×

Ми використовуємо файли cookie, щоб зробити LingQ кращим. Відвідавши сайт, Ви погоджуєтесь з нашими правилами обробки файлів «cookie».


image

Pojačalo, Pojačalo izolacija EP4 (2)

Pojačalo izolacija EP4 (2)

Tačno je da nije postojao lift kao lift, ali u suštini sistem kakav je lift su ljudi i tada koristili već solidan broj godina i on je zapravo bio zadužen za sve moguće arhitektonska i građevinska dostignuća koja su napravljena u tom periodu, ali je on imao jednu falinku u celoj priči, a to je, oni su ljudi koristili to sve i dešavalo se, s vremena na vreme, da pukne konopac ili lanac ili sajla. Kada nešto dižeš na visinu, da li je građevinski materijal ili nešto slično – pa dobro, pukne, to je najčešće gubitak novca koji je najčešće beznačajan i dobro, idemo dalje. Ali, ako pukne dok nosi čoveka, to baš i nije tako.

Šta je poenta? Poenta je da trenutak kada je sve krenulo jako brzo da raste i da se širi je trenutak kada je porodica Otis, a i danas je Otis najveća kompanija na svetu za proizvodnju i održavanje liftova, napravila kočnicu koja u slučaju da pukne kabl, sajle ili šta već, bezbedno zaustavi lift i svi budu evakuisani kako treba.

To jeste bila tehnička inovacija, ali vi možete ljudima to da pričate do prekosutra i niko to ne bi verovao. Međutim, oni su iskoristili priliku da na jednom od najvidljivijih sajmova tog vremena, naprave demonstraciju tako što će napraviti platformu koja se podiže nekoliko desetina metara, koja se podiže preko sistema čekrka koji su svi videli, sa koje će, jedan od ljudi iz porodice pričati o njihovom izumu. I to je držalo pažnju donekle. U početku ne toliko, onda kada je došao na neku malo veću visinu, ljudi vole da vide šta se to dešava na velikoj visini, i onda je on u jednom trenutku samo rekao: “Pogledajte samo dole, moj asistent koji me podiže je sada zaustavio sve ovo, zavezao je konopac i ide nešto da uradi”. Asistent se vratio sa sekirom i presekao konopac koji je to držao.

Naravno, svi su bili prestravljeni, svi su se maksimalno prepali, zabrinuli i td, a onda je njegov sistem uradio sve što je trabalo, a on je rekao – Ljudi ovo je ono o čemu sam vam pričao.

To je proizvelo neuporedivo bolji efekat nego da je samo o tome pričao, da je zakupio nekakav oglas, da je napravio neku najbolju moguću prezentaciju. Jer su ljudi videli da to radi, kako radi i videli su da to može da funkcioniše za svakog od njih. I onda je krenula ekspanzija.

Još jednu priču bih hteo da vam ispričam. Ona se negde nadovezuje na ono što sam pričao u prethodnoj epizodi i tu moju ljubav prema Njemačkoj i tome svemu. Mislim da je značajna u ovom trenutku kada svi jesmo u problemu i svi jesmo u vanrednim okolnostima, zatvoreni u suštini, ali nam se bliži period u kome ćemo svi biti veoma upućeni jedni na druge i jedini način da opstanemo će biti da se, na neki način, udružimo i jedni o drugima vodimo računa. I sada je tako, ali tek će biti.

Ovu priču ili neku njenu verziju ste možda i čuli. Ja ću ispričati jednu verziju za one koji je nisu čuli. To je priča o nekom prethodnom vremenu, ali može lepo da se postavi i u ovo, posebno što sada imamo ponovo tu seobu sposobnih Srba u Nemačku.

Priča je o momku koji je bio dobar serviser raznih automobila, serviser opšte prakse što se kaže, koji je odlučio da ode u Nemačku. Pošto je imao zanat u rukama, otišao je u auto servis i da se prijavi za posao. Oni su mu rekli – dobro, vidimo da znaš šta radiš, ali kod nas to ne funkcioniše tako. Kod nas nema majstora koji radi sve vrste automobila, kod nas se ljudi specijalizuju, završavaju obuke, dobijaju licence i mi funkcionišemo na takav način. Možeš da kreneš da radiš kod nas, ali krećeš sa najniže pozicije u servisu i ukoliko se pokažeš kako treba mi ćemo te kasnije doškolavati i obučavati za sve ostalo što bude potrebno.

Njemu nije bilo sve jedno. Došao je sa neke pozicije koja je mnogo viša i dobio priliku da upadne u servis na mesto malog od palube. Ali, plata koju su mu ponudili i uslovi u Nemačkoj su bili takvi da je on rekao – Ok, hajde da probamo tako.

I sve je to išlo prilično lepo. Međutim, jedan dan je otišao do toaleta i video da vodokotlić ne radi. Iznervirao se, otišao u obližnju radnju, kupio šta mu je trebalo i sredio vodokotlić. Sutradan kada su se skupili svi na jutarnjem sastanku, šef servisa je pitao ko je sredio vodokotlić. On se sav ponosan javio i reko – Ja sam. On je rekao pred svima u servisu – dobro, molim te samo nemoj to više da radiš. Sve je ok, ali mi to ne radimo tako.

Završio se sastanak, svi su otišli i naš glavni junak je ostao i pitao zašto sam ja kažnjen za nešto dobro što sam uradio. Šef servisa mu je rekao – Ne razumeš. I taj neko ko popravlja vodokotliće i radi kao vodoinstalater treba od nečega da živi. To nije bio tvoj posao. Mi smo trebali da pozovemo njega i ti si sada onemogućio njega da zaradi novac koji mu je potreban. Svako od nas ima svoje mesto u sistemu.

Postoji i drugačija verzija ove priče. Postoji jedna vrlo zanimljiva varijanta koja se više odnosi na one visokokvalifikovane od nas, ne na neke, da kažemo pozicije koje nisu toliko istaknuta. Postoji priča o tome kako je Stiv Džobs, nakon što je oteran iz kompanije Apple, odlučio da osnuje svoju narednu kompaniju. Kroz tu priču, ako ikada budete istraživali Next kao kompaniju, videćete da ona nije bila komercijalno uspešna, to će biti bitno za treću priču koju imam za danas, ali je napravila neka fantastična tehnološka rešenja koja su kasnije korišćena kao baza za neke dobre stvari, ali komercijalno je bila prilično neuspešna.

Međutim, jedna od stvari koje su ljudi obožavali vezano za samu kompaniju je bio brending kompanije, način na koji je to sve izgledalo, kako su proizvodi izgledali, što je kasnije postalo i zaštitni znak kompanije Apple kada se Džobs vratio.

On je za brending angažovao jednog starijeg gospodina koji je već bio pred penzijom koji se zvao Pol Rand i koji je jedan od napoznatijih logo dizajnera u istoriji Amerike. On je radio logo za fakultet Jejl, za Vesting haus, za IBM ako se ne varam, dakle desetine logoa koji su postali globalno prepoznati. Mislim da je on radio i UPS. Džobs je pozvao Randa, ispričao mu šta je priča njegove kompanije, šta su vrednosti koje kompanija treba da promoviše, a Rend je zapisivao u blokčić stvari koje je smatrao da su za njega važne. Kada se završio njihov razgovor, Džobs je rekao – Ok, imate sada sve, pretpostavljam da ćete mi se javiti sa opcijama.

Vremešni gospodin Rend mu je rekao – Stiv mislim da ne razumeš kako ovo funkcioniše. Ja ću ti se javiti sa rešenjem tvog problema i ti ćeš me platiti za to rešenje. Da li ćeš ti to kasnije koristiti ili ne, to je tvoja stvar.

Džobs se tu prilično našao u čudu i malo uvređen – kako neko može njemu tako da kaže jer ipak je on to što jeste i td, ali je imao poverenja u starijeg gospodina jer je njegova reputacija bila zaista besprekorna.

Ono što je bitno da razumemo svi, a razumeo je to kasnije i Džobs, je da to nije značilo – ja ću da napravim jednu varijantu pa tebi ako se sviđa uzmi, ako ti se ne sviđa, nemoj, nego je to više – ja ću da napravim sto varijanti, ja ću da sednem analiziram sve dubinski i probaću da sve svedem na minimum i predstaviću ti ono za šta smatram, nakon duge analize, da je to najbolja opcija, a ti ćeš onda videti da li to tebi odgovara ili ne.

Znate one sličice, to su mnogi šerovali mnogo puta, posebno oni koji se bave dizajnom – cenovnik dizajnera koji kaže – Ako ja dizajniram košta 100 eura, ako ja dizajniram i vi gledate 200 eura, ako ja dizajniram, a vi pomažete – 300 eura i td.

Postoji nešto u tome da, kada odabereš saradnika kome 100% veruješ ili možda ne veruješ 100%, ali njegova reputacija kaže da bi trebalo da ga poslušaš uprkos tvojim intimnim doživljajima, da možda ponekada nije loše da se to uradi. Jer, zašto si ga onda angažovao ako nećeš da ga poslušaš.

Naši ljudi, vrlo često, imaju taj problem da sujeta preuzme kontrolu i da onda, zbog nje, ne urade to možda na način na koji bi trebalo.

U trećoj i poslednjoj priči za danas, podeliću sa vama jednu vrlo zanimljivu informaciju od pre nekoliko godina. Postoji veza sa drugom pričom kroz to da vrednost kompanije nije uvek razumljiva na prvu loptu.

Neki od velikih biznis časopisa je radio analizu ako ste uložili dolar 1968. godine koja kompanija bi vam se najviše isplatila. Dolar uložen tada u neku od njih bi vam danas doneo najviše. U celom tom procesu oni su radili vrlo detaljno istraživanje, ali su, da bi malo začinili stvari i privukli što veći broj ljudi, pošto je rezultat bio, donekle, kontroverzan, odlučili su da malo više pitaju ljude – šta mislite ko bi to mogao da bude, kandidujte. I onda su ljudi krenuli da govore da su to tehnološke kompanije, da je to Apple, Google, što prosto nije tačno iz mnogo razloga. Jedan od njih je to što dobar deo tih kompanija u tom periodu nije postojao, ali nije bio uslov da je kompanija morala da postoji tada, nego prosto da je u tom vremenskom opsegu donela najviše novca.

Onda su objavili rezultat koliko je to zapravo novca. Jedna kompanija u koju je 1968. neko uložio jedan dolar danas bi mu vratila više od 6.500. Šta mislite u kojoj industriji, šta mislite šta stoji iza toga? Svi su krenuli sa nekim vrlo inovativnim nišama u kojima bi to moglo da bude.

A rezultat uopšte nije bio toliko interesantan, a ni analiza koja stoji iza tog rezultata nije možda na prvu loptu bila logična svakome. U pitanju je kompanija čije ime nije važno, ali je u duvanskoj industriji.

I sada ćete vi možda da kažete – pa da, eto oni truju ljude, stvaraju zavisnost i zbog toga je to tako. Ima malo i u tome. Znači, određeni procenat tog finansijskog uspeha je i u tome, ali nije samo stvar u toj kompaniji. Cela ta niša je vrlo slična. Ova je konkretno najuspešnija u okviru nje, ali i druge kompanije su imale vrlo bliske pokazatelje. A onda se pokazalo da još jedna industrija koja je negde slična, a to je industrija nafte, takođe ima vrlo slične rezultate, opet nešto slabije, ali tu negde u okviru istih redova veličina.

Onda je krenula priča, dobro i to je neka vrsta zavisnosti. Jednom kada nekoga navučete na automobil on je vaš kupac trajno kao što je i ovde, ako neko jednom proba cigarete on nastavi da ih konzumira i imaš pretplatnika i ako on nije pretplatnik.

Dobro, ali ako tako gledamo, i jednom kada nekome pokažeš kako je živeti pod krovom, on će ceo život da traži da živi pod krovom. To baš i nije neko rešenje.

Dakle jedan deo svakako jeste i to da je u pitanju nešto što ljudi redovno konzumiraju, gde se ljudi redovno vraćaju i da tebi novi korisnik zapravo relativno dugo ostaje korisnik. Ali, nije samo stvar u tome.

Zapravo, najveći deo uspeha nema nikakve veze sa time već sa jednom drugom stvari. A to je da su to industrije u kojima nije bilo inovacije. Takođe, to su industrije u kojima, u principu, nema velikih troškova marketinga. Delom zato što i ne možeš da imaš neke preterano velike troškove marketinga jer je marketiranje proizvoda veoma ograničeno dozvoljeno ili nije dozvoljeno, a delom i zato što ti u principu marketing i ne treba nešto preterano, ali mnogo više je do toga da nema inovacije jer inovacije su beskrajno skupe.

Inovacije koje su došle, da kažemo, pre svog vremena, su preskupe. Da, one naprave kvantni skok u nauci, ali nekoga koštaju jako mnogo i obično dobre efekte toga ostvari drugi koji iskoristi to u pravom trenutku kada je tržište za to spremno, a ne u onom trenutku kada je nastalo. To se desilo i Apple-u kada se umalo ugasio.

Learn languages from TV shows, movies, news, articles and more! Try LingQ for FREE

Pojačalo izolacija EP4 (2) Amplifier Isolation EP4 (2) Изолирующий усилитель EP4 (2)

Tačno je da nije postojao lift kao lift, ali u suštini sistem kakav je lift su ljudi i tada koristili već solidan broj godina i on je zapravo bio zadužen za sve moguće arhitektonska i građevinska dostignuća koja su napravljena u tom periodu, ali je on imao jednu falinku u celoj priči, a to je, oni su ljudi koristili to sve i dešavalo se, s vremena na vreme, da pukne konopac ili lanac ili sajla. Kada nešto dižeš na visinu, da li je građevinski materijal ili nešto slično – pa dobro, pukne, to je najčešće gubitak novca koji je najčešće beznačajan i dobro, idemo dalje. Ali, ako pukne dok nosi čoveka, to baš i nije tako.

Šta je poenta? Poenta je da trenutak kada je sve krenulo jako brzo da raste i da se širi je trenutak kada je porodica Otis, a i danas je Otis najveća kompanija na svetu za proizvodnju i održavanje liftova, napravila kočnicu koja u slučaju da pukne kabl, sajle ili šta već, bezbedno zaustavi lift i svi budu evakuisani kako treba.

To jeste bila tehnička inovacija, ali vi možete ljudima to da pričate do prekosutra i niko to ne bi verovao. Međutim, oni su iskoristili priliku da na jednom od najvidljivijih sajmova tog vremena, naprave demonstraciju tako što će napraviti platformu koja se podiže nekoliko desetina metara, koja se podiže preko sistema čekrka koji su svi videli, sa koje će, jedan od ljudi iz porodice pričati o njihovom izumu. I to je držalo pažnju donekle. U početku ne toliko, onda kada je došao na neku malo veću visinu, ljudi vole da vide šta se to dešava na velikoj visini, i onda je on u jednom trenutku samo rekao: “Pogledajte samo dole, moj asistent koji me podiže je sada zaustavio sve ovo, zavezao je konopac i ide nešto da uradi”. Asistent se vratio sa sekirom i presekao konopac koji je to držao.

Naravno, svi su bili prestravljeni, svi su se maksimalno prepali, zabrinuli i td, a onda je njegov sistem uradio sve što je trabalo, a on je rekao – Ljudi ovo je ono o čemu sam vam pričao.

To je proizvelo neuporedivo bolji efekat nego da je samo o tome pričao, da je zakupio nekakav oglas, da je napravio neku najbolju moguću prezentaciju. Jer su ljudi videli da to radi, kako radi i videli su da to može da funkcioniše za svakog od njih. I onda je krenula ekspanzija.

Još jednu priču bih hteo da vam ispričam. Ona se negde nadovezuje na ono što sam pričao u prethodnoj epizodi i tu moju ljubav prema Njemačkoj i tome svemu. Mislim da je značajna u ovom trenutku kada svi jesmo u problemu i svi jesmo u vanrednim okolnostima, zatvoreni u suštini, ali nam se bliži period u kome ćemo svi biti veoma upućeni jedni na druge i jedini način da opstanemo će biti da se, na neki način, udružimo i jedni o drugima vodimo računa. I sada je tako, ali tek će biti.

Ovu priču ili neku njenu verziju ste možda i čuli. Ja ću ispričati jednu verziju za one koji je nisu čuli. To je priča o nekom prethodnom vremenu, ali može lepo da se postavi i u ovo, posebno što sada imamo ponovo tu seobu sposobnih Srba u Nemačku.

Priča je o momku koji je bio dobar serviser raznih automobila, serviser opšte prakse što se kaže, koji je odlučio da ode u Nemačku. Pošto je imao zanat u rukama, otišao je u auto servis i da se prijavi za posao. Oni su mu rekli – dobro, vidimo da znaš šta radiš, ali kod nas to ne funkcioniše tako. Kod nas nema majstora koji radi sve vrste automobila, kod nas se ljudi specijalizuju, završavaju obuke, dobijaju licence i mi funkcionišemo na takav način. Možeš da kreneš da radiš kod nas, ali krećeš sa najniže pozicije u servisu i ukoliko se pokažeš kako treba mi ćemo te kasnije doškolavati i obučavati za sve ostalo što bude potrebno.

Njemu nije bilo sve jedno. Došao je sa neke pozicije koja je mnogo viša i dobio priliku da upadne u servis na mesto malog od palube. Ali, plata koju su mu ponudili i uslovi u Nemačkoj su bili takvi da je on rekao – Ok, hajde da probamo tako.

I sve je to išlo prilično lepo. Međutim, jedan dan je otišao do toaleta i video da vodokotlić ne radi. Iznervirao se, otišao u obližnju radnju, kupio šta mu je trebalo i sredio vodokotlić. Sutradan kada su se skupili svi na jutarnjem sastanku, šef servisa je pitao ko je sredio vodokotlić. On se sav ponosan javio i reko – Ja sam. On je rekao pred svima u servisu – dobro, molim te samo nemoj to više da radiš. Sve je ok, ali mi to ne radimo tako.

Završio se sastanak, svi su otišli i naš glavni junak je ostao i pitao zašto sam ja kažnjen za nešto dobro što sam uradio. Šef servisa mu je rekao – Ne razumeš. I taj neko ko popravlja vodokotliće i radi kao vodoinstalater treba od nečega da živi. To nije bio tvoj posao. Mi smo trebali da pozovemo njega i ti si sada onemogućio njega da zaradi novac koji mu je potreban. Svako od nas ima svoje mesto u sistemu.

Postoji i drugačija verzija ove priče. Postoji jedna vrlo zanimljiva varijanta koja se više odnosi na one visokokvalifikovane od nas, ne na neke, da kažemo pozicije koje nisu toliko istaknuta. Postoji priča o tome kako je Stiv Džobs, nakon što je oteran iz kompanije Apple, odlučio da osnuje svoju narednu kompaniju. Kroz tu priču, ako ikada budete istraživali Next kao kompaniju, videćete da ona nije bila komercijalno uspešna, to će biti bitno za treću priču koju imam za danas, ali je napravila neka fantastična tehnološka rešenja koja su kasnije korišćena kao baza za neke dobre stvari, ali komercijalno je bila prilično neuspešna.

Međutim, jedna od stvari koje su ljudi obožavali vezano za samu kompaniju je bio brending kompanije, način na koji je to sve izgledalo, kako su proizvodi izgledali, što je kasnije postalo i zaštitni znak kompanije Apple kada se Džobs vratio.

On je za brending angažovao jednog starijeg gospodina koji je već bio pred penzijom koji se zvao Pol Rand i koji je jedan od napoznatijih logo dizajnera u istoriji Amerike. On je radio logo za fakultet Jejl, za Vesting haus, za IBM ako se ne varam, dakle desetine logoa koji su postali globalno prepoznati. Mislim da je on radio i UPS. Džobs je pozvao Randa, ispričao mu šta je priča njegove kompanije, šta su vrednosti koje kompanija treba da promoviše, a Rend je zapisivao u blokčić stvari koje je smatrao da su za njega važne. Kada se završio njihov razgovor, Džobs je rekao – Ok, imate sada sve, pretpostavljam da ćete mi se javiti sa opcijama.

Vremešni gospodin Rend mu je rekao – Stiv mislim da ne razumeš kako ovo funkcioniše. Ja ću ti se javiti sa rešenjem tvog problema i ti ćeš me platiti za to rešenje. Da li ćeš ti to kasnije koristiti ili ne, to je tvoja stvar.

Džobs se tu prilično našao u čudu i malo uvređen – kako neko može njemu tako da kaže jer ipak je on to što jeste i td, ali je imao poverenja u starijeg gospodina jer je njegova reputacija bila zaista besprekorna.

Ono što je bitno da razumemo svi, a razumeo je to kasnije i Džobs, je da to nije značilo – ja ću da napravim jednu varijantu pa tebi ako se sviđa uzmi, ako ti se ne sviđa, nemoj, nego je to više – ja ću da napravim sto varijanti, ja ću da sednem analiziram sve dubinski i probaću da sve svedem na minimum i predstaviću ti ono za šta smatram, nakon duge analize, da je to najbolja opcija, a ti ćeš onda videti da li to tebi odgovara ili ne.

Znate one sličice, to su mnogi šerovali mnogo puta, posebno oni koji se bave dizajnom – cenovnik dizajnera koji kaže – Ako ja dizajniram košta 100 eura, ako ja dizajniram i vi gledate 200 eura, ako ja dizajniram, a vi pomažete – 300 eura i td.

Postoji nešto u tome da, kada odabereš saradnika kome 100% veruješ ili možda ne veruješ 100%, ali njegova reputacija kaže da bi trebalo da ga poslušaš uprkos tvojim intimnim doživljajima, da možda ponekada nije loše da se to uradi. Jer, zašto si ga onda angažovao ako nećeš da ga poslušaš.

Naši ljudi, vrlo često, imaju taj problem da sujeta preuzme kontrolu i da onda, zbog nje, ne urade to možda na način na koji bi trebalo.

U trećoj i poslednjoj priči za danas, podeliću sa vama jednu vrlo zanimljivu informaciju od pre nekoliko godina. Postoji veza sa drugom pričom kroz to da vrednost kompanije nije uvek razumljiva na prvu loptu.

Neki od velikih biznis časopisa je radio analizu ako ste uložili dolar 1968. godine koja kompanija bi vam se najviše isplatila. Dolar uložen tada u neku od njih bi vam danas doneo najviše. U celom tom procesu oni su radili vrlo detaljno istraživanje, ali su, da bi malo začinili stvari i privukli što veći broj ljudi, pošto je rezultat bio, donekle, kontroverzan, odlučili su da malo više pitaju ljude – šta mislite ko bi to mogao da bude, kandidujte. I onda su ljudi krenuli da govore da su to tehnološke kompanije, da je to Apple, Google, što prosto nije tačno iz mnogo razloga. Jedan od njih je to što dobar deo tih kompanija u tom periodu nije postojao, ali nije bio uslov da je kompanija morala da postoji tada, nego prosto da je u tom vremenskom opsegu donela najviše novca.

Onda su objavili rezultat koliko je to zapravo novca. Jedna kompanija u koju je 1968. neko uložio jedan dolar danas bi mu vratila više od 6.500. Šta mislite u kojoj industriji, šta mislite šta stoji iza toga? Svi su krenuli sa nekim vrlo inovativnim nišama u kojima bi to moglo da bude.

A rezultat uopšte nije bio toliko interesantan, a ni analiza koja stoji iza tog rezultata nije možda na prvu loptu bila logična svakome. U pitanju je kompanija čije ime nije važno, ali je u duvanskoj industriji.

I sada ćete vi možda da kažete – pa da, eto oni truju ljude, stvaraju zavisnost i zbog toga je to tako. Ima malo i u tome. Znači, određeni procenat tog finansijskog uspeha je i u tome, ali nije samo stvar u toj kompaniji. Cela ta niša je vrlo slična. Ova je konkretno najuspešnija u okviru nje, ali i druge kompanije su imale vrlo bliske pokazatelje. A onda se pokazalo da još jedna industrija koja je negde slična, a to je industrija nafte, takođe ima vrlo slične rezultate, opet nešto slabije, ali tu negde u okviru istih redova veličina.

Onda je krenula priča, dobro i to je neka vrsta zavisnosti. Jednom kada nekoga navučete na automobil on je vaš kupac trajno kao što je i ovde, ako neko jednom proba cigarete on nastavi da ih konzumira i imaš pretplatnika i ako on nije pretplatnik.

Dobro, ali ako tako gledamo, i jednom kada nekome pokažeš kako je živeti pod krovom, on će ceo život da traži da živi pod krovom. To baš i nije neko rešenje.

Dakle jedan deo svakako jeste i to da je u pitanju nešto što ljudi redovno konzumiraju, gde se ljudi redovno vraćaju i da tebi novi korisnik zapravo relativno dugo ostaje korisnik. Ali, nije samo stvar u tome.

Zapravo, najveći deo uspeha nema nikakve veze sa time već sa jednom drugom stvari. A to je da su to industrije u kojima nije bilo inovacije. Takođe, to su industrije u kojima, u principu, nema velikih troškova marketinga. Delom zato što i ne možeš da imaš neke preterano velike troškove marketinga jer je marketiranje proizvoda veoma ograničeno dozvoljeno ili nije dozvoljeno, a delom i zato što ti u principu marketing i ne treba nešto preterano, ali mnogo više je do toga da nema inovacije jer inovacije su beskrajno skupe.

Inovacije koje su došle, da kažemo, pre svog vremena, su preskupe. Da, one naprave kvantni skok u nauci, ali nekoga koštaju jako mnogo i obično dobre efekte toga ostvari drugi koji iskoristi to u pravom trenutku kada je tržište za to spremno, a ne u onom trenutku kada je nastalo. To se desilo i Apple-u kada se umalo ugasio.