, ali da mogu da nađem sebi obaveze tokom celog dana.

Jedna od stvari koju bih vam preporučio je da istražite sve te neke vrste biznisa za koje ste mislili da znate kako funkcionišu i da vidite koje su njihove specifičnosti, na koji način oni rešavaju neke od tih stvari.

Zašto to kažem?

Zato što, vrlo često, neki modeli koji funkcionišu u jednom biznisu, uz određenu adaptaciju, mogu da se prenesu na neki drugi. To, možda, može da vam bude vrlo interesantno kroz sve što radite.

Takođe, čitajući biografije, a pošto verujem da će većina radije gledati neki video sadržaj nego li čitati, gledajući dokumentarce, odnosno biografske dokumentarce, možete naučiti neke fantastične stvari. Suštinski, da, dosta se stvari menjaju i mnogo toga novog nam je donela digitalizacija i sve je to lepo, ali neki osnovni principi funkcionišu isto već stotinama godina. Vrlo često, ako kažemo da mi je marketing primarna delatnost kojom se bavim, vrlo često stvari koje su funkcionisale pre 50 ili 100 godina, funkcionišu i danas, samo je potrebno minimalno ih adaptirati novim okolnostima. Dobar oglas iz novina od pre 70 godina vrlo verovatno bi funkcionisao kao odličan baner ili kratak video za promociju slične stvari danas.

Ovo je prlika da se malo odmorima. Ovo je prilika da mnogo toga naučimo i izađemo mnogo spremniji pred izazove koji nam dolaze kada sve ovo prođe. A biće ih mnogo. Mislim da treba da probamo da ih iskoristimo na najbolji mogući način.

Jedva čekam vaše reakcije jer mislim da je ovaj format malo drugačiji od onoga na šta ste navikli. Ako vam je simpatično, ja bih nastavio da ga snimam i dalje, s tim da, naravno, ne odustajemo od intervjua. Oni su nešto što je karakteristično, zato ove epizode imaju malo drugačiju nomenklaturu od onih originalnih jer ne želimo da se te stvari mešaju već, u vanrednim okolnostima, radimo vanredne stvari.

Ne brinite, nastavljamo sa intervjuima čim se ukaže mogućnost za tako nešto. Ako i ne bude situacija takva da možemo da ih snimamo uživo kako smo do sada navikli, snimaćemo ih preko online alata.

Ali, dok se stvar ne unormali makar toliko da sam u Srbiji, nastavio bih sa ovim ili sličnim formatima. To znači da možda možemo da napravimo neki live i da zajedno pričamo na neke teme. Možda možemo, kao što sam najavio u prethodnoj epizodi, da se pozabavimo vašim konkretnim situacijama i prodiskutujemo na koji način bi mogli da pokušate da iskoristite ovaj period za unapređenje vaše pozicije, vašeg znanja i, na kraju dana, za unapređenje vašeg biznisa.

Toliko od mene iza žute trake, sa žute stolice iz Hjustona u Teksasu. Vama hvala na pažnji i nadam se da neće biti potrebe za mnogo ovakvih epizoda. Nadam se da ćemo lagano kenuti ka normali i da ćemo imati neke nove, zanimljive izazove koji vode ka nečemu što je boljitak za sve.

Hvala vam na pažnji.