2.8. Hari Poter i Dvorana tajni - Smrtovdanska žurka (2)
Kiša je i dalje šibala prozore, koji su sada bili mastiljavocrni, ali unutra je sve izgledalo svetlo i veselo. Plamen vatre obasjavao je bezbrojne mekane fotelje u kojima su učenici sedeli i čitali, pričali, radili domaće zadatke ili, kao Fred i Džordž Vizli, pokušavali da otkriju šta će se desiti u slučaju da nahrane daždevnjaka Filibasterovim vatrometom. Fred je „spasao“ sjajnonarandžastog guštera koji živi u vatri sa časa Brige o magijskim stvorenjima, i on je sada blago tinjao na stolu, okružen čoporom radoznalih đaka. Hari je baš pričao Ronu i Hermioni o Filču i tečaju Brzo-čini, kada salamander iznenada prolete kroz vazduh, ispuštajući glasne varnice i pršteći dok se vrtoglavo kovitlao po sobi. Prizor u kome Persi promuklo urla na Freda i Džordža, a spektakularne zvezdice boje mandarine obasipaju ih iz salamanderovih usta, te gušterovo bekstvo u plamen praćeno praskanjem, učiniše da Hari zaboravi na Filča i Brzo-čini iz koverte. * * * Do Noći veštica Hari se već pokajao zbog svog brzopletog obećanja da će doći na smrtovdansku žurku. Ostatak škole veselo je iščekivao gozbu za Noć veštica: Velika sala je kao i obično bila ukrašena živim slepim miševima, Hagridove ogromne bundeve izrezbarene su u fenjere, dovoljno velike da tri osobe mogu da sednu u njih, a pričalo se da je Dambldor obezbedio igračku trupu kostura kao razonodu. – Obećanje je obećanje – Hermiona podseti Harija zapovedničkim tonom. – Rekao si da ćeš ići na smrtovdansku žurku. I tako, u sedam sati, Hari, Ron i Hermiona prođoše pravo pored ulaza u prepunu Veliku salu, koja ih je prosto mamila sjajem svojih zlatnih tanjira i sveća, i umesto toga usmeriše korak ka tamnicama. I prolaz koji je vodio do žurke Skoro Obezglavljenog Nika bio je oivičen svećama, ali efekat je bio daleko od veselog: bile su to dugačke, tanke, ziftcrne voštane sveće, i sve su gorele svetloplavim plamenom, bacajući sumorno avetinjsko svetlo čak i na njihova živa lica. Sa svakim novim korakom koji bi napravili temperatura je opadala. Dok je Hari drhtao i privijao odoru tesno uza sebe, začu zvuk kao da hiljade noktiju škripi po ogromnoj školskoj tabli. – Da li bi ovo trebalo da bude muzika? – prošaputa Ron. Oni zađoše za ugao i videše Skoro Obezglavljenog Nika kako stoji na vratima iznad kojih su bile obešene crne somotske zavese. – Dragi moji prijatelji – reče on žalosno – dobro došli, dobro došli... tako mi je drago što ste uspeli da dođete... On skinu svoj šešir s perjanicom i uz naklon ih uvede unutra. Beše to neverovatan prizor. Tamnica je bila ispunjena stotinama bisernobelih, prozirnih ljudi koji su uglavnom plutali u krug po krcatom podijumu za igru, plešući valcer uz strašan, treperav zvuk trideset muzičkih testera na kojima je svirao orkestar postavljen na platformi s crnom zavesom. Luster iznad njihovih glava plamteo je ponoćnoplavim sjajem dodatnih hiljadu crnih sveća. Dah im se gubio u magli ispred njih: bilo im je kao da ulaze u hladnjaču. – Hoćemo li malo da razgledamo naokolo? – predloži Hari, u želji da zagreje stopala. – Pazi samo da ne prođeš kroz nekoga – reče Ron nervozno, i oni krenuše oko podijuma za igru. Prošli su grupu sumornih opatica, dronjavog čoveka u okovima i Debelog Fratra, veselog haflpafskog duha, koji je pričao s vitezom kome je iz čela štrčala strela. Hari se nije iznenadio kada je video da drugi duhovi u širokom luku zaobilaze Krvavog Barona, ispijenog, razrogačenog sliterinskog duha, pokrivenog srebrnim krvavim mrljama. – O, ne – reče Hermiona, naglo se zaustavivši. – Okrenite se, okrenite se, neću da pričam s Jecajućom Mirtom... – S kim? – upita Hari, dok su se brzo povlačili. – Ona pohodi ženski klozet na prvom spratu – reče Hermiona. – Pohodi klozet? – Da. Ne radi cele ove godine zato što ona stalno besni i izaziva poplave. Ja ionako nikad ne idem tamo ako mogu da izbegnem, grozno je ići u klozet dok ona cvili za tobom... – Vidi, hrana! – reče Ron. Na drugoj strani tamnice nalazio se dugačak sto, takođe prekriven crnim somotom. Oni mu željno priđoše, ali već sledećeg trenutka ukopaše se u mestu, prestravljeni. Smrad je bio odvratan. Na lepim srebrnim poslužavnicima ležale su velike pokvarene ribe, zagoreli kolači, crni kao ugalj, bili su nagomilani na tanjirima, a bio je tu i veliki komad crvljivog hagisa, pa kolut sira pokriven krznenom zelenom buđi i, na počasnom mestu, ogromna siva torta u obliku nadgrobnog spomenika s katranastim premazom koji je oblikovao reči: Ser Nikolas de Mimsi-Porpington umro 31. oktobra 1492. Hari je začuđeno posmatrao kako jedan debeli duh prilazi stolu i, čučnuvši, prolazi kroz njega, širom otvorivši usta, tako da mu je kroz usta promakao jedan od smrdljivih lososa. – Možeš li da osetiš ukus ako prođeš kroz njega? – upita ga Hari. – Skoro – reče duh tužno, i otplovi dalje. – Pretpostavljam da puste da se jelo ubuđa da bi imalo jaču aromu – reče Hermiona znalački, zapušivši nos i nagnu se bliže da pogleda ukvareni hagis. – Možemo li da se sklonimo odavde? Muka mi je – reče Ron. Međutim, jedva da su se okrenuli kad ispod stola iznenada izlete jedan čovečuljak i zaustavi se pred njima usred vazduha. – Zdravo, Pivse – reče Hari oprezno. Za razliku od drugih duhova, Pivs, poltergajst, bio je sušta suprotnost bledim i providnim duhovima. Nosio je jarkonarandžastu kapu za zabave, propelersku leptirmašnu i širok kez preko svog širokog, opakog lica. – Grickalice? – reče on ljubazno, ponudivši ih činijom buđavog kikirikija. – Ne, hvala – odgovori Hermiona. – Čuo sam te kako pričaš o jadnoj Mirti – reče Pivs, razrokog pogleda. – Bila si gruba prema jadnoj Mirti. – On duboko udahnu i zaurla: – EJ! MIRTA! – O, ne, Pivse, nemoj da joj kažeš šta sam rekla, stvarno će se uznemiriti – šaputala je Hermiona izbezumljeno. – Nisam tako mislila, ne smeta mi... ovaj, zdravo, Mirta. Duh zdepaste devojčice dokliza do njih. Imala je najsumornije lice koje je Hari ikad video, napola zaklonjeno iza retke kose i debelih naočara u bisernobelom ramu. – Šta je? – reče ona, dureći se. – Kako si, Mirta? – upita Hermiona, lažno veselim glasom. – Drago mi je što te vidim izvan klozeta. Mirta šmrknu. – Gospođica Grejndžer je upravo pričala o tebi – reče Pivs lukavo na Mirtino uvo. – Baš sam rekla – rekla – kako lepo izgledaš večeras – uzvrati Hermiona, pogledom streljajući Pivsa. Mirta sumnjičavo odmeri Hermionu. – Ti mi se rugaš – reče, a srebrnaste suze navreše na njene sitne, prozirne oči. – Ne... časna reč... zar nisam upravo rekla kako mislim da Mirta baš fino izgleda? – reče Hermiona, bolno munuvši Harija i Rona u rebra. – A, da... – Jeste, rekla je... – Nemojte da me lažete – procedi Mirta, a suze joj sada potekoše niz lice, dok se Pivs veselo kikotao preko njenog ramena. – Mislite da ne znam kako me ljudi zovu iza mojih leđa? Debela Mirta! Ružna Mirta! Očajna, jecajuća, snuždena, sumorna Mirta! – Zaboravila si 'bubuljičava' – prosikta joj Pivs u uvo. Jecajuća Mirta briznu u bolan plač i pobeže iz tamnice. Pivs polete za njom, gađajući je plesnivim kikirikijem, vičući: – Bubuljičava! Bubuljičava! – O, Bože – reče Hermiona tužno. Skoro Obezglavljeni Nik doplovi do njih kroz gužvu. – Zabavljate se? – O, da – slagaše oni. – Nije loša poseta – reče Skoro Obezglavljeni Nik ponosno. – Cvileća Udovica je došla čak iz Kenta... Skoro je vreme za moj govor, trebalo bi da dam znak orkestru... Međutim, orkestar u tom trenutku prestade da svira. Muzičari su, baš kao i svi ostali u tamnici, zamukli, uzbuđeno se osvrćući oko sebe, čim se oglasio lovački rog. – O, evo počinju – reče Skoro Obezglavljeni Nik ogorčeno. Kroz zid tamnice upade tuce konjskih duhova, a na svakom je jahao po jedan bezglavi konjanik. Skupina je divlje tapšala. I Hari poče da tapše, ali se brzo zaustavi kad primeti izraz na Nikovom licu. Konji su dogalopirali do sredine podijuma za igru i zaustavili se, rijući kopitima i propinjući se. Krupni duh na čelu kolone, kome je bradata glava stajala ispod ruke, duvajući u rog, skoči dole, podiže svoju glavu u vazduh da bi video iznad gomile (svi se nasmejaše) i krupnim koracima priđe Skoro Obezglavljenom Niku, nasađujući svoju glavu nazad na vrat. – Nik! – zagrme on. – Kako si? Glava ti se još drži? On se grohotom nasmeja i potapša Skoro Obezglavljenog Nika po ramenu. – Dobro došao, Patriče – reče Nik usiljeno. – Živi stvorovi! – reče Patrik, spazivši Harija, Rona i Hermionu, i naglo poskoči, kobajagi prestrašen, tako da mu glava ponovo spade s ramena (gomila zavrišta od smeha). – Vrlo zabavno – tmurno reče Skoro Obezglavljeni Nik. – Ne obraćajte pažnju na Nika – povika ser Patrikova glava s poda. – Još uvek je ljut što nećemo da ga pustimo da se pridruži Hajci! Hoću reći – samo ga pogledajte... – Ja mislim – žurno reče Hari, na Nikov značajan pogled – da je Nik vrlo... strašan i... ovaj... – Ha! – viknu ser Patrikova glava. – Kladim se da te je on zamolio da to kažeš! – Zamolio bih vas sve za malo pažnje, vreme je za moj govor! – reče Skoro Obezglavljeni Nik glasno, krupnim koracima se zaputi ka bini i pope se na podijum pod ledenoplavim sjajem reflektora. – Moji davno ožaljeni lordovi, dame i gospodo, velika mi je tuga... Ali niko nije čuo ostatak. Ser Patrik i ostatak Hajke obezglavljenih upravo su otpočeli partiju hokeja s glavama, i gomila se okrenula da ih gleda. Skoro Obezglavljeni Nik je uzalud pokušavao da ponovo pridobije pažnju publike, ali je odustao kada je glava ser Patrika projedrila pored njega praćena glasnim navijanjem. Hariju je sada već postajalo prilično hladno, a da i ne spominjemo koliko je bio gladan. – Ne mogu da izdržim više – promrmlja Ron, cvokoćući zubima, dok je orkestar ponovo počinjao da svira a duhovi poleteli nazad na podijum za igru. – Hajdemo – složi se Hari. Oni krenuše nazad ka vratima, klimajući glavama i smeškajući se svima koji bi ih pogledali, i minut kasnije već su hitali nazad prolazom punim crnih sveća. – Možda puding još nije smazan – reče Ron pun nade, predvodeći ih uza stepenice ka Ulaznoj dvorani. A onda Hari začu nešto. – ... raspori... rastrgni... ubij... Bio je to isti glas, isti hladni ubilački glas koji je čuo u Lokhartovom kabinetu. Teturajući, on se zaustavi, uhvati se za kameni zid, napregnuto oslušnu, osvrćući se i škiljeći uzduž i popreko po bledo osvetljenom hodniku. – Hari, šta to...? – Opet onaj glas – ućuti malo... – ...tako gladan... tako dugo... – Slušajte! – reče Hari hitro, a Ron i Hermiona se ukočiše, posmatrajući ga. – ... ubij... vreme za ubijanje... Glas je postajao sve slabiji. Hari je bio siguran da se udaljava – kretao se naviše. Dok je zurio u mračnu tavanicu, obuze ga mešavina straha i uzbuđenja: Kako može da se kreće naviše? Da li je to bila neka utvara, kojoj kamena tavanica nije predstavljala prepreku? – Ovuda – uzviknu on, i poče da trči uza stepenice ka Ulaznoj dvorani. Bilo je besmisleno nadati se da će ovde moći nešto da čuje, iz Velike sale dopirao je žagor glasova sa gozbe povodom Noći veštica. Hari pojuri uz mermerne stepenice na prvi sprat, dok su Ron i Hermiona trčkarali za njim. – Hari, šta mi to... – Psst! Hari načulji uši. Daleko, sa sprata iznad njih, sve slabije, čuo se glas: – Osećam miris krvi... OSEĆAM MIRIS KRVI! Stomak mu se zgrči. – Ubiće nekoga! – viknu on i, ne obraćajući pažnju na zbunjena lica Rona i Hermione, potrča na sledeći sprat, preskačući po tri stepenika odjednom, trudeći se još uvek da osluškuje uprkos odjeku sopstvenih koraka. Hari je jurcao po celom drugom spratu, dok su Ron i Hermiona dahtali za njim, ne zaustavljajući se dok nisu zašli za ugao u poslednji pust prolaz. – Hari, o čemu se ovde radi? – reče Ron, brišući znoj sa lica. – Ja ništa nisam čuo... Ali Hermiona ispusti preneražen uzvik, pokazujući niz hodnik. – Gledajte! Nešto se sjajilo na zidu ispred njih. Oni polako priđoše, žmirkajući kroz tminu. Slova veličine jedne stope bila su namalana na zidu između dva prozora, i svetlucala su pri svetlosti plamtećih buktinja. DVORANA TAJNI JE OTVORENA. NEPRIJATELJI NASLEDNIKA, ČUVAJTE SE. – Šta je to... to što visi ispod? – upita Ron, s blagim drhtajem u glasu. Kad su prišli bliže, Hari samo što se nije okliznuo i pao: na podu je bila velika lokva vode. Ron i Hermiona ga zgrabiše i oni se polako pomeriše ka poruci, očiju uprtih u tamnu senku ispod nje. Istog trena sve troje shvatiše šta je to, i odskočiše unazad, pljusnuvši u vodu. Gospođa Noris, domareva mačka, visila je sa stalka baklje, obešena o rep. Bila je kruta kao motka, a oči su joj bile razrogačene i zurile su u prazno. Nekoliko sekundi nisu se pomerali.