4.17. Hari Poter i Vatreni pehar - Četiri šampiona
Hari je sedeo na mestu, svestan da su se sve glave u Velikoj sali okrenule ka njemu. Bio je zaprepašćen. Oseti da se ukočio. Sigurno sanja. Nije dobro čuo. Nije bilo aplauza. Samo zujanje, kao da roj besnih pčela ispunjava Salu. Neki učenici počeše da ustaju ne bi li bolje osmotrili Harija dok je on sedeo, sleđen, na svom sedištu. Gore za glavnim stolom, profesorka Mek Gonagal se digla na noge i prošišala pored Luda Torbara i profesora Karkarofa kako bi hitno nešto prošaputala profesoru Dambldoru, koji je nagnuo uvo ka njoj, neznatno se mršteći. Hari se okrenu ka Ronu i Hermioni. Iza njih, video je ceo dugi grifindorski sto kako ga posmatra, svi zinuvši od iznenađenja. – Ja nisam ubacio svoje ime – reče Hari tupo. – Znate da nisam. Oboje su, podjednako tupo, zurili u njega. Za gornjim stolom, profesor Dambldor se pridiže, klimajući glavom profesorki Mek Gonagal. – Hari Poter! – ponovo pozva. – Hari! Ovamo gore, moliću lepo! – Hajde – prošaputa Hermiona, neznatno gurnuvši Harija. Hari se pridiže na noge, zgazi na rub svoje odore i malčice se spotaknu. Uputi se ka prolazu između grifindorskog i haflpafskog stola. Činilo mu se da je to neverovatno duga šetnja. Sto na vrhu nije delovao nimalo bliže, i mogao je da oseti stotine i stotine pari očiju na sebi, kao da je svako oko reflektor. Zujanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Posle kraćeg vremena, koje se njemu činilo dužim od čitavog časa, bio je tačno ispred Dambldora, i osećao prodorne poglede drugih nastavnika na sebi. – Pa... kroz ta vrata, Hari – reče Dambldor. Nije se smešio. Hari pođe uz nastavnički sto. Hagrid je sedeo na samom kraju. Nije namignuo Hariju, ni mahnuo, niti mu je uputio neki od svojih uobičajenih pozdrava. Izgledao je potpuno zabezeknut, i zurio je u Harija dok je ovaj prolazio, kao i svi ostali. Hari prođe kroz vrata koja vode izvan Velike sale, i nađe se u maloj sobi, prekrivenoj slikama veštica i čarobnjaka. U kaminu naspram njega gorela je lepa vatrica. Lica na portretima okrenuše se da ga pogledaju dok je ulazio. Video je staru i smežuranu vešticu kako nestaje iz rama svoje slike, i pojavljuje se na susednoj, na kojoj se nalazio čarobnjak s brkovima nalik na morževe. Smežurana veštica poče nešto da mu šapuće na uvo. Viktor Krum, Sedrik Digori i Fler Delaker skupili su se oko vatre. Izgledali su neverovatno impresivno dok su im se samo siluete nazirale naspram plamena. Krum, pogrbljen i zamišljen, stajao je naslonjen na kamin, malčice izdvojen od drugo dvoje. Sedrik je stajao s rukama iza leđa, gledajući u vatru. Fler Delaker se osvrnula kada je Hari ušao, i zabacila svoju dugu, srebrnkastu kosu. – Šta je bilo? – reče ona. – Da li 'oće da se fratimo nasad u Salu? Mislila je da je došao da im prenese poruku. Hari nije znao kako da im objasni šta se upravo desilo. Samo je stajao tamo, gledajući u tri šampiona. Najednom je shvatio koliko su sve troje visoki. Začu se zvuk užurbanih stopala iza njega, i Ludo Torbar ulete u sobu. Uze Harija za ruku i povede ga napred. – Neverovatno! – mrmljao je, stežući Harijevu ruku. – Potpuno neverovatno! Gospodo... moja damo – dodao je, prilazeći ognjištu i obraćajući se ostalim troma. – Mogu li da vam predstavim – koliko god to neverovatno zvučalo – četvrtog Tročarobnjačkog šampiona? Viktor Krum se uspravi. Njegovo mrzovoljno lice se smrači dok je osmatrao Harija. Sedrik je izgledao zbunjeno. Pogled mu je lutao s Torbara na Harija i nazad, kao da je sigurno pogrešno čuo šta je Torbar upravo rekao. Fler Delaker je pak zabacila kosu smešeći se, i rekla: – Oh, frlo smešna šala, gospodin Torbar. – Šala? – ponovi Torbar, zbunjeno. – Ne, ne, nikako! Harijevo ime je upravo izašlo iz Vatrenog pehara! Krumove guste obrve neznatno se skupiše. Sedrik je i dalje delovao učtivo zbunjeno. Fler se namršti. – Ali očigledno je u pitanju greška – reče prezrivo Torbaru. – On ne moše da učestfuje. Prefiše je mlad. – Pa... neverovatno je – reče Torbar, trljajući svoju glatku bradu i smešeći se Hariju. – Ali, kao što znate, ograničenje godišta uvedeno je tek ove godine kao dodatna mera bezbednosti. A budući da je njegovo ime izašlo iz Pehara... mislim, ne verujem da se u ovoj fazi može povući... po pravilima, vi ste obavezni... Hari će jednostavno morati da se potrudi najbolje što... Vrata iza njega se ponovo otvoriše i velika grupa ljudi uđe u sobu: profesor Dambldor, odmah za njim gospodin Čučanj, profesor Karkarof, Madam Maksim, profesorka Mek Gonagal i profesor Snejp. Pre nego što je profesorka Mek Gonagal zatvorila vrata, Hari je čuo žamor stotina učenika s druge strane zida. – Madam Maksim! – odmah poče Fler, žureći ka svojoj upravnici. – Oni kašu da će se ofaj mali dešak takoće takmičiti! Negde ispod svoje ukočene neverice, Hari oseti talasanje besa. Mali dečak? Madam Maksim se uspravi u svoj svojoj, nemaloj visini. Vrh njene lepe glave očeša se o luster sa svećama, a njene džinovske crne satenske grudi se naduše. – Šta ofo treba da znači, Dambli-dorre? – reče ona zapovedno. – I ja bih to želeo da znam, Dambldore – reče profesor Karkarof. Imao je čeličan osmeh, a plave oči behu mu kao kristali leda. – Dva hogvortska šampiona? Ne sećam se da mi je bilo ko rekao da škola-domaćin ima pravo na dva šampiona – ili možda nisam dovoljno pažljivo pročitao pravila? On se kratko i opako nasmeja. – C'est impossible – reče Madam Maksim, čija je ogromna šaka, s mnogobrojnim veličanstvenim opalima stajala na Flerinom ramenu. – 'Ogvorts ne moše imati tfa šampiona. To je sasvim neprafedno. – Bili smo pod dojmom da će tvoja Starosna crta držati mlađe učesnike podalje, Dambldore – reče Karkarof, i dalje s čeličnim osmehom, iako su mu oči delovale hladnije no ikad. – Inače bismo, naravno, doveli veći broj kandidata iz naših škola. – To nije ničija krivica, osim Poterova, Karkarofe – reče Snejp blago. Oči su mu svetlele od zlobe. – Nemoj kriviti Dambldora zbog Poterove odlučnosti da krši pravila. On je prelazio preko svih granica otkako je došao ovamo... – Hvala ti, Severuse – reče Dambldor strogo, i Snejp zaćuta, iako su mu oči i dalje zlokobno svetlucale kroz zavesu masne crne kose. Profesor Dambldor je sada gledao nadole u Harija, koji mu je uzvratio pogled, pokušavajući da otkrije izraz očiju iza polumesečastih naočara. – Da li si ti stavio svoje ime u Vatreni pehar, Hari? – upita smireno Dambldor. – Ne – reče Hari. Bio je veoma svestan da ga svi pomno posmatraju. U svojoj senci, Snejp se nestrpljivo oglasi tananim zvukom neverice. – Da li si zamolio nekog starijeg učenika da ga ubaci u Vatreni pehar umesto tebe? – upita profesor Dambldor, ignorišući Snejpa. – Ne – reče Hari žustro. – Ah, ali narafno da laše! – povika Madam Maksim. Snejp je sada vrteo glavom, kriveći usta. – Nije mogao da pređe preko Starosne crte – reče profesorka Mek Gonagal oštro. – Sigurna sam da se svi slažemo oko toga... – Dambli-dorr mora da je naprafio grešku oko crte – reče Madam Maksim, sležući ramenima. – Naravno, i to je moguće – reče Dambldor učtivo. – Dambldore, znaš savršeno dobro da nisi napravio grešku! – reče profesorka Mek Gonagal ljutito. – Zaista, kakve budalaštine! Hari sâm nije mogao da pređe crtu, a pošto Dambldor veruje da nije ubedio starijeg učenika da to učini umesto njega, sigurna sam da bi to trebalo da bude dovoljno i za sve ostale! Ona uputi vrlo ljutit pogled profesoru Snejpu. – Gospodine Čučanj... gospodine Torbar – reče Karkarof, ponovo svojim uljanim glasom – vi ste naše... ovaj... objektivne sudije. Sigurno se slažete da je ovo krajnje nepropisno? Torbar obrisa svoje okruglasto, dečačko lice maramicom i pogleda ka gospodinu Čučnju, koji je stajao izvan kruga svetlosti vatre, lica poluskrivenog u senci. Izgledao je pomalo jezivo, pomrčina ga je činila mnogo starijim, dajući mu, takoreći, izgled lobanje. A kada napokon progovori, beše to njegov uobičajeni osorni glas. – Moramo da poštujemo pravila, a pravila jasno nalažu da su oni čija imena izađu iz Vatrenog pehara obavezni da se takmiče u Turniru. – Pa, Barti zna pravilnik od početka do kraja – reče Torbar, smešeći se i okrećući se ponovo ka Karkarofu i Madam Maksim, kao da je slučaj time zaključen. – Zahtevam ponovno ubacivanje imena ostatka mojih učenika – reče Karkarof. Odbacio je svoj uljani ton i osmeh. Na licu je zapravo imao zaista ružnu grimasu. – Ponovo ćete postaviti Vatreni pehar i nastavićemo ubacivanje imena dok svaka škola ne bude imala po dva šampiona. To je jedino pošteno, Dambldore. – Ali Karkarofe, to ne funkcioniše tako – reče Torbar. – Vatreni pehar se upravo ugasio – neće se ponovo upaliti do početka sledećeg turnira... – ... u kome Durmstrang sigurno neće učestvovati! – prasnu Karkarof. – Posle svih naših sastanaka, pregovora i kompromisa nisam očekivao da će se ovako nešto dogoditi! Razmišljam da smesta odem! – Prazne pretnje, Karkarofe – zareža glas blizu vrata. – Ne možeš sada da napustiš svog šampiona. On mora da se takmiči. Svi moraju da se takmiče. Kao što Dambldor reče, magijski ugovor je obavezujuć. Baš zgodno, je li? U tom trenutku Ćudljivko uđe u sobu. Odšepa ka ognjištu, a sa svakim korakom koji bi načinio čulo bi se glasno klank. – Baš zgodno? – reče Karkarof. – Bojim se da te ne razumem, Ćudljivko. Hari primeti kako on pokušava da zvuči prezrivo, kao da ono što Ćudljivko govori jedva zaslužuje njegovu pažnju, ali šake su ga odavale. Skupile su se u pesnice. – Ne razumeš? – reče Ćudljivko tiho. – Vrlo je jednostavno, Karkarofe. Neko je ubacio Poterovo ime u taj Pehar znajući da će on morati da se takmiči, ako ono bude izvučeno. – Ošigledno, neko ko je hteo da 'Ogvortsu dâ dva zalogaja iste jabuke! – reče Madam Maksim. – Potpuno se slažem, Madam Maksim – reče Karkarof, naklonivši joj se. – Uputiću žalbe Ministarstvu magije i Međunarodnoj konfederaciji čarobnjaka... – Ako iko ima razloga da se žali, to je Poter – režao je Ćudljivko – ali... čudna stvar... ne čujem ga da je i reč progovorio... – Zašto bi se on žalio? – prasnu Fler Delaker, treskajući nogom o pod. – On ima šansu da se takmiči, sar ne? Mi smo se sfi nedeljama nadali da ćemo biti isaprani! Zbog časti naše škole! Hiljadu galeona nagrade – ofo je šansa zbog koje bi mnogi umrli! – Možda se neko nada da će Poter zaista da umre zbog nje – reče Ćudljivko, s najtananijim prizvukom režanja. Posle ovih reči nastupi izuzetno napeta tišina. Ludo Torbar, koji je delovao vrlo napeto, stade nervozno da poskakuje gore-dole na svojim nogama i reče: – Ćudljivko, stari moj... kako uopšte možeš da kažeš tako nešto! – Svi mi znamo da profesor Ćudljivko smatra da je protraćio jutro ako nije otkrio bar šest zavera s ciljem da on bude ubijen pre ručka – reče Karkarof glasno. – Očigledno je da sada uči i svoje učenike da se plaše atentata. Čudna osobina za jednog profesora Odbrane od Mračnih veština, Dambldore, ali bez sumnje si imao svoje razloge. – Umišljam stvari, je li? – režao je Ćudljivko. – Vidim stvari koje nisu tu, a? Mora da je taj koji je ubacio dečakovo ime u Pehar baš vešt čarobnjak ili veštica... – Ah, a kakfe dokaze imamo za to? – reče Madam Maksim, zabacujući svoje ogromne ruke. – Uspeli su da prevare jedan vrlo moćan magijski predmet! – reče Ćudljivko. – Potrebna je vrlo jaka Zbunjujuća čin da prevari taj Pehar, kako bi on zaboravio da se samo tri škole takmiče na turniru... pretpostavljam da su prijavili Poterovo ime pod četvrtom školom, kako bi se osigurali da bude jedini u svojoj kategoriji... – Čini se da si dobro razmislio o ovome, Ćudljivko – reče Karkarof hladno – i to je vrlo zanimljiva teorija... iako sam, naravno, čuo da si sebi nedavno uvrteo u glavu da jedan od tvojih rođendanskih poklona sadrži vešto skriveno jaje baziliska, te si ga razbio u komade pre nego što si shvatio da je to bio najobičniji sat. Stoga ćeš razumeti ukoliko te ne uzmemo sasvim ozbiljno... – Ima onih koji bi nevine događaje hteli da preokrenu u svoju korist – uzvrati mu Ćudljivko sa zlobom u glasu. – Moj je posao da razmišljam na način Mračnih čarobnjaka, Karkarofe... čega bi ti trebalo da se sećaš... – Alastore! – reče Dambldor upozoravajućim tonom. Hari se na trenutak zapita kome se ovaj obraća, ali onda shvati da „Ludooki“ teško da može biti Ćudljivkovo pravo ime. Ćudljivko zaćuta, iako je i dalje zadovoljno gledao u Karkarofa – Karkarofovo lice je prosto gorelo. – Kako je ova situacija nastala, ne znamo – reče Dambldor, obraćajući se okupljenima u sobi. – Meni se pak čini da nemamo drugog izbora osim da to prihvatimo. I Sedrik i Hari su izabrani da se takmiče u turniru. To će, stoga, i učiniti... – Ah, ali Dambli-dorre... – Draga moja Madam Maksim, ukoliko imate drugo rešenje, drage volje bih ga čuo. Dambldor je čekao, ali Madam Maksim nije progovarala, već samo tiho besnela. Nije bila jedina. Snejp je delovao razjareno, Karkarof gnevno. Torbar je pak delovao poprilično uzbuđeno. – Pa, da nastavimo, onda? – reče, trljajući ruke i smešeći se svima u sobi. – Moramo našim šampionima da damo instrukcije, zar ne? Barti, imaš čast... Gospodin Čučanj se povrati iz naizgled dubokog sanjarenja. – Da – reče on – uputstva. Da... prvi podvig... On se pomeri bliže ka svetlosti ognjišta. Izbliza, Hari pomisli da izgleda bolesno. Imao je tamne senke ispod očiju, a njegova izborana koža imala je tanak, papirnat izgled, kakav nije imala na Svetskom prvenstvu u kvidiču. – Prvi podvig je osmišljen tako da testira vašu odvažnost – reče on Hariju, Sedriku, Fler i Krumu – stoga vam nećemo reći koji je. Hrabrost u susretu s nepoznatim važna je osobina za čarobnjaka... vrlo važna... – Prvi podvig će se održati dvadeset četvrtog novembra, pred ostalim učenicima i skupom sudija. – Šampionima nije dopušteno da traže ili prihvate bilo kakvu pomoć od svojih profesora kako bi izveli podvige na turniru. Šampioni će se sresti s prvim izazovom opremljeni samo svojim štapićima. Dobiće informacije o drugom podvigu tek kada prvi bude završen. Usled zahtevne i vremenski obimne prirode turnira, šampioni se oslobađaju polaganja testova na kraju školske godine. Gospodin Čučanj se okrenu Dambldoru. – Mislim da je to sve, zar ne, Albuse? – Rekao bih – reče Dambldor, gledajući u gospodina Čučnja s blagom zabrinutošću. – Da li si siguran da ne želiš da ostaneš na Hogvortsu noćas, Barti? – Ne, Dambldore, moram da se vratim nazad u Ministarstvo – reče gospodin Čučanj. – Trenutno prolazimo kroz težak period, vrlo smo zauzeti... ostavio sam mladog Vederbija da upravlja dok mene nema... vrlo je entuzijastičan... možda malo i previše entuzijastičan, istini za volju... – Doći ćeš makar da popijemo po piće pre nego što odeš? – reče Dambldor. – Hajde, Barti, ja ostajem! – reče Torbar veselo. – Sada se sve dešava na Hogvortsu, znaš, mnogo je uzbudljivije ovde nego u kancelariji! – Ne bih rekao, Ludo – uzvrati Čučanj, s jedva primetnim prizvukom svoje stare nestrpljivosti. – Profesore Karkarof... Madam Maksim... pićence? – reče Dambldor. Ali Madam Maksim je već bila stavila ruku oko Flerinih ramena, i brzo je izvela iz sobe. Hari je mogao da čuje kako obe pričaju vrlo brzo na francuskom dok su odlazile ka Velikoj sali. Karkarof dade znak glavom Krumu, i oni takođe izađoše, u tišini. – Hari, Sedriče, predložio bih vam da pođete gore na spavanje – reče Dambldor smešeći se obojici. – Siguran sam da Grifindor i Haflpaf čekaju da proslave zajedno s vama, i bilo bi sramota da im oduzmemo odličan izgovor da prave što veći nered i buku. Hari pogleda u Sedrika, koji klimnu glavom, i oni zajedno izađoše. Velika sala je već bila napuštena. Sveće su prigušeno dogorevale, dajući iskrivljenim osmesima bundeva jeziv, treperav izgled. – Dakle – reče Sedrik uz blag osmeh. – Ponovo igramo jedan protiv drugoga! – Biće da je tako – reče Hari. Zaista nije mogao da smisli šta da kaže. Činilo mu se da mu je glava u totalnom neredu, kao da mu je neko protresao mozak. – Dakle... reci mi... – reče Sedrik, dok su se približavali Ulaznoj dvorani, koja je sada, u odsustvu Vatrenog pehara, bila osvetljena samo bakljama. – Kako si uspeo da ubaciš svoje ime? – Nisam – reče Hari, zureći u njega. – Nisam ga ja stavio. Govorio sam istinu. – Ah... u redu – reče Sedrik. Hari je mogao da vidi da mu Sedrik ne veruje. – Pa... vidimo se, onda. Umesto da se popne uz mermerno stepenište, Sedrik se uputi prema vratima s njihove desne strane. Hari je stajao i slušao ga kako silazi niz kamene stepenice ispod njih, a zatim, polako, poče da se penje uz mermerno stepenište. Da li će mu iko poverovati, osim Rona i Hermione, ili će svi misliti da se sâm prijavio za turnir? Ali kako bi to iko mogao i da pomisli, kada se Hari suočava sa suparnicima koji su imali tri godine više magijskog obrazovanja od njega – kada se suočava sa zadacima koji ne samo da zvuče opasno, već treba da se izvedu pred stotinama ljudi? Da, razmišljao je o tome... fantazirao je o tome... ali to je bila šala, zapravo, dokoni san... nije nikada zaista razmišljao da se prijavi... Ali neko drugi jeste... neko drugi je želeo da on bude na turniru, i postarao se da bude izabran. Zašto? Da bi ga obradovao? Nekako, nije mu se tako činilo... Da ga vidi kako pravi budalu od sebe? Pa, najverovatnije će im se ispuniti želja... Ali da ga ubiju? Da li je Ćudljivko, kao i uvek, bio obuzet vlastitom paranojom? Zar nije neko mogao da ubaci Harijevo ime u Pehar kao trik, neslanu šalu? Da li neko zaista želi da ga vidi mrtvog? Hari je odmah mogao da odgovori na to. Da, neko želi da ga vidi mrtvog, neko ko mu to želi još od kada je imao samo godinu dana... Lord Voldemor. Ali kako je Voldemor mogao da bude siguran da će Harijevo ime da bude stavljeno u Vatreni pehar? Voldemor bi trebalo da je daleko, u nekoj udaljenoj zemlji, da se skriva, sâm.... oronuo i nemoćan... Ipak, u onom snu koji je sanjao, baš pre nego što se probudio od bola u ožiljku, Voldemor nije bio sam... pričao je s Crvorepom... kovao zaveru da ubije Harija... Hari se prenerazio kada je shvatio da se već nalazi pred Debelom Damom. Jedva da je primetio kuda ga noge nose. Takođe se iznenadio kada je video da ona nije sama u ramu. Smežurana veštica koja je skliznula u susednu sliku kada se Hari priključio šampionima sada je samozadovoljno sedela pored Debele Dame. Mora da je prošla kroz svaku sliku uz sedam stepeništa da bi ovde stigla pre njega. I ona i Debela Dama sada su ga posmatrale sa živim interesovanjem. – Vidi, vidi, vidi – reče Debela Dama – Violeta mi je upravo sve ispričala. Ko je to upravo izabran za šampiona, dušice, a? – Koještarija – reče Hari tupo. – Svakako da nije! – reče bleda veštica prkosno. – Ne, ne, Vio, to je lozinka – reče Debela Dama umirujuće, i pomeri se napred na svojim šarkama da propusti Harija u dnevni boravak. Prasak galame koja mu raspara uši kada se portret otvorio Harija bezmalo odbaci unazad. Sledeće što je primetio bilo je da ga desetak pari ruku vuče u dnevni boravak i da se našao licem u lice sa celom grifindorskom kućom, u kojoj su svi vrištali, aplaudirali i zviždali. – Trebalo je da nam kažeš da si se prijavio! – vikao je Fred. Izgledao je napola iznerviran, napola duboko impresioniran. – Kako si uspeo to da izvedeš a da ne dobiješ bradu? Briljantno! – grmeo je Džordž. – I nisam – reče Hari. – Ne znam kako... Ali sada se Anđelina obrušila na njega. – O, ako i nisam uspela da to budem ja, makar je neko iz Grifindora... – Moći ćeš da se odužiš Digoriju za onaj poslednji meč kvidiča, Hari! – vrištala je Kejti Bel, još jedan od grifindorskih Jurišnika. – Imamo hrane, Hari, dođi i uzmi malo... – Nisam gladan, dovoljno sam pojeo na gozbi... Ali niko nije hteo ni da čuje da li jeste ili nije gladan; niko nije hteo da čuje ni to da on nije stavio svoje ime u Pehar; ni jedna jedina osoba nije primetila da on uopšte nije raspoložen za slavlje... Li Džordan je odnekud izvukao grifindorsku zastavu, i insistirao da je obmota oko Harija kao ogrtač. Hari nije mogao da pobegne. Kad god bi pokušao da se iskrade ka stepeništu koje vodi do spavaonica, masa ljudi oko njega bi se zgusnula, terajući ga da popije još jedno krem-pivo, gurajući mu čips i kikiriki u šake... svi su želeli da znaju kako je to izveo, kako je nadmudrio Dambldorovu Starosnu crtu i uspeo da ubaci svoje ime u Pehar... – Nisam ja – ponavljao je iznova i iznova. – Ne znam kako se to dogodilo. Ali s obzirom na to koliko su obraćali pažnju na ono što govori, bolje da im nije ni odgovarao. – Umoran sam! – uzviknu on konačno, posle skoro pola sata. – Ne, zbilja, Džordže... idem na spavanje... Više od svega je želeo da pronađe Rona i Hermionu, da pronađe delić zdravog razuma, ali njih dvoje izgleda nisu bili u dnevnom boravku. Insistirajući da mu je potreban san i skoro pregazivši malu braću Krivej dok su pokušavali da ga presretnu u dnu stepeništa, Hariju pođe za rukom da se otarasi svih, i popne se u spavaonicu što je brže mogao. Na svoje veliko olakšanje, zatekao je Rona kako leži na svom krevetu u inače praznoj spavaonici, još uvek potpuno obučen. On pogleda nagore kad Hari zalupi vrata za sobom. – Gde si ti bio? – upita Hari. – Oh, zdravo – reče Ron. Smešio se, ali bio je to vrlo čudan, napregnut osmeh. Hari naglo postade svestan da i dalje nosi skerletnu grifindorsku zastavu kojom ga je Li obmotao. On žurno pokuša da je skine, ali čvor je bio jako stegnut. Ron je ležao na krevetu ne pomerajući se i gledao Harija kako se bori da je skine. – Dakle – reče on, kada je Hari konačno skinuo zastavu i bacio je u ugao. – Čestitam. – Kako to misliš 'čestitam'? – reče Hari, zureći u Rona. Nešto zaista nije bilo u redu s Ronovim osmehom. Više je ličio na grimasu. – Pa... niko drugi nije prešao preko Starosne crte – reče Ron. – Čak ni Fred i Džordž. Šta si upotrebio – Nevidljivi ogrtač? – Nevidljivi ogrtač ne bi mogao da me prevede preko te linije – reče Hari polako. – Ma, daj, – reče Ron. – Mislio sam da bi bar meni rekao, ako je Ogrtač u pitanju... jer bi onda mogao da nas pokrije obojicu, zar ne? Ali našao si neki drugi način, je li? – Slušaj – reče Hari – ja nisam stavio svoje ime u taj Pehar. Mora da je to uradio neko drugi. Ron podiže obrve. – Zašto bi to uradio? – Nemam pojma – reče Hari. Osetio je da bi zvučalo vrlo melodramatično ako bi rekao „da bi me ubili“. Ronove obrve se podigoše toliko visoko da je pretilo da će mu nestati u kosi. – U redu, znaš, meni možeš da kažeš istinu – reče on. – Ako ne želiš da ostali znaju, dobro, ali ne znam zašto se trudiš da lažeš, nisi upao ni u kakvu nevolju zbog toga, zar ne? Violeta, prijateljica Debele Dame, već nam je sve ispričala, Dambldor ti je dozvolio da se takmičiš. Hiljadu galeona nagrade, a? A uz to ne moraš ni da radiš završne testove na kraju godine... – Nisam ja stavio svoje ime u taj Pehar! – reče Hari, počevši da se nervira. – Da, u redu – reče Ron istim skeptičnim tonom kao i Sedrik. – Samo, jutros si rekao da si to mogao da uradiš još sinoć, i da te niko ne bi video... ja nisam glup, znaš. – E pa onda se sjajno pretvaraš – obrecnu se Hari. – Je li? – reče Ron, sada bez ikakvog traga osmeha na licu, usiljenog ili ne. – Treba da legneš, Hari, pretpostavljam da ćeš sutra morati rano da ustaneš zbog fotografisanja ili tako nečega. On navuče zavese na svom krevetu s baldahinom, ostavivši Harija da stoji pored vrata i zuri u tamnocrvene zastore, koji su sada skrivali jednu od retkih osoba za koje je bio siguran da će mu poverovati.
