2.11. Hari Poter i Dvorana tajni - Klub dvoboja (2)
Barem je to Lokhart uradio, uz mnogo uvijanja rukama, dok je Snejp samo razdražljivo klimnuo glavom. Onda podigoše svoje čarobne štapiće poput mačeva ispred sebe. – Kao što vidite, držimo štapiće u dozvoljenom borbenom stavu – reče Lokhart zanemeloj gomili. – Kad izbrojim do tri, bacićemo prve čini. Naravno, nijedan od nas neće ciljati da ubije. – Ne bih se kladio u to – promrmlja Hari, gledajući Snejpa kako pokazuje zube. – Jedan... dva... tri... Obojica zamahnuše štapićima preko svojih ramena. Snejp povika: – Ekspeliarmus! – Pojavi se zaslepljujuć blesak skerletnog svetla, i Lokhart bi oboren: odleteo je unazad sa bine, udario u zid i skliznuo dole, prućivši se po podu. Melfoj i neki od sliterinaca radosno uskliknuše. Hermiona je cupkala kao na iglama. – Mislite li da je dobro? – cičala je kroz prste. – Koga je briga? – rekoše Hari i Ron uglas. Lokhart se nesigurno pridiže na noge. Šešir mu je spao s glave, a talasasta kosa mu se zamrsila. – Eto, vidite! – reče on, teturajući se nazad na binu. – To je bila Razoružavajuća čin – kao što vidite, izgubio sam svoj štapić – ah, hvala vam, gospođice Braun. Da, odlična je ideja da im to pokažete, profesore Snejp, ali, ako mi dozvoljavate da kažem, bilo je očigledno da ćete je baciti. Da sam hteo da je zaustavim, bilo bi previše lako. Međutim, mislio sam da bi bilo poučno da ih pustim da vide... Snejp ga pogleda kao da će ga ubiti. Možda je i Lokhart to primetio, jer je rekao: – Dosta demonstriranja! Sići ću među vas i podeliću vas u parove. Profesore Snejp, da li biste hteli da mi pomognete... Kretali su se kroz gomilu, spajajući učenike u parove. Lokhart je spojio Nevila sa Džastinom Finč-Flečlijem, ali je Snejp prvi stigao do Harija i Rona. – Vreme je da rastavimo tim snova – iskezi se on podrugljivo. – Vizli, ti ćeš biti partner Finiganu. Poteru... Hari se bez razmišljanja okrenu ka Hermioni. – Neće moći – reče Snejp, smeškajući se ledeno. – Gospodine Melfoj, dođite ovamo. Da vidimo šta ćete napraviti od čuvenog Potera. A vi, gospođice Grejndžer – možete da budete par sa gospođicom Balstroud. Melfoj se došeta do njih, kezeći se. Iza njega je išla devojčica iz Sliterina koja je Harija podsećala na sliku koju je video u Raspustu s baba-vešticama. Bila je velika i četvrtasta, a njena teška vilica je napadno štrčala. Hermiona joj uputi slab osmeh, koji joj ova ne uzvrati. – Okrenite se ka svojim partnerima! – povika Lokhart s bine. – I poklonite se! Hari i Melfoj jedva da su nagnuli glave, ne skidajući pogled jedan s drugoga. – Pripremite štapiće! – viknu Lokhart. – Kada izbrojim do tri, bacite svoje čini da razoružate protivnike – samo ih razoružajte – nećemo nikakve nezgode. Jedan... dva... tri... Hari zamahnu štapićem preko ramena, ali je Melfoj počeo već na „dva“: njegova čin udari Harija tako jako da se oseti kao da ga je neko tiganjem tresnuo po glavi. Zateturao se, ali se činilo da je sve bilo u redu i, ne gubeći više vreme, Hari uperi štapić pravo u Melfoja i povika: – Riktusempra! Snop srebrne svetlosti pogodi Melfoja u stomak i on se presavi, stenjući. – Rekao sam samo razoružavanje – povika Lokhart uzbuđeno iznad glava gomile koja se borila kad Melfoj pade na kolena. Hari ga je pogodio Golicljivom čini, i Melfoj jedva da je mogao da se pomeri od smeha. Hari nije hteo da baca čini na Melfoja dok je ovaj na podu, uz maglovit osećaj da bi to bilo nesportski, ali se pokazalo da je to bila greška. Boreći se da dođe do daha, Melfoj uperi svoj štapić ka Harijevim kolenima i, gušeći se, reče: – Tarantalegra! – i sledećeg trenutka Harijeve noge počeše brzo da se trzaju, van njegove kontrole, kao da plešu. – Stanite! Stanite! – vrištao je Lokhart, ali Snejp uze stvar u svoje ruke. – Finite Inkantatem! – povika on. Harijeve noge prestadoše da igraju, Melfojev smeh zamre, i obojica su najzad mogla da podignu pogled. Nad poprištem je lebdela izmaglica od zelenog dima. I Nevil i Džastin su ležali na podu, dahćući. Ron je držao Šejmusa, čije je lice bilo pepeljastosivo, izvinjavajući se za ono što je uradio njegov polomljeni štapić, šta god to bilo, ali Hermiona i Milisent su i dalje bile u pokretu. Milisent je držala Hermionu u klinču, a Hermiona je jecala od bola. Oba njihova štapića ležala su zaboravljena na podu. Hari priskoči i odvuče Milisent. Što je bilo teško, budući da je ona bila mnogo veća od njega. – Bože, bože – reče Lokhart, probijajući se kroz gužvu i posmatrajući posledice dvoboja. – Ustani, Makmilane... pazite tamo, gospođice Foset... stegni jako, But, i začas će prestati da krvari... – Mislim da bi bilo najbolje da vas naučim kako da blokirate neprijateljske čini – reče Lokhart, stojeći usplahireno nasred dvorane. On baci pogled na Snejpa, čije su crne oči svetlucale, i brzo skrenu pogled. – Da nađemo par dobrovoljaca: Longbotom i Finč-Flečli, hoćete li vi? – Loša ideja, profesore Lokhart – reče Snejp, doklizavši do njega poput velikog zlog slepog miša. – Longbotom ostavlja pustoš za sobom i prilikom najjednostavnijih čini. Ono što bi ostalo od Finč-Flečlija poslali bismo u bolničko krilo u kutiji šibica. – Nevilovo okruglo ružičasto lice postade još ružičastije. – Šta kažeš na Melfoja i Potera? – upita Snejp uz izopačen osmeh. – Odlična ideja! – reče Lokhart, mahnuvši Hariju i Melfoju da dođu do sredine dvorane, dok se gomila razdvajala da im napravi prostor. – Dakle, Hari – reče Lokhart – kada Drako uperi svoj štapić u tebe, ti uradi ovo. On pridiže svoj štapić, pokuša njime da izvede komplikovan uvijajući pokret i ispusti ga. Snejp se iskezi dok ga je Lokhart brzo podizao, govoreći: – Uuups... moj štapić je malo uzbuđen. Snejp se primače Melfoju, sagnu se i prošaputa mu nešto na uvo. I Melfoj se zlobno iskezi. Hari pogleda nervozno ka Lokhartu, i upita: – Profesore, možete li ponovo da mi pokažete to blokiranje? – Uplašio si se? – promrmlja Melfoj, tako da Lokhart nije mogao da ga čuje. – Samo se ti nadaj – procedi Hari uglom usana. Lokhart veselo ćušnu Harija po ramenu. – Samo uradi ono što sam ja uradio, Hari! – Šta, da ispustim štap? Ali ga Lokhart nije slušao. – Tri... dva... jedan... sad! – viknu on. Melfoj brzo podiže svoj štapić i zaurla: – Serpensorcija! Vrh njegovog štapića prasnu. Hari je uplašeno gledao kako dugačka crna zmija izleće iz njega, teško pada na pod između njih i uzdiže se, spremna da napadne. Začuše se krici, jer se gomila brzo povukla unazad, ostavljajući čist prostor. – Ne pomeraj se, Poteru – reče Snejp lenjo, očigledno uživajući u prizoru Harija kako stoji nepomično, licem u lice s ljutom zmijom. – Ja ću se nje otarasiti... – Dopusti meni! – viknu Lokhart. On zamahnu svojim štapićem ka zmiji i začu se glasan tresak. Umesto da nestane, zmija polete deset stopa u vazduh, i pade nazad na pod uz glasan udarac. Razjarena, besno sikćući, skliznu pravo ka Džastinu FinčFlečliju i ponovo se uspravi, pokazujući otrovne zube, spremna da ujede. Hari nije znao šta ga je nagnalo da to uradi. Nije bio svestan ni kada se odlučio na to. Samo je znao da su ga noge ponele napred kao da je na točkovima, i da je tupavo doviknuo zmiji: – Ostavi ga! – I zmija se čudesno – neobjašnjivo – srozala na pod, pitoma kao debelo crno baštensko crevo, očiju uprtih u Harija. Hari oseti da strah nestaje iz njega. Znao je da zmija sada nikoga više neće napasti, ali nije mogao da objasni kako to zna. Pogledao je u Džastina, smeškajući se, očekujući da vidi da je Džastinu laknulo, ili da je zbunjen, ili čak zahvalan – ali svakako ne da je ljut i uplašen. – Šta ti to izvodiš? – uzviknuo je, i pre nego što je Hari mogao bilo šta da kaže, Džastin se već okrenuo i izjurio iz dvorane. Snejp iskorači napred, mahnu svojim štapićem i zmija nestade u oblačiću crnog dima. I Snejp je gledao Harija na neočekivan način: bio je to prepreden i lukav pogled, i Hariju se nimalo nije dopao. Takođe je bio nejasno svestan zloslutnog mrmljanja svuda oko zidova. Onda oseti da ga neko vuče otpozadi za njegovu odoru. – Hajde – začuo je Ronov glas u uvu. – Kreni... hajde... Ron ga je usmeravao ka izlazu iz sale, a Hermiona je hitala za njima. Dok su prolazili kroz vrata svi su se s obe strane sklanjali, kao da se boje da se ne zaraze. Hari nije imao pojma šta se događa, a ni Ron ni Hermiona nisu mu ništa objašnjavali dok ga nisu odvukli skroz gore, u prazan grifindorski dnevni boravak. Onda Ron gurnu Harija u fotelju, i reče: – Ti si Nemušt. Zašto nam nisi rekao? – Ja sam... šta? – upita ga Hari. – Nemušt! – ponovi Ron. – Možeš da pričaš sa zmijama! – Znam – reče Hari. – Mislim, ovo je tek drugi put da sam to uradio. Jednom sam slučajno nahuškao udava, 'bou konstriktor', na mog rođaka Dadlija u zoološkom vrtu – duga je to priča – ali mi je on kazao da nikad nije video Brazil i ja sam ga nekako oslobodio, a nisam to hteo. To je bilo pre nego što sam saznao da sam čarobnjak... – Udav ti je rekao da nikad nije video Brazil? – ponovi Ron tiho. – Pa? – reče Hari. – Kladim se da mnogi ovde to mogu da urade. – O ne, ne mogu – reče Ron. – To nije čest dar, Hari. Ne valja. – Šta ne valja? – upita Hari, već prilično ljut. – Šta vam je svima? Slušaj, da nisam rekao onoj zmiji da ne napadne Džastina... – O, to si joj rekao? – Kako to misliš? Bili ste tamo... čuli ste me... – Čuo sam te da pričaš nemuštim jezikom – reče Ron – zmijskim jezikom. Mogao si da govoriš bilo šta. Nije ni čudo što se Džastin uspaničio, zvučao si kao da huškaš zmiju na njega ili tako nešto. Bilo je jezivo, znaš. Hari zinu od iznenađenja. – Pričao sam drugim jezikom? Ali... nisam bio svestan... kako mogu da govorim neki jezik a da i ne znam da mogu da se služim njime? Ron zavrte glavom. I on i Hermiona su izgledali kao da im je neko umro. Hari nije shvatao šta je tako strašno. – Hoćeš li mi reći šta je loše u tome što sam sprečio veliku odvratnu zmijurinu da odgrize Džastinu glavu? – upita. – Šta ima veze kako sam to uradio ako sam time sprečio Džastina da se priključi Hajci obezglavljenih? – Ima veze – reče Hermiona, napokon progovorivši, utišanim glasom – zato što je Salazar Sliterin bio poznat baš po tome što je mogao da priča sa zmijama. Zbog toga je znak kuće Sliterin zmija. Hari zinu, zapanjen. – Baš tako – reče Ron. – I sada će cela škola misliti da si ti njegov pra-pra-prapra-praunuk ili tako nešto. – Ali nisam – reče Hari, osećajući paniku koju nije baš mogao da objasni. – To ćeš teško dokazati – reče Hermiona. – On je živeo pre oko hiljadu godina. A koliko znamo, mogao bi i da budeš. * * * Hari je te noći satima ležao budan. Kroz prorez na zastoru svog kreveta s baldahinom gledao je kako se sneg gomila na prozoru kule, i pitao se. Da li bi mogao da bude potomak Salazara Sliterina? Na kraju krajeva, on nije znao ništa o očevoj porodici. Darslijevi su mu uvek branili da se raspituje za svoje čarobnjačke rođake. Tiho, Hari pokuša da kaže nešto na nemuštom jeziku. Reči nisu htele da izađu. Činilo se da mora da bude licem u lice sa zmijom da bi to učinio. – Ali ja sam u Grifindoru – pomisli Hari. – Šešir za razvrstavanje ne bi me stavio ovde da imam Sliterinove krvi... – Ah – reče pakosni glasić u njegovom mozgu – ali Šešir za razvrstavanje je i hteo da te stavi u Sliterin, zar se ne sećaš? Hari se okrenu u krevetu. Videće Džastina sutra na Herbologiji, i objasniće mu da je naredio zmiji da se skloni, a ne da ga napadne, što bi (pomisli on besno udarajući po jastuku) svaka budala shvatila. * * * Međutim, sneg koji je počeo da pada tokom noći pretvorio se do sledećeg jutra u tako jaku mećavu da je poslednji čas Herbologije u polugodištu otkazan: profesorka Mladica htela je da ušuška mandragore čarapama i šalovima, što je bio težak poduhvat koji nije htela da poveri nikom drugom. Sada je bilo veoma važno da mandragore brzo porastu i ožive Gospođu Noris i Kolina Kriveja. Sedeći pored vatre u grifindorskom dnevnom boravku, Hari se sekirao zbog toga, dok su Ron i Hermiona koristili otkazani čas da odigraju partiju čarobnjačkog šaha.
