×

我们使用cookies帮助改善LingQ。通过浏览本网站,表示你同意我们的 cookie 政策.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.20. Hari Poter i Vatreni pehar - Prvi podvig

4.20. Hari Poter i Vatreni pehar - Prvi podvig

U nedelju ujutro Hari je ustao i počeo da se oblači tako rasejano da nije ni primetio kako uporno pokušava na nogu da navuče šešir umesto čarape. Kada je najzad navukao svaku stvar na pravi deo tela, pohitao je da nađe Hermionu, koju je zatekao za grifindorskim stolom u Velikoj sali kako doručkuje u Džininom društvu. Osećajući preveliku nervozu i mučninu da bi išta okusio, Hari je sačekao da Hermiona proguta poslednju kašiku poridža, a onda ju je poveo u šetnju travnjakom. Tamo joj je ispričao sve o zmajevima, kao i sve što mu je Sirijus rekao, dok su išli u još jednu dugu šetnju oko jezera. Mada uznemirena zbog Sirijusovih upozorenja u vezi s Karkarofom, Hermiona je ipak i dalje smatrala da su zmajevi mnogo preči problem. – Daj da te održimo u životu do utorka uveče – reče očajničkim tonom – a onda ćemo brinuti o Karkarofu. Tri puta su obišli jezero, sve vreme pokušavajući da se sete jednostavne čini koja bi mogla da obuzda zmaja. Pošto nisu ništa smislili, svratiše u biblioteku. Hari skide s polica sve moguće knjige o zmajevima, a zatim se oboje baciše na traganje po pozamašnoj hrpi knjiga. – Odsecanje kandži pomoću čini... čišćenje truleži krljušti... ovo nam neće pomoći, to je za ludake poput Hagrida koji žele da ih sačuvaju žive i zdrave... – Zmajeve je izuzetno teško ubiti, zahvaljujući drevnoj magiji koja prožima njihovu debelu kožu, i kroz koju mogu da prodru samo najmoćnije čini... ali Sirijus je rekao da bi neka vrlo jednostavna čin poslužila... – Probajmo onda neke priručnike za najprostije čini – reče Hari, bacivši u stranu knjigu Ljudi koji i suviše vole zmajeve. On se ubrzo vrati za sto noseći hrpu knjiga o činima, spusti ih i poče redom da ih lista, dok mu je Hermiona neprekidno šaputala kraj uva: – Dakle, postoje Promenljive čini... Ali koja je svrha Promene? Sem ako mu ne izmeniš očnjake u gumi-bombone ili nešto slično, što bi ga učinilo manje opasnim... problem je, kao što piše u knjizi, to što kroz debelu zmajevu kožu neće moći ništa da prođe... Savetovala bih ti da ga Preobraziš, ali kad je reč o nečemu toliko velikom, ne verujem ni da bi profesorka Mek Gonagal uspela... osim ukoliko ne pokušaš da izvedeš čini na sebi samom? Možda da sâm sebi daš neke posebne moći? Ali to nisu obične čini, to jest nismo nijednu od njih uvežbavali na časovima. Saznala sam da postoje tek pošto sam uradila zadatke i vežbe za O.Č.N... – Hermiona – reče Hari, kroz stisnute zube – ućuti malo, hoćeš li? Pokušavam da se usredsredim. Ali kada je Hermiona ućutala, Harijev mozak se ispuni praznim zujanjem, koje mu nije dozvoljavalo da se sabere. Beznadežno je zurio u sadržaj Osnovnih vradžbina za zaposlene i uznemirene: trenutno skalpiranje... ali zmajevi nemaju kosu... zaljućen dah... to bi mu verovatno čak povećalo mogućnost bljuvanja vatre... rožnati jezik... samo mu još to fali, da mu obezbedi dodatno oružje... – O, ne, evo ga ponovo, zašto ne može da čita na svom glupom brodu? – reče Hermiona ljutito, u trenutku kad u prostoriju uđe pogrbljeni Viktor Krum, i smesti se u udaljen ugao čitaonice s hrpom knjiga, bacivši nadmen pogled na njih dvoje. – Hajde, Hari, idemo natrag u dnevni boravak... svakog trenutka ovde će se sjatiti klub njegovih obožavalaca, cijučući i cvrkućući... I doista, čim su napustili biblioteku, gomila devojaka promače pored njih prikradajući se biblioteci, svaka sa po jednim bugarskim šalom vezanim oko struka... * * * Te noći Hari gotovo da nije spavao. Kada se probudio u ponedeljak, prvi put u životu stade ozbiljno da razmatra mogućnost da pobegne s Hogvortsa. Ali kada se za vreme doručka osvrnuo oko sebe u Velikoj sali, i pomislio šta bi odlazak iz zamka značio, bio je načisto da nije u stanju to da učini. Kako da napusti jedino mesto gde je ikada bio srećan... ne baš jedino; mora da je bio srećan i dok je bio sa svojim roditeljima, ali toga se ne seća. No nekako, i sama pomisao da bi radije ostao tu i suočio se sa zmajem nego se vratio u Šimširovu ulicu kod Dadlija bila je utešna; učinila je da bude bar malo mirniji. Jedva je pojeo slaninu (grlo mu nije bilo baš u najboljem stanju), a kada su on i Hermiona ustali od stola, video je Sedrika Digorija kako napušta haflpafovski sto. Sedrik i dalje nije imao pojma o zmajevima... jedini šampion koji ne zna za to, ukoliko je Hari u pravu da su Maksim i Karkarof sve ispričali Fler i Krumu... – Hermiona, vidimo se u staklenoj bašti – reče Hari, odjednom se odlučivši dok je Sedrik napuštao Salu. – Idi, stići ću te. – Hari, zakasnićeš, zvono samo što se nije oglasilo... – Stići ću te, u redu? Dok je Hari stigao do podnožja kamenih stepenica, Sedrik je već bio na vrhu. Bio je s gomilom drugova iz šestog razreda. Hari nije želeo da priča sa Sedrikom pred njima; to su bili oni isti koji su mu recitovali članak Rite Skiter čim bi prošao pored njih. Pratio je Sedrika na izvesnom rastojanju, i video kako se ovaj zaputio ka hodniku u kome se nalazi učionica za časove Čini. To Hariju dade ideju. Zastavši na određenom rastojanju od njih, izvuče svoj čarobni štapić i pažljivo nanišani. – Difindo! Sedrikova torba se pocepa. Pergamenti, pera i knjige rasuše se po podu. Nekoliko bočica mastila razbi se i prosu... – Ne brinite – reče Sedrik ozlojeđeno, kad se njegovi drugovi sagoše da mu pomognu. – Recite Flitviku da dolazim, idite... Hari se upravo tome i nadao. Vratio je štapić pod odoru, sačekao dok Sedrikovi prijatelji nisu nestali u učionici, i pojurio kroz hodnik, u kojem više nije bilo nikoga osim njega i Sedrika. – Zdravo – reče Sedrik, podižući primerak Vodiča kroz složena Preobražavanja, koji je sada bio umrljan mastilom. – Upravo mi se pocepala torba... tek kupljena... – Sedriče – reče Hari – prvi podvig biće zmajevi. – Šta? – reče Sedrik, podigavši pogled. – Zmajevi – reče Hari, govoreći ubrzano, za slučaj da profesor Flitvik izađe da vidi šta je sa Sedrikom. – Ima ih četiri, za svakog od nas po jedan, i treba da ih obuzdamo kako bismo prošli kraj njih. Sedrik ga je gledao u čudu. Zagledavši se u Sedrikove sive oči, Hari oseti da i njega hvata panika kakvu i sâm oseća od subote uveče. – Jesi li siguran? – upita ga Sedrik prigušenim tonom. – Sto posto – reče Hari. – Video sam ih. – Ali, kako si saznao za to? Mi ne smemo da znamo... – Nije važno – reče Hari brzo. Znao je da bi, ako kaže istinu, Hagrid imao problema. – Ali nisam jedini koji zna. Fler i Krum su verovatno dosad već saznali – i Maksim i Karkarof su takođe videli zmajeve. Sedrik se ispravi, s rukama punim mastiljavih pera, pergamenata, knjiga i rasparanom torbom koja mu je visila na ramenu. Zurio je u Harija, a u očima mu je titrao začuđen, skoro sumnjičav pogled. – Zašto mi to govoriš? – upita on. Hari ga pogleda s nevericom. Bio je siguran da Sedrik ne bi postavljao takva pitanja da je sâm video zmajeve. Hari ne bi dozvolio ni najljućim neprijateljima da se suoče s tim čudovištima nepripremljeni... osim, možda, Melfoju ili Snejpu... – To je... pošteno, zar ne? – reče on Sedriku. – Sada svi znamo za to... svi krećemo s iste tačke, zar ne? Sedrik je i dalje gledao u njega pomalo sumnjičavo, kad Hari začu poznato huktanje iza sebe. Okrenu se i spazi Ludookog Ćudljivka kako izlazi iz obližnje učionice. – Pođi sa mnom, Poteru – zabrunda on. – Digori, briši. Hari je pažljivo gledao u Ćudljivka. Da ih nije čuo? – Ovaj... profesore, treba da idem na Herbologiju... – Ne brini se za to, Poteru. Molim te, u moju kancelariju... Hari pođe s njim, pitajući se šta će mu se sada dogoditi. Šta ako Ćudljivko bude želeo da sazna kako je on otkrio da je reč o zmajevima? Da li bi Ćudljivko išao kod Dambldora i cinkario Hagrida, ili bi samo pretvorio Harija u lasicu? Pa, možda bi lakše prošao pored zmaja ako bi bio lasica, pomisli Hari, bio bi manji, teže bi ga zmaj primetio s visine od pedeset stopa... Pošao je za Ćudljivkom u njegovu kancelariju. On zatvori vrata za njima, okrenu se i pogleda Harija, fiksirajući ga i svojim magičnim i onim drugim, normalnim okom. – Ovo što si sada uradio je vrlo pošteno, Poteru – reče Ćudljivko tiho. Hari nije znao šta da odgovori. Uopšte nije očekivao takvu reakciju. – Sedi – reče Ćudljivko, i Hari sede, zverajući oko sebe. Posetio je tu kancelariju u vreme dvojice prethodnih profesora. U vreme profesora Lokharta zidovi su bili obloženi iscerenim, namigujućim slikama samog profesora Lokharta. Kada je ovde boravio Lupin, pre se moglo naleteti na poneki primerak nove fascinantne vrste Mračnih stvorenja, koje je nabavljao kako bi ih đaci proučavali na časovima. Sada je pak kancelarija bila puna brojnih izuzetno starih predmeta koje je, pretpostavljao je Hari, Ćudljivko koristio još u vreme kada je bio Auror. Na njegovom stolu stajalo je nešto nalik na veliku, naprslu staklenu čigru. Hari odmah prepozna šunjoskop, pošto je i sâm imao jedan, mada mnogo manji od Ćudljivkovog. U ćošku, na jednom stočiću, beše predmet koji je ličio na nekakvu izuvijanu, zlatnu televizijsku antenu. Iz njenog pravca čulo se prigušeno brujanje. Nešto nalik ogledalu visilo je na zidu preko puta Harija, ali se u njemu nije video odraz sobe. Senovita obličja micala su se u njemu, nijedno jasno razaznatljivo. – Da li ti se sviđaju moji detektori Mračnih sila? – upita Ćudljivko, koji je pomno posmatrao Harija. – Šta je to? – upita Hari, pokazujući na izuvijanu zlatnu antenu. – Detektor tajnovitosti. Vibrira kada otkrije laž ili da neko nešto krije... ovde mi nije od koristi, previše se mešaju talasi... pošto svi učenici manje-više lažu zbog čega nisu uradili domaći. Otkad sam došao, neprekidno zuji. Morao sam da isključim šunjoskop jer nije prestajao da zviždi i pišti. Preosetljiv je, primećuje da se nešto kreće na milju naokolo. Naravno, moguće je da primeti mnogo više od dečjeg šunjanja – dodade on brundavim glasom. – A čemu služi ogledalo? – O, to je moje dušman-staklo. Vidiš li ih tamo, kako se prikradaju? Nisam u opasnosti sve dok im ne vidim beonjače. Tada već moram da otvorim svoj kovčeg. On se kratko i piskavo zakikota, i pokaza na veliki kovčeg ispod prozora. Imao je sedam ključaonica u nizu. Hari se pitao šta li je unutra, dok ga sledeće Ćudljivkovo pitanje ne prenu iz razmišljanja. – Dakle... saznao si za zmajeve, zar ne? Hari je oklevao. Pribojavao se ovoga – ali nije rekao ni Sedriku, a neće sigurno ni Ćudljivku, da je Hagrid prekršio pravila. – Sve je u redu – reče Ćudljivko, sedajući i protežući svoju drvenu nogu. – Varanje je tradicionalno deo Tročarobnjačkog turnira, kao što je to oduvek i bilo. – Nisam varao – reče Hari žustro. – Bilo je to... slučajno sam to otkrio. Ćudljivko se isceri. – Ne optužujem te, momče. Od početka sam govorio Dambldoru da, bez obzira na to koliko je on sâm plemenit, može da se kladi da Karkarof i Maksim to sigurno neće biti. Ispričali su svojim šampionima sve što su saznali. Oni žele da pobede. Hoće da poraze Dambldora. Voleli bi da dokažu da je on samo obično ljudsko biće. Ćudljivko se oštro nasmeja, a magično oko mu zaigra i poče da se obrće tako brzo da je Hariju bilo mučno da ga prati. – Dakle... imaš li bilo kakvu ideju kako ćeš da prođeš pored svog zmaja? – upita ga Ćudljivko. – Ne – odgovori Hari. – Pa, ja ti to neću reći – reče Ćudljivko osorno. – Ja nisam pristrasan, nikako. Samo ću ti dati neki dobar, uopšten savet. A prvo pravilo je – osloni se na vlastite sposobnosti. – Nemam ih – reče Hari, pre nego što je uspeo da se zaustavi. – Ma nemoj mi reći – zabrunda Ćudljivko. – Kad ja kažem da imaš sposobnosti, onda ih imaš. Razmisli malo. U čemu si najbolji? Hari pokuša da se koncentriše. U čemu je najbolji? Pa, to je zbilja lako... – U kvidiču – reče tupo. – Ali to će mi baš pomoći... – Tako je – reče Ćudljivko, gledajući ga pomno svojim magičnim okom, maltene ga ne pomerajući. – Ti si prokleto dobar letač, koliko čujem. – Da, ali... – Hari je zurio u njega. – Nije mi dozvoljeno da nosim metlu, samo štapić... – Moj drugi opšti savet – reče Ćudljivko glasno, prekinuvši ga – jeste da iskoristiš neku lepu jednostavnu čin koje će ti pomoći da dobiješ ono što ti treba. Hari ga pogleda bezizrazno. Šta to njemu treba? – Ma hajde, dečače – prošaputa Ćudljivko. – Sastavi sam sve kockice... nije to tako teško... Hariju nešto kvrcnu u glavi. On je najbolji u letenju. Dakle, treba da prođe pored zmaja kroz vazduh. Zbog toga mu je potrebna njegova Vatrena strela. A da bi nabavio Vatrenu strelu, treba mu... – Hermiona – prošaputa Hari, kada se deset minuta kasnije sjurio u staklenu baštu broj tri, mrmljajući zbrda-zdola izvinjenje profesorki Mladici dok je prolazio pored nje. – Hermiona... treba mi tvoja pomoć. – A šta misliš da pokušavam da uradim, nego da ti pomognem? – odgovori mu ona takođe šapatom, razrogačivši oči od radoznalosti izvirujući iznad vrha dršćućeg tresižbuna koji je potkresivala. – Hermiona, do sutra popodne moram da naučim kako da propisno izvedem Prizivajuću čin. * * * I tako počeše da vežbaju. Nisu ručali, već su se uputili pravo ka jednoj praznoj učionici, gde je Hari iz sve snage pokušavao da natera raznorazne predmete da prelete preko sobe do njega. I dalje je muku mučio s tim. Knjige i pera su neprekidno gubili brzinu na pola puta i padali poput kamenja na pod. – Koncentriši se, Hari, koncentriši... – A šta misliš da pokušavam da uradim? – reče Hari ljutito. – Međutim, iz nekog razloga stalno u glavi vidim sliku velikog gnusnog zmaja... No dobro, da pokušam ponovo... Hteo je da pobegne s Predskazivanja kako bi nastavio da vežba, međutim Hermiona je izričito odbila da propusti čas Aritmantije, a bez nje nije imalo svrhe vežbati. Stoga je Hari morao da izdrži čitav čas profesorke Treloni, koja je polovinu vremena provela upozoravajući učenike kako položaj Marsa u odnosu na Saturn u ovom trenutku znači da ljudima rođenim u julu preti velika opasnost od iznenadne, nasilne smrti. – Pa, to je dobro – reče Hari glasno, već na izmaku strpljenja – samo da ne traje dugo; ne želim da patim. Ron ga na trenutak pogleda kao da će da se nasmeje na tu opasku. U svakom slučaju, prvi put posle nekoliko dana uhvatio je Harijev pogled, ali je Hari prema Ronu još uvek osećao preveliku odbojnost te mu je bilo svejedno. Ostatak predavanja proveo je pokušavajući štapićem da privuče omanje predmete ka sebi ispod klupe. Uspeo je da natera muvu da mu uleti pravo u šaku, iako nije bio sasvim siguran da li je to postigao zahvaljujući svojim sposobnostima da izvede Prizivajuću čin – možda je muva jednostavno bila glupa. Posle Predskazivanja večerao je na silu, a potom se vratio u praznu učionicu s Hermionom, a poslužili su se Nevidljivim ogrtačem kako bi izbegli nastavnike. Nastavili su da vežbaju do posle ponoći. Ostali bi i duže, ali niotkuda se pojavio Pivs i, pretvarajući se da misli kako Hari želi da stvari budu bačene na njega, počeo da ih gađa stolicama. Hari i Hermiona žurno izađoše, pre nego što je buka dozvala Filča, i vratiše se u grifindorski dnevni boravak, koji je sada, na njihovu sreću, bio prazan. U dva sata ujutru, Hari je stajao pored kamina okružen gomilom predmeta: knjige, pera, prevrnute stolice, stari komplet gobkamenja i Nevilova žaba Trevor. Tek u proteklih sat vremena Hari je konačno uspeo da ovlada Prizivajućim činima. – Sad je već mnogo bolje, Hari, zaista mnogo bolje – reče Hermiona, iscrpljena ali vrlo zadovoljna. – Pa, sada makar znamo šta da radimo sledeći put kada ne uspem da savladam neku čin – reče Hari, bacajući rečnik Runa nazad Hermioni, kako bi ponovo pokušao – zapreti mi zmajem. Dakle... – On ponovo podiže svoj štapić. – Asio rečnik! Teška knjiga izlete iz Hermioninih ruku, prelete preko sobe, i Hari je uhvati. – Hari, zbilja mislim da si uspeo da savladaš ovu čin! – reče Hermiona oduševljeno. – Samo da tako bude i sutra – reče Hari. – Vatrena strela će biti mnogo dalje nego ove stvari ovde, biće u zamku, a ja ću biti napolju, na školskom imanju... – To nije važno – reče Hermiona odlučno. – Sve dok se koncentrišeš iz sve snage, stvari će ti dolaziti. Hari, bolje bi bilo da se malo naspavaš... trebaće ti. * * * Te večeri, Hari se toliko trudio da se koncentriše na učenje Prizivajućih čini da ga je nakratko napustila slepa panika. Ipak, sledećeg jutra panika se vratila u punoj meri. Atmosfera u školi bila je u znaku izuzetne napetosti i uzbuđenja. Nastava je trebalo da se prekine u podne, kako bi svi učenici imali vremena da dođu do obora sa zmajevima, iako naravno nisu znali šta ih tamo čeka. Hari se osećao čudnovato izdvojen od ostalih oko njega, bilo da su mu držali palčeve, ili siktali – Spremićemo ti kutiju maramica, Poteru – dok je prolazio. Sve je bilo do te mere napeto da se pitao neće li možda izgubiti glavu kad budu pokušali da ga izvedu pred njegovog zmaja, i krenuti da baca kletve na sve koji mu budu na vidiku. Vreme je bilo ćudljivije nego ikada, proticalo je u brzacima, tako da je u jednom trenutku kretao na prvi čas, Istoriju magije, a već sledećeg išao na ručak... a zatim (Gde nestade jutro? Gde iščezoše poslednji sati bez zmajeva?) već mu je prilazila profesorka MekGonagal u Velikoj sali. Masa ljudi ga je posmatrala. – Poteru, šampioni moraju da se spuste u polje ispod zamka... treba da se spremite za vaš prvi podvig. – U redu – reče Hari, uspravljajući se, a viljuška mu sa zveketom pade na tanjir. – Srećno, Hari – prošaputa Hermiona. – Biće sve u redu! – Da – reče Hari, tuđim glasom. On napusti Veliku salu s profesorkom Mek Gonagal. Ni ona nije bila pri sebi. Zapravo, delovala je zabrinuto maltene koliko i Hermiona. Dok se spuštala s njim niza kamene stepenike, da bi iskoračila u hladno novembarsko poslepodne, stavi mu ruku na rame. – Vidi, nemoj da paničiš – reče ona – samo budi hladne glave... imamo čarobnjake spremne da preuzmu kontrolu nad situacijom, ukoliko bude potrebno... najvažnije je da ti daš sve od sebe, i niko ti ništa neće uzeti za zlo... jesi li dobro? – Da – Hari začu sebe kako govori. – Da, sve je u redu. Ona ga povede ka mestu gde drže zmajeve, iza ruba šume, ali kada priđoše drveću iza kojeg se jasno može videti obor za zmajeve, Hari zapazi da je podignut veliki šator, koji je zmajeve zaklanjao. – Ući ćeš unutra s ostalim šampionima – reče profesorka Mek Gonagal, drhtavim glasom – i sačekaćeš svoj red, Poteru. Gospodin Torbar je unutra... on će vas uputiti u... u proceduru... srećno. – Hvala – reče Hari bezizražajnim, dalekim glasom. Ona ga ostavi na ulazu u šator. Hari uđe unutra. Fler Delaker je sedela u ćošku na niskoj drvenoj stolici. Nije izgledala ni približno sabrana kao inače, već je bila prilično bleda i nesigurna. Viktor Krum je delovao namrštenije nego obično, što je možda način na koji on ispoljava nervozu, pomisli Hari. Sedrik je koračao uzduž i popreko. Kada je Hari ušao, uputi mu mali osmeh, koji mu Hari uzvrati, osećajući kako mu se mišići na licu grče s naporom, kao da su zaboravili kako se to radi. – Hari! Odlično! – reče Torbar veselo, okrenuvši se ka njemu. – Uđi, uđi, raskomoti se kao da si kod kuće. Među svim tim prebledelim šampionima,Torbar je delovao kao pomalo preuveličan lik iz crtaća. Opet je obukao svoju staru odoru Obada. – Pa, sada kada smo svi tu... vreme je da vas uputim u stvar! – reče Torbar ozareno. – Kada se publika sakupi, ponudiću vam ovu torbu – on podiže maleni džak od ljubičaste svile, i protrese ga pred njima – odakle će svako od vas izabrati malu figuricu stvorenja s kojim će se suočiti! Ima različitih... ovaj... vrsta, vidite. I treba još nešto da vam kažem... ah, da... vaš podvig sastoji se u tome da uzmete zlatno jaje! Hari se osvrnu. Sedrik klimnu glavom, kako bi pokazao da je razumeo Torbareve reči, a zatim nastavi da korača po šatoru. Bio je pomalo zelen u licu. Fler Delaker i Krum nisu uopšte odreagovali. Možda su mislili da će im pozliti ukoliko budu otvorili usta. Tako se makar Hari osećao. No, oni su se, ipak, dobrovoljno prijavili za ovo... Za tili čas začuše stotine i stotine pari nogu kako prolaze pored šatora, dok njihovi vlasnici uzbuđeno pričaju, smeju se, šale... Hari se oseti sasvim izdvojenim od te gomile, kao da pripada nekoj drugoj vrsti. A onda – Hariju se učini da je prošla tek sekunda – Torbar otvori vrh ljubičaste svilene vrećice. – Dame imaju prednost – reče, ponudivši je Fler Delaker. Ona gurnu svoju drhtavu ruku u vreću, i izvuče majušnu, savršeno detaljnu figuricu zmaja – velškog zelenog. Zmaj je imao broj dva oko vrata. I Hari je znao, po tome što Fler nije pokazala ni najmanji znak iznenađenja, već pre izraz odlučne rezignacije, da je bio u pravu: Madam Maksim ju je upozorila šta je čeka. Isto je bilo i sa Krumom. On je izvukao skerletnog kineskog ognjenog zmaja. Imao je broj tri oko vrata. Ni on nije trepnuo, već je samo zurio u zemlju. Sedrik gurnu ruku u torbu i izvuče plavkastosivog švedskog kratkonosog, s brojem jedan oko vrata. Znajući šta je ostalo, Hari stavi svoju ruku u svilenu vrećicu, i izvuče mađarskog šiljorepog, i broj četiri. Zmaj proteže svoja krila dok ga je Hari gledao, i iskezi svoje sićušne zube. – Pa, to je to! – reče Torbar. – Svako od vas je izvukao zmaja s kojim će se suočiti, a brojevi se odnose na redosled kojim ćete se suprotstavljati zmajevima, shvatate? Pa, moraću uskoro da vas napustim, pošto sam ja komentator. Gospodine Digori, vi ste prvi, samo izađite ka oboru kada čujete zvižduk, u redu? Dakle... Hari... mogu li na trenutak da porazgovaram s tobom? Napolju? – Ovaj... da – reče Hari tupo, ustade i izađe iz šatora s Torbarem, koji ga odvede malo dalje, u šumu, a zatim mu se okrenu s očinskim izrazom lica. – Da li je sve u redu, Hari? Mogu li nešto da ti donesem? – Šta? – reče Hari. – Ja... ne, ništa. – Imaš li plan? – reče Torbar, zaverenički stišavši glas. – Zato što mi ne bi smetalo da ti dam par saveta, ukoliko želiš. Hoću da kažem – nastavi Torbar sve dubljim tonom – ti si ovde predodređeni gubitnik, Hari... ako ti bilo kako mogu pomoći... – Ne – reče Hari, tako brzo da je namah shvatio kako zvuči nepristojno – ne... ja... odlučio sam šta ću da uradim, hvala. – Niko neće znati, Hari – reče Torbar, namigujući mu. – Neka, sve je u redu – reče Hari, pitajući se zašto to stalno govori ljudima, i da li je ikada u životu toliko osećao da ništa nije u redu. – Razradio sam plan i... Negde iza njih začu se pisak. – Bože dragi, moram da požurim! – reče Torbar uzbuđeno, i otrča. Hari odšeta nazad do šatora, i vide Sedrika kako izlazi iz njega, zeleniji no ikad. Dok je prolazio pored njega, Hari pokuša da mu poželi sreću, ali umesto svega ispusti iz usta nešto nalik na promukli hroptaj. Hari ušeta nazad u šator kod Fler i Kruma. Nekoliko sekundi kasnije, začuše urlanje gomile, što je značilo da je Sedrik ušao u obor, i da je sada licem u lice sa živim parnjakom svoje figurice... Dok je sedeo i čekao, Hariju se činilo da je sve gore nego što je mogao da zamisli. Masa je vrištala... urlikala... i uzdisala iznenađeno kao jedno jedinstveno mnogoglavo stvorenje, ma šta Sedrik radio kako bi prošao pored švedskog kratkonosog. Krum je i dalje zurio u zemlju. Sada je Fler krenula Sedrikovim stopama, šetajući u krug po šatoru. A Torbarevi komentari doprineli su da sve izgleda još mnogo, mnogo gore... Dok je slušao: – Oooh, promašio ga je za dlaku, jedva... Ovaj je baš rešio da rizikuje!... Pametan potez... šteta što nije upalio!... – Hariju su se u glavi rojile sve užasnije slike. A onda, posle petnaestak minuta, začu zaglušujuć urlik, koji je mogao da znači samo jednu stvar: Sedrik je prošao pored zmaja, i dočepao se zlatnog jajeta. – Zbilja vrlo dobro! – vikao je Torbar. – A sada ocene sudija! Ali nije izgovorio ocene. Hari je pretpostavio da su ih sudije pokazivale ka gomili. – Jedan gotov, ostalo još troje! – povika Torbar, kad se pištaljka ponovo oglasila. – Gospođice Delaker, budite ljubazni! Fler je drhtala od glave do pete. Hari oseti da joj je sada privrženiji no ikada, dok napušta šator visoko uzdignute glave, grčevito stežući svoj štapić. On i Krum ostadoše sami, na suprotnim stranama šatora, izbegavajući da se pogledaju. Ponovo poče ista priča... – O, nisam siguran da ti je to bilo mudro! – čuli su vesele uzvike Torbara. – Jao... zamalo! Pažljivo sada... bože blagi, mislio sam da je s njom gotovo! Deset minuta kasnije, Hari ponovo začu erupciju aplauza mase... mora da je i Fler uspela da ostvari podvig. Nastupi kratka pauza, dok su pokazivali Flerine ocene... ponovo pljeskanje... a zatim, po treći put, zvižduk. – I evo stiže gospodin Krum! – vrištao je Torbar, a Krum, pogrbljen, iskorači napred ostavljajući Harija sasvim samog. Hari je više no inače bio svestan svakog delića svog tela. Sasvim svestan načina na koji mu srce ubrzano kuca, svestan prstiju koji mu drhte od straha... ipak, u isto vreme, činilo mu se da se nalazi izvan sebe, kao da gleda unutrašnjost šatora i čuje žamor publike iz neke velike daljine... – Vrlo smelo! – drao se Torbar, i Hari začu kineskog ognjenog zmaja kako ispušta užasan, režeći krik, dok publika u isti mah iznenađeno uzdahnu. – Baš ima petlju... i... da, uzeo je jaje! Kroz zimski vazduh prolomi se aplauz, kao da je neko razbio staklo: Krum je završio... Svakog trenutka doći će red na Harija. On ustade, maglovito svestan činjenice da su mu noge kao od pekmeza. Čekao je. A zatim začu pisak. Izađe kroz otvor u šatoru, dok je panika u krešendu rasla u njemu. Sada je već prolazio pored drveća, a zatim kroz otvor uđe u ograđen obor. Sve što je video ispred sebe ličilo je na jarko obojen san. S tribina koje su tu stvorene magijom, stotine i stotine lica piljilo je dole u njega. Tu je bio i šiljorepi, i to ženka, na drugom kraju obora, nagnuta nad jajima, polusavijenih krila, koja ga je fiksirala zlim, žutim očima – ogromna, krljuštima optočena crna gušterica – i pri tom je udarala bodljikavim repom, ostavljajući metar dugačke otiske u tvrdoj zemlji. Masa je dizala veliku graju, prijateljsku ili ne Hari nije znao, niti ga je bilo briga. Došlo je vreme da uradi ono što mora... da se koncentriše, potpuno i apsolutno, na ono što mu je jedina šansa... Podigao je svoj štapić. – Asio Vatrena strela! – povika on. Potom sačeka, nadajući se, moleći se svakim atomom svoga bića... šta ako to ne upali... šta ako metla ne dolazi... činilo mu se da sve oko sebe gleda kao kroz neku treperavu prozirnu barijeru, poput toplotne izmaglice, koja je činila da se obor i stotine lica oko njega čudnovato lelujaju... A onda je čuo kako nešto juri kroz vazduh iza njega. Okrenuo se i video Vatrenu strelu kako hita ka njemu iza ruba šume, kako jedri do obora i zaustavlja se u vazduhu tik uz njega, čekajući da se on uspne. Gomila je pravila sve veću buku... Torbar je nešto vikao... ali Harijeve uši više nisu radile kako valja... više mu nije bilo važno da sluša... On prebaci levu nogu preko metle, i otisnu se sa zemlje. I trenutak kasnije, desi se nešto čudesno... Dok je jezdio uvis, a vetar mu šibao kroz kosu i lica iz mase postajala tek tačkice boje mesa ispod njega, pa se i šiljorepi zmaj smanjio na veličinu psa, on shvati da za sobom nije ostavio samo zemlju, već i strah... vratio se tamo gde pripada... Ovo je samo još jedan meč kvidiča, ništa više... običan meč kvidiča, a šiljorepi samo još jedan ružan protivnički tim... On baci pogled dole u gomilu jaja, i spazi ono zlatno, kako se presijava među svojim betonsivim kolegama, bezbedno ušuškano između zmajevih nogu. – Pa dobro – reče Hari sebi – taktika diverzije... idemo... On poče da ponire. Šiljorepi ga je pratio pogledom. Hari je tačno znao šta će zmaj da uradi, te se na vreme uzdiže. Mlaz vatre prolete tačno tamo gde bi bio da nije skrenuo... ali Harija nije bilo briga... to nije bilo ništa teže nego izbeći Bladžerku... – Sto mu muka, pa on leti! – urlao je Torbar, dok je publika vrištala i uzdisala. – Gledate li ovo, gospodine Krum? Hari se uzdignu još više, kružeći. Šiljorepi je i dalje pratio njegov let. Glava mu se okretala na podugačkom vratu... ukoliko ovako bude nastavio, zavrteće mu se u glavi... ali bolje da ne preteruje, inače će zmaj opet početi da bljuje vatru... U trenutku kada šiljorepi razjapi čeljusti Hari se surva naniže, samo što je ovoga puta imao manje sreće – plamen ga je promašio, ali mu je rep odmah pohrlio u susret, i dok je skretao ulevo, jedan od dužih šiljaka mu okrznu rame, poderavši mu odoru... Osećao je kako ga rana peče, čuo je vrisku i povike iz publike, ali činilo mu se da posekotina nije suviše duboka... sada je prozujao oko šiljorepog, i pade mu na um jedna mogućnost... Šiljorepa zmajica nije želela da uzleti, previše se zaštitnički ponašala zbog jaja. Iako se izvijala i koprcala, šireći i sklapajući svoja krila i prikovala svoje zastrašujuće žute oči za Harija, ipak se bojala da napusti jaja... ali on mora da je ubedi da to učini, inače im se nikad neće približiti... trik je bio u tome da to učini oprezno, postepeno... On poče da leti, čas vamo čas tamo, ne približavajući joj se previše kako ne bi mogla da ga dokači plamenom, ali je i dalje predstavljao dovoljnu opasnost te nije smela da ga ispusti iz vida. Pomerala je glavu levo-desno, posmatrajući ga svojim vertikalno izduženim zenicama, iskeženih očnjaka... On uzlete naviše. Glava šiljorepke izdiže se paralelno s njim, vrata istegnutog što je više moguće i nastavljajući da se klati, kao zmija pred ukrotiteljem... Hari se uzdignu još par stopa, a ženka ispusti razdražljiv urlik. On je za nju bio poput muve, muve koju će da spljeska. Ona ponovo zamahnu repom, ali je Hari sada bio već previsoko da bi ga mogla dohvatiti... ona sunu uvis plamen, koji on izbegnu... njene čeljusti se širom rastvoriše... – Hajde – siktao je Hari, klateći se i provocirajući, tik iznad nje – hajde, dođi po mene... diži se... A zatim se ona potpuno uspravi, i napokon raširi svoja velika crna opnasta krila, široka kao krila omanjeg aviona – a Hari naglo zaroni kroz vazduh. Pre nego što je zmaj shvatio šta je Hari učinio, ili kud se deo, on je već hitao ka zemlji što je brže mogao, ka jajima koja sad više nisu štitile njene prednje šape s kandžama – skinuo je ruke sa svoje Vatrene strele – i zgrabio zlatno jaje... Uzleteo je s iznenadnim naletom brzine, jezdio je iznad tribina, ušuškavši teško jaje ispod svoje nepovređene miške, i odjednom mu se učini kao da je neko iznova pojačao ton – prvi put postade zaista svestan buke mase, koja je urlala i aplaudirala podjednako glasno kao irski navijači na svetskom prvenstvu... – Videste li to! – grmeo je Torbar. – Videste li vi to! Naš najmlađi šampion je najbrže došao do svog jajeta! Pa, ovo će sigurno povećati šanse gospodina Potera! Hari vide čuvare zmajeva kako pritrčavaju šiljorepki, kako bi je obuzdali i, na ulazu u obor, profesorku Mek Gonagal, profesora Ćudljivka i Hagrida kako hrle da se pozdrave s njim, mašući mu, s toliko širokim osmesima da ih je primetio izdaleka. On prelete nazad preko tribina, dok mu je graja publike masirala bubne opne, i nežno se spusti, srca lakšeg no što mu je bilo nedeljama... izvršio je prvi podvig, preživeo je... – To je bilo fantastično, Poteru! – vikala je profesorka Mek Gonagal, dok je silazio s Vatrene strele – što je, iz njenih usta, bila neverovatna pohvala. Dok je pokazivala na njegovo rame, Hari primeti da joj ruka drhti. – Moraćeš da posetiš Madam Pomfri pre nego što sudije objave tvoje ocene... ona je tamo, već je morala da sređuje Digorija... – Usp'o si, Hari! – reče Hagrid promuklo. – Usp'o si! I to protivu šiljorepog, ni manje ni više, a i sâm znadeš da je Čarli rek'o kak' je on najgo... – Hvala, Hagride – reče Hari glasno, kako se Hagrid ne bi izbrbljao i otkrio da je Hariju već pokazao zmajeve. I profesor Ćudljivko je delovao zadovoljno. Njegovo magično oko poigravalo je u svojoj duplji. – Vidiš da ipak nije toliko teško, Poteru – zareža on. – Dakle, Poteru, u šator za prvu pomoć, molim... – reče profesorka Mek Gonagal. Hari izađe iz ograđenog prostora, i dalje zadihan, i vide Madam Pomfri kako stoji na ulazu u drugi šator, delujući zabrinuto. – Zmajevi! – reče ona prezrivo, uvlačeći Harija unutra. Šator je bio podeljen u separee. Mogao je da razazna Sedrikovu senku kroz platno, ali Sedrik nije delovao teško povređen; makar je sedeo uspravno. Madam Pomfri pregleda Harijevo rame, sve vreme besno pričajući. – Prošle godine dementori, ove godine zmajevi, šta li će dovesti u školu sledeće godine? Imaš sreće... rana je vrlo plitka... ipak, moraću da je očistim pre nego što je zalečim... Ona očisti zasekotinu kapljicom neke ljubičaste tečnosti koja se dimila i peckala, ali ga zatim bocnu u rame svojim štapićem i on odmah oseti kako rana zarasta. – Sedi mirno bar minut... sedi! A onda možeš da izađeš napolje da čuješ rezultat. Ona izjuri iz šatora i Hari je ču kako ulazi u susedni separe i pita: – Kako se sada osećaš, Digori? Hari nije želeo da sedi mirno. Još uvek je bio pun adrenalina. On ustade, da bi video šta se dešava napolju, ali pre nego što je došao do izlaza iz šatora, dve osobe se sjuriše unutra – Hermiona, u stopu praćena Ronom. – Hari, bio si sjajan! – procijuka Hermiona. Na licu su joj se ocrtavali tragovi noktiju, na mestima gde se držala za glavu od straha i brige. – Bio si neverovatan! Zaista jesi! Ali Hari je gledao u Rona, koji je, vrlo bled, zurio u Harija kao da vidi duha. – Hari – reče on, vrlo ozbiljno – ko god da je stavio tvoje ime u taj pehar... ja... mislim da je pokušao da te se otarasi! Kao da se proteklih nekoliko nedelja uopšte nije ni dogodilo – kao da se Hari po prvi put sreo s Ronom otkako je proglašen za šampiona. – Shvatio si to, je li? – reče Hari hladno. – Dugo ti je trebalo. Hermiona je nervozno stajala između njih, gledajući u jednog, pa u drugog. Ron nesigurno otvori usta da nešto kaže. Hari je znao da Ron pokušava da se izvini, i odjednom shvati da ne treba to ni da čuje. – U redu je – reče on, pre nego što je Ron uspeo da prevali reči preko jezika. – Zaboravi na to. – Ne – reče Ron. – Nije trebalo da... – Zaboravi na to – reče Hari. Ron mu se nervozno nasmeši, a Hari mu uzvrati osmeh. Hermiona briznu u plač. – Nema razloga za plač! – reče joj Hari unezvereno. – Vas dvojica ste tako glupi! – povika ona, udarajući nogom o zemlju, dok su joj se suze slivale niz lice. Onda, pre nego što je ijedan mogao da je zaustavi, zagrli ih obojicu, i istrča napolje, ridajući. – Lujka – reče Ron, vrteći glavom. – Hajdemo, Hari, sada će objaviti tvoje rezultate... Pokupivši zlatno jaje i Vatrenu strelu , osećajući se srećniji nego što je pre sat vremena mogao i da zamisli, Hari izađe iz šatora u pratnji Rona, koji je pričao neverovatnom brzinom. – Ti si bio najbolji, znaš, bez konkurencije. Sedrik je izveo čudan poduhvat, kada je Preobrazio kamen sa zemlje... pretvorio ga u psa... pokušao je da navede zmaja da krene za psom, a ne za njim. Dakako, bio je to odličan poduhvat Preobražavanja, i moglo bi se reći da je i upalio, pošto je uspeo da uzme jaje, ali se i opekao – zmaj se najednom predomislio i odlučio da bi radije sredio njega nego labradora, tako da se jedva izvukao. A Fler, ona je probala neku vrstu čini, mislim da je pokušavala zmaja da baci u trans – pa skoro joj je to i uspelo, zmaj je postao pospan, ali onda je počeo da hrče, i ogroman mlaz vatre suknuo mu je iz nozdrva, i zapalio joj suknju – ugasila ga je vodom iz svog štapića. A Krum – nećeš mi poverovati, ali on se nije ni setio letenja! Ipak, bio je verovatno najbolji posle tebe. Pogodio je čudovište nekom čini pravo u oko. Međutim, zmaj je, u agoniji, počeo slepo da tumara i polomio je polovinu pravih jaja – za to su mu oduzeli poene, jer njih nije smeo da uništi. Dok su on i Hari stigli do ivice ograde, Ron je ponovo došao do daha. Sad kad je šiljorepi odstranjen, Hari je mogao da vidi gde sede petorica sudija – tačno na suprotnom kraju, na izdignutim sedištima prekrivenim zlatom. – Daju ocene od jedan do deset, pojedinačno – reče Ron, i Hari, žmirkajući pogledom preko polja, vide prvog člana žirija – Madam Maksim – kako diže svoj štapić. Iz njega izlete nešto nalik na duguljastu srebrnkastu traku i izvi se u veliki broj osam. – Nije loše! – reče Ron, dok je masa aplaudirala. – Pretpostavljam da ti je oduzela koju ocenu zbog ramena... Sledeći je bio gospodin Čučanj. On izbaci broj devet u vazduh. – Obećava! – povika Ron, tapšući Harija po leđima. Sledeći je bio Dambldor. I on ispali devetku. Masa je klicala glasnije no ikad. Ludo Torbar – deset. – Deset? – reče Hari u neverici. – Ali... povredio sam se... na šta on cilja? – Hari, ne prigovaraj! – povika Ron uzbuđeno. A onda i Karkarof podiže svoj štapić. On zastade na trenutak, a zatim i iz njegovog štapića izlete broj – četvorka. – Šta? – povika besno Ron. – Četiri? Ti vašljivo pristrasno đubre, Krumu si dao deset! Ali Hari nije mario za to, bilo bi mu svejedno i da mu je Karkarof dao nulu. Ronova rezigniranost vredela je Hariju više od stotinu poena. To, naravno, nije rekao Ronu, ali kada se okrenuo da napusti ograđeno polje srce mu je bilo lakše od vazduha. A i nije se radilo samo o Ronu... niti samo o grifindorcima, koji su navijali u gomili. Kada je kucnuo čas, kada su videli sa čime će se suočiti, većina škole bila je na njegovoj strani, kao i na Sedrikovoj... nije ga bilo briga za sliterince, sada može da podnese sve što mu budu dobacivali. – Zajedno ste na prvom mestu s podjednakim brojem bodova, Hari! Ti i Krum! – reče Čarli Vizli, hitajući im u susret kad su se zaputili nazad prema školi. – Slušajte, žurim, moram mami da pošaljem sovu, zakleo sam se da ću joj napisati šta se dogodilo... ali ovo je bilo neverovatno! Oh, da, rekli su mi da ti prenesem da ostaneš tu još koji minut... Torbar ima nešto da vam kaže, u šatoru za šampione. Ron reče da će pričekati, stoga Hari ponovo uđe u šator, koji mu je sada delovao drugačije: prijateljski i prijatno. Setio se kako se osećao dok je izbegavao šiljorepog, i uporedi to s dugim čekanjem pre nego što je krenuo da se s njim suoči... nema sumnje, čekanje je neuporedivo gore. Fler, Sedrik i Krum uđoše zajedno. Polovina Sedrikovog lica bila je prekrivena gustom narandžastom smesom, koja mu je verovatno zaceljivala opekotine. On se naceri Hariju kad ga primeti. – Bio si dobar, Hari. – I ti – reče Hari, uzvrativši mu kez. – Bili ste sjajni, svi vi! – reče Ludo Torbar, uletevši u šator, delujući zadovoljno, kao da je sâm upravo prošao pored zmaja. – Sada, samo još par reči na brzaka. Imaćete lep, veliki predah pre vašeg drugog podviga, koji će se odigrati u pola deset izjutra dvadeset četvrtog februara... ali, evo vam nešto o čemu možete da razmišljate u međuvremenu! Ukoliko bacite pogled na ta zlatna jaja koja svi držite, videćete da se otvaraju... vidite li te šarke? Morate da rešite zagonetku koju jaje krije, jer će vam ona kazati šta je drugi podvig, i omogućiti vam da se za njega pripremite! Sve vam je jasno? Pa, onda ste slobodni! Hari izađe iz šatora, a zatim mu se pridruži Ron, i oni krenuše nazad, ivicom Šume, pričajući bez prestanka. Hari je želeo da zna šta su ostali šampioni radili, i to u što više detalja. Zatim, dok su skretali iza onog istog drveća kraj kojeg je Hari prvi put čuo zmajeve kako reže, iza njih iskoči veštica. Bila je to Rita Skiter. Tog dana je nosila otrovnozelenu odoru, koja se savršeno slagala s brzocitatnim perom koje je držala u ruci. – Čestitam, Hari! – reče ona, osmehujući im se izveštačeno. – Da li bi mogao da mi daš izjavu, ukratko? Kako si se osećao pred zmajem? Šta sada misliš o ocenjivanju, da li je bilo pošteno? – Da, mogu da vam dam kratku izjavu – reče Hari besno. – Zbogom. I uputi se prema zamku s Ronom.


4.20. Hari Poter i Vatreni pehar - Prvi podvig 4.20. Harry Potter und der Feuerkelch – Das erste Kunststück 4.20. Harry Potter and the Goblet of Fire - The First Feat 4.20. Harry Potter et la coupe de feu - Le premier exploit

U nedelju ujutro Hari je ustao i počeo da se oblači tako rasejano da nije ni primetio kako uporno pokušava na nogu da navuče šešir umesto čarape. Kada je najzad navukao svaku stvar na pravi deo tela, pohitao je da nađe Hermionu, koju je zatekao za grifindorskim stolom u Velikoj sali kako doručkuje u Džininom društvu. Osećajući preveliku nervozu i mučninu da bi išta okusio, Hari je sačekao da Hermiona proguta poslednju kašiku poridža, a onda ju je poveo u šetnju travnjakom. Tamo joj je ispričao sve o zmajevima, kao i sve što mu je Sirijus rekao, dok su išli u još jednu dugu šetnju oko jezera. Mada uznemirena zbog Sirijusovih upozorenja u vezi s Karkarofom, Hermiona je ipak i dalje smatrala da su zmajevi mnogo preči problem. – Daj da te održimo u životu do utorka uveče – reče očajničkim tonom – a onda ćemo brinuti o Karkarofu. Tri puta su obišli jezero, sve vreme pokušavajući da se sete jednostavne čini koja bi mogla da obuzda zmaja. Pošto nisu ništa smislili, svratiše u biblioteku. Hari skide s polica sve moguće knjige o zmajevima, a zatim se oboje baciše na traganje po pozamašnoj hrpi knjiga. – Odsecanje kandži pomoću čini... čišćenje truleži krljušti... ovo nam neće pomoći, to je za ludake poput Hagrida koji žele da ih sačuvaju žive i zdrave... – Zmajeve je izuzetno teško ubiti, zahvaljujući drevnoj magiji koja prožima njihovu debelu kožu, i kroz koju mogu da prodru samo najmoćnije čini... ali Sirijus je rekao da bi neka vrlo jednostavna čin poslužila... – Probajmo onda neke priručnike za najprostije čini – reče Hari, bacivši u stranu knjigu Ljudi koji i suviše vole zmajeve. On se ubrzo vrati za sto noseći hrpu knjiga o činima, spusti ih i poče redom da ih lista, dok mu je Hermiona neprekidno šaputala kraj uva: – Dakle, postoje Promenljive čini... Ali koja je svrha Promene? Sem ako mu ne izmeniš očnjake u gumi-bombone ili nešto slično, što bi ga učinilo manje opasnim... problem je, kao što piše u knjizi, to što kroz debelu zmajevu kožu neće moći ništa da prođe... Savetovala bih ti da ga Preobraziš, ali kad je reč o nečemu toliko velikom, ne verujem ni da bi profesorka Mek Gonagal uspela... osim ukoliko ne pokušaš da izvedeš čini na sebi samom? Možda da sâm sebi daš neke posebne moći? Ali to nisu obične čini, to jest nismo nijednu od njih uvežbavali na časovima. Saznala sam da postoje tek pošto sam uradila zadatke i vežbe za O.Č.N... – Hermiona – reče Hari, kroz stisnute zube – ućuti malo, hoćeš li? Pokušavam da se usredsredim. Ali kada je Hermiona ućutala, Harijev mozak se ispuni praznim zujanjem, koje mu nije dozvoljavalo da se sabere. Beznadežno je zurio u sadržaj Osnovnih vradžbina za zaposlene i uznemirene: trenutno skalpiranje... ali zmajevi nemaju kosu... zaljućen dah... to bi mu verovatno čak povećalo mogućnost bljuvanja vatre... rožnati jezik... samo mu još to fali, da mu obezbedi dodatno oružje... – O, ne, evo ga ponovo, zašto ne može da čita na svom glupom brodu? – reče Hermiona ljutito, u trenutku kad u prostoriju uđe pogrbljeni Viktor Krum, i smesti se u udaljen ugao čitaonice s hrpom knjiga, bacivši nadmen pogled na njih dvoje. – Hajde, Hari, idemo natrag u dnevni boravak... svakog trenutka ovde će se sjatiti klub njegovih obožavalaca, cijučući i cvrkućući... I doista, čim su napustili biblioteku, gomila devojaka promače pored njih prikradajući se biblioteci, svaka sa po jednim bugarskim šalom vezanim oko struka... * * * Te noći Hari gotovo da nije spavao. Kada se probudio u ponedeljak, prvi put u životu stade ozbiljno da razmatra mogućnost da pobegne s Hogvortsa. Ali kada se za vreme doručka osvrnuo oko sebe u Velikoj sali, i pomislio šta bi odlazak iz zamka značio, bio je načisto da nije u stanju to da učini. Kako da napusti jedino mesto gde je ikada bio srećan... ne baš jedino; mora da je bio srećan i dok je bio sa svojim roditeljima, ali toga se ne seća. No nekako, i sama pomisao da bi radije ostao tu i suočio se sa zmajem nego se vratio u Šimširovu ulicu kod Dadlija bila je utešna; učinila je da bude bar malo mirniji. Jedva je pojeo slaninu (grlo mu nije bilo baš u najboljem stanju), a kada su on i Hermiona ustali od stola, video je Sedrika Digorija kako napušta haflpafovski sto. Sedrik i dalje nije imao pojma o zmajevima... jedini šampion koji ne zna za to, ukoliko je Hari u pravu da su Maksim i Karkarof sve ispričali Fler i Krumu... – Hermiona, vidimo se u staklenoj bašti – reče Hari, odjednom se odlučivši dok je Sedrik napuštao Salu. – Idi, stići ću te. – Hari, zakasnićeš, zvono samo što se nije oglasilo... – Stići ću te, u redu? Dok je Hari stigao do podnožja kamenih stepenica, Sedrik je već bio na vrhu. Bio je s gomilom drugova iz šestog razreda. Hari nije želeo da priča sa Sedrikom pred njima; to su bili oni isti koji su mu recitovali članak Rite Skiter čim bi prošao pored njih. Pratio je Sedrika na izvesnom rastojanju, i video kako se ovaj zaputio ka hodniku u kome se nalazi učionica za časove Čini. To Hariju dade ideju. Zastavši na određenom rastojanju od njih, izvuče svoj čarobni štapić i pažljivo nanišani. – Difindo! Sedrikova torba se pocepa. Pergamenti, pera i knjige rasuše se po podu. Nekoliko bočica mastila razbi se i prosu... – Ne brinite – reče Sedrik ozlojeđeno, kad se njegovi drugovi sagoše da mu pomognu. – Recite Flitviku da dolazim, idite... Hari se upravo tome i nadao. Vratio je štapić pod odoru, sačekao dok Sedrikovi prijatelji nisu nestali u učionici, i pojurio kroz hodnik, u kojem više nije bilo nikoga osim njega i Sedrika. – Zdravo – reče Sedrik, podižući primerak Vodiča kroz složena Preobražavanja, koji je sada bio umrljan mastilom. – Upravo mi se pocepala torba... tek kupljena... – Sedriče – reče Hari – prvi podvig biće zmajevi. – Šta? – reče Sedrik, podigavši pogled. – Zmajevi – reče Hari, govoreći ubrzano, za slučaj da profesor Flitvik izađe da vidi šta je sa Sedrikom. – Ima ih četiri, za svakog od nas po jedan, i treba da ih obuzdamo kako bismo prošli kraj njih. Sedrik ga je gledao u čudu. Zagledavši se u Sedrikove sive oči, Hari oseti da i njega hvata panika kakvu i sâm oseća od subote uveče. – Jesi li siguran? – upita ga Sedrik prigušenim tonom. – Sto posto – reče Hari. – Video sam ih. – Ali, kako si saznao za to? Mi ne smemo da znamo... – Nije važno – reče Hari brzo. Znao je da bi, ako kaže istinu, Hagrid imao problema. – Ali nisam jedini koji zna. Fler i Krum su verovatno dosad već saznali – i Maksim i Karkarof su takođe videli zmajeve. Sedrik se ispravi, s rukama punim mastiljavih pera, pergamenata, knjiga i rasparanom torbom koja mu je visila na ramenu. Zurio je u Harija, a u očima mu je titrao začuđen, skoro sumnjičav pogled. – Zašto mi to govoriš? – upita on. Hari ga pogleda s nevericom. Bio je siguran da Sedrik ne bi postavljao takva pitanja da je sâm video zmajeve. Hari ne bi dozvolio ni najljućim neprijateljima da se suoče s tim čudovištima nepripremljeni... osim, možda, Melfoju ili Snejpu... – To je... pošteno, zar ne? – reče on Sedriku. – Sada svi znamo za to... svi krećemo s iste tačke, zar ne? Sedrik je i dalje gledao u njega pomalo sumnjičavo, kad Hari začu poznato huktanje iza sebe. Okrenu se i spazi Ludookog Ćudljivka kako izlazi iz obližnje učionice. – Pođi sa mnom, Poteru – zabrunda on. – Digori, briši. Hari je pažljivo gledao u Ćudljivka. Da ih nije čuo? – Ovaj... profesore, treba da idem na Herbologiju... – Ne brini se za to, Poteru. Molim te, u moju kancelariju... Hari pođe s njim, pitajući se šta će mu se sada dogoditi. Šta ako Ćudljivko bude želeo da sazna kako je on otkrio da je reč o zmajevima? Da li bi Ćudljivko išao kod Dambldora i cinkario Hagrida, ili bi samo pretvorio Harija u lasicu? Pa, možda bi lakše prošao pored zmaja ako bi bio lasica, pomisli Hari, bio bi manji, teže bi ga zmaj primetio s visine od pedeset stopa... Pošao je za Ćudljivkom u njegovu kancelariju. On zatvori vrata za njima, okrenu se i pogleda Harija, fiksirajući ga i svojim magičnim i onim drugim, normalnim okom. – Ovo što si sada uradio je vrlo pošteno, Poteru – reče Ćudljivko tiho. Hari nije znao šta da odgovori. Uopšte nije očekivao takvu reakciju. – Sedi – reče Ćudljivko, i Hari sede, zverajući oko sebe. Posetio je tu kancelariju u vreme dvojice prethodnih profesora. U vreme profesora Lokharta zidovi su bili obloženi iscerenim, namigujućim slikama samog profesora Lokharta. Kada je ovde boravio Lupin, pre se moglo naleteti na poneki primerak nove fascinantne vrste Mračnih stvorenja, koje je nabavljao kako bi ih đaci proučavali na časovima. Sada je pak kancelarija bila puna brojnih izuzetno starih predmeta koje je, pretpostavljao je Hari, Ćudljivko koristio još u vreme kada je bio Auror. Na njegovom stolu stajalo je nešto nalik na veliku, naprslu staklenu čigru. Hari odmah prepozna šunjoskop, pošto je i sâm imao jedan, mada mnogo manji od Ćudljivkovog. U ćošku, na jednom stočiću, beše predmet koji je ličio na nekakvu izuvijanu, zlatnu televizijsku antenu. Iz njenog pravca čulo se prigušeno brujanje. Nešto nalik ogledalu visilo je na zidu preko puta Harija, ali se u njemu nije video odraz sobe. Senovita obličja micala su se u njemu, nijedno jasno razaznatljivo. – Da li ti se sviđaju moji detektori Mračnih sila? – upita Ćudljivko, koji je pomno posmatrao Harija. – Šta je to? – upita Hari, pokazujući na izuvijanu zlatnu antenu. – Detektor tajnovitosti. Vibrira kada otkrije laž ili da neko nešto krije... ovde mi nije od koristi, previše se mešaju talasi... pošto svi učenici manje-više lažu zbog čega nisu uradili domaći. Otkad sam došao, neprekidno zuji. Morao sam da isključim šunjoskop jer nije prestajao da zviždi i pišti. Preosetljiv je, primećuje da se nešto kreće na milju naokolo. Naravno, moguće je da primeti mnogo više od dečjeg šunjanja – dodade on brundavim glasom. – A čemu služi ogledalo? – O, to je moje dušman-staklo. Vidiš li ih tamo, kako se prikradaju? Nisam u opasnosti sve dok im ne vidim beonjače. Tada već moram da otvorim svoj kovčeg. On se kratko i piskavo zakikota, i pokaza na veliki kovčeg ispod prozora. Imao je sedam ključaonica u nizu. Hari se pitao šta li je unutra, dok ga sledeće Ćudljivkovo pitanje ne prenu iz razmišljanja. – Dakle... saznao si za zmajeve, zar ne? Hari je oklevao. Pribojavao se ovoga – ali nije rekao ni Sedriku, a neće sigurno ni Ćudljivku, da je Hagrid prekršio pravila. – Sve je u redu – reče Ćudljivko, sedajući i protežući svoju drvenu nogu. – Varanje je tradicionalno deo Tročarobnjačkog turnira, kao što je to oduvek i bilo. – Nisam varao – reče Hari žustro. – Bilo je to... slučajno sam to otkrio. Ćudljivko se isceri. – Ne optužujem te, momče. Od početka sam govorio Dambldoru da, bez obzira na to koliko je on sâm plemenit, može da se kladi da Karkarof i Maksim to sigurno neće biti. Ispričali su svojim šampionima sve što su saznali. Oni žele da pobede. Hoće da poraze Dambldora. Voleli bi da dokažu da je on samo obično ljudsko biće. Ćudljivko se oštro nasmeja, a magično oko mu zaigra i poče da se obrće tako brzo da je Hariju bilo mučno da ga prati. – Dakle... imaš li bilo kakvu ideju kako ćeš da prođeš pored svog zmaja? – upita ga Ćudljivko. – Ne – odgovori Hari. – Pa, ja ti to neću reći – reče Ćudljivko osorno. – Ja nisam pristrasan, nikako. Samo ću ti dati neki dobar, uopšten savet. A prvo pravilo je – osloni se na vlastite sposobnosti. – Nemam ih – reče Hari, pre nego što je uspeo da se zaustavi. – Ma nemoj mi reći – zabrunda Ćudljivko. – Kad ja kažem da imaš sposobnosti, onda ih imaš. Razmisli malo. U čemu si najbolji? Hari pokuša da se koncentriše. U čemu je najbolji? Pa, to je zbilja lako... – U kvidiču – reče tupo. – Ali to će mi baš pomoći... – Tako je – reče Ćudljivko, gledajući ga pomno svojim magičnim okom, maltene ga ne pomerajući. – Ti si prokleto dobar letač, koliko čujem. – Da, ali... – Hari je zurio u njega. – Nije mi dozvoljeno da nosim metlu, samo štapić... – Moj drugi opšti savet – reče Ćudljivko glasno, prekinuvši ga – jeste da iskoristiš neku lepu jednostavnu čin koje će ti pomoći da dobiješ ono što ti treba. Hari ga pogleda bezizrazno. Šta to njemu treba? – Ma hajde, dečače – prošaputa Ćudljivko. – Sastavi sam sve kockice... nije to tako teško... Hariju nešto kvrcnu u glavi. On je najbolji u letenju. Dakle, treba da prođe pored zmaja kroz vazduh. Zbog toga mu je potrebna njegova Vatrena strela. A da bi nabavio Vatrenu strelu, treba mu... – Hermiona – prošaputa Hari, kada se deset minuta kasnije sjurio u staklenu baštu broj tri, mrmljajući zbrda-zdola izvinjenje profesorki Mladici dok je prolazio pored nje. – Hermiona... treba mi tvoja pomoć. – A šta misliš da pokušavam da uradim, nego da ti pomognem? – odgovori mu ona takođe šapatom, razrogačivši oči od radoznalosti izvirujući iznad vrha dršćućeg tresižbuna koji je potkresivala. – Hermiona, do sutra popodne moram da naučim kako da propisno izvedem Prizivajuću čin. * * * I tako počeše da vežbaju. Nisu ručali, već su se uputili pravo ka jednoj praznoj učionici, gde je Hari iz sve snage pokušavao da natera raznorazne predmete da prelete preko sobe do njega. I dalje je muku mučio s tim. Knjige i pera su neprekidno gubili brzinu na pola puta i padali poput kamenja na pod. – Koncentriši se, Hari, koncentriši... – A šta misliš da pokušavam da uradim? – reče Hari ljutito. – Međutim, iz nekog razloga stalno u glavi vidim sliku velikog gnusnog zmaja... No dobro, da pokušam ponovo... Hteo je da pobegne s Predskazivanja kako bi nastavio da vežba, međutim Hermiona je izričito odbila da propusti čas Aritmantije, a bez nje nije imalo svrhe vežbati. Stoga je Hari morao da izdrži čitav čas profesorke Treloni, koja je polovinu vremena provela upozoravajući učenike kako položaj Marsa u odnosu na Saturn u ovom trenutku znači da ljudima rođenim u julu preti velika opasnost od iznenadne, nasilne smrti. – Pa, to je dobro – reče Hari glasno, već na izmaku strpljenja – samo da ne traje dugo; ne želim da patim. Ron ga na trenutak pogleda kao da će da se nasmeje na tu opasku. U svakom slučaju, prvi put posle nekoliko dana uhvatio je Harijev pogled, ali je Hari prema Ronu još uvek osećao preveliku odbojnost te mu je bilo svejedno. Ostatak predavanja proveo je pokušavajući štapićem da privuče omanje predmete ka sebi ispod klupe. Uspeo je da natera muvu da mu uleti pravo u šaku, iako nije bio sasvim siguran da li je to postigao zahvaljujući svojim sposobnostima da izvede Prizivajuću čin – možda je muva jednostavno bila glupa. Posle Predskazivanja večerao je na silu, a potom se vratio u praznu učionicu s Hermionom, a poslužili su se Nevidljivim ogrtačem kako bi izbegli nastavnike. Nastavili su da vežbaju do posle ponoći. Ostali bi i duže, ali niotkuda se pojavio Pivs i, pretvarajući se da misli kako Hari želi da stvari budu bačene na njega, počeo da ih gađa stolicama. Hari i Hermiona žurno izađoše, pre nego što je buka dozvala Filča, i vratiše se u grifindorski dnevni boravak, koji je sada, na njihovu sreću, bio prazan. U dva sata ujutru, Hari je stajao pored kamina okružen gomilom predmeta: knjige, pera, prevrnute stolice, stari komplet gobkamenja i Nevilova žaba Trevor. Tek u proteklih sat vremena Hari je konačno uspeo da ovlada Prizivajućim činima. – Sad je već mnogo bolje, Hari, zaista mnogo bolje – reče Hermiona, iscrpljena ali vrlo zadovoljna. – Pa, sada makar znamo šta da radimo sledeći put kada ne uspem da savladam neku čin – reče Hari, bacajući rečnik Runa nazad Hermioni, kako bi ponovo pokušao – zapreti mi zmajem. Dakle... – On ponovo podiže svoj štapić. – Asio rečnik! Teška knjiga izlete iz Hermioninih ruku, prelete preko sobe, i Hari je uhvati. – Hari, zbilja mislim da si uspeo da savladaš ovu čin! – reče Hermiona oduševljeno. – Samo da tako bude i sutra – reče Hari. – Vatrena strela će biti mnogo dalje nego ove stvari ovde, biće u zamku, a ja ću biti napolju, na školskom imanju... – To nije važno – reče Hermiona odlučno. – Sve dok se koncentrišeš iz sve snage, stvari će ti dolaziti. Hari, bolje bi bilo da se malo naspavaš... trebaće ti. * * * Te večeri, Hari se toliko trudio da se koncentriše na učenje Prizivajućih čini da ga je nakratko napustila slepa panika. Ipak, sledećeg jutra panika se vratila u punoj meri. Atmosfera u školi bila je u znaku izuzetne napetosti i uzbuđenja. Nastava je trebalo da se prekine u podne, kako bi svi učenici imali vremena da dođu do obora sa zmajevima, iako naravno nisu znali šta ih tamo čeka. Hari se osećao čudnovato izdvojen od ostalih oko njega, bilo da su mu držali palčeve, ili siktali – Spremićemo ti kutiju maramica, Poteru – dok je prolazio. Sve je bilo do te mere napeto da se pitao neće li možda izgubiti glavu kad budu pokušali da ga izvedu pred njegovog zmaja, i krenuti da baca kletve na sve koji mu budu na vidiku. Vreme je bilo ćudljivije nego ikada, proticalo je u brzacima, tako da je u jednom trenutku kretao na prvi čas, Istoriju magije, a već sledećeg išao na ručak... a zatim (Gde nestade jutro? Gde iščezoše poslednji sati bez zmajeva?) već mu je prilazila profesorka MekGonagal u Velikoj sali. Masa ljudi ga je posmatrala. – Poteru, šampioni moraju da se spuste u polje ispod zamka... treba da se spremite za vaš prvi podvig. – U redu – reče Hari, uspravljajući se, a viljuška mu sa zveketom pade na tanjir. – Srećno, Hari – prošaputa Hermiona. – Biće sve u redu! – Da – reče Hari, tuđim glasom. On napusti Veliku salu s profesorkom Mek Gonagal. Ni ona nije bila pri sebi. Zapravo, delovala je zabrinuto maltene koliko i Hermiona. Dok se spuštala s njim niza kamene stepenike, da bi iskoračila u hladno novembarsko poslepodne, stavi mu ruku na rame. – Vidi, nemoj da paničiš – reče ona – samo budi hladne glave... imamo čarobnjake spremne da preuzmu kontrolu nad situacijom, ukoliko bude potrebno... najvažnije je da ti daš sve od sebe, i niko ti ništa neće uzeti za zlo... jesi li dobro? – Da – Hari začu sebe kako govori. – Da, sve je u redu. Ona ga povede ka mestu gde drže zmajeve, iza ruba šume, ali kada priđoše drveću iza kojeg se jasno može videti obor za zmajeve, Hari zapazi da je podignut veliki šator, koji je zmajeve zaklanjao. – Ući ćeš unutra s ostalim šampionima – reče profesorka Mek Gonagal, drhtavim glasom – i sačekaćeš svoj red, Poteru. Gospodin Torbar je unutra... on će vas uputiti u... u proceduru... srećno. – Hvala – reče Hari bezizražajnim, dalekim glasom. Ona ga ostavi na ulazu u šator. Hari uđe unutra. Fler Delaker je sedela u ćošku na niskoj drvenoj stolici. Nije izgledala ni približno sabrana kao inače, već je bila prilično bleda i nesigurna. Viktor Krum je delovao namrštenije nego obično, što je možda način na koji on ispoljava nervozu, pomisli Hari. Sedrik je koračao uzduž i popreko. Kada je Hari ušao, uputi mu mali osmeh, koji mu Hari uzvrati, osećajući kako mu se mišići na licu grče s naporom, kao da su zaboravili kako se to radi. – Hari! Odlično! – reče Torbar veselo, okrenuvši se ka njemu. – Uđi, uđi, raskomoti se kao da si kod kuće. Među svim tim prebledelim šampionima,Torbar je delovao kao pomalo preuveličan lik iz crtaća. Opet je obukao svoju staru odoru Obada. – Pa, sada kada smo svi tu... vreme je da vas uputim u stvar! – reče Torbar ozareno. – Kada se publika sakupi, ponudiću vam ovu torbu – on podiže maleni džak od ljubičaste svile, i protrese ga pred njima – odakle će svako od vas izabrati malu figuricu stvorenja s kojim će se suočiti! Ima različitih... ovaj... vrsta, vidite. I treba još nešto da vam kažem... ah, da... vaš podvig sastoji se u tome da uzmete zlatno jaje! Hari se osvrnu. Sedrik klimnu glavom, kako bi pokazao da je razumeo Torbareve reči, a zatim nastavi da korača po šatoru. Bio je pomalo zelen u licu. Fler Delaker i Krum nisu uopšte odreagovali. Možda su mislili da će im pozliti ukoliko budu otvorili usta. Tako se makar Hari osećao. No, oni su se, ipak, dobrovoljno prijavili za ovo... Za tili čas začuše stotine i stotine pari nogu kako prolaze pored šatora, dok njihovi vlasnici uzbuđeno pričaju, smeju se, šale... Hari se oseti sasvim izdvojenim od te gomile, kao da pripada nekoj drugoj vrsti. A onda – Hariju se učini da je prošla tek sekunda – Torbar otvori vrh ljubičaste svilene vrećice. – Dame imaju prednost – reče, ponudivši je Fler Delaker. Ona gurnu svoju drhtavu ruku u vreću, i izvuče majušnu, savršeno detaljnu figuricu zmaja – velškog zelenog. Zmaj je imao broj dva oko vrata. I Hari je znao, po tome što Fler nije pokazala ni najmanji znak iznenađenja, već pre izraz odlučne rezignacije, da je bio u pravu: Madam Maksim ju je upozorila šta je čeka. Isto je bilo i sa Krumom. On je izvukao skerletnog kineskog ognjenog zmaja. Imao je broj tri oko vrata. Ni on nije trepnuo, već je samo zurio u zemlju. Sedrik gurnu ruku u torbu i izvuče plavkastosivog švedskog kratkonosog, s brojem jedan oko vrata. Znajući šta je ostalo, Hari stavi svoju ruku u svilenu vrećicu, i izvuče mađarskog šiljorepog, i broj četiri. Zmaj proteže svoja krila dok ga je Hari gledao, i iskezi svoje sićušne zube. – Pa, to je to! – reče Torbar. – Svako od vas je izvukao zmaja s kojim će se suočiti, a brojevi se odnose na redosled kojim ćete se suprotstavljati zmajevima, shvatate? Pa, moraću uskoro da vas napustim, pošto sam ja komentator. Gospodine Digori, vi ste prvi, samo izađite ka oboru kada čujete zvižduk, u redu? Dakle... Hari... mogu li na trenutak da porazgovaram s tobom? Napolju? – Ovaj... da – reče Hari tupo, ustade i izađe iz šatora s Torbarem, koji ga odvede malo dalje, u šumu, a zatim mu se okrenu s očinskim izrazom lica. – Da li je sve u redu, Hari? Mogu li nešto da ti donesem? – Šta? – reče Hari. – Ja... ne, ništa. – Imaš li plan? – reče Torbar, zaverenički stišavši glas. – Zato što mi ne bi smetalo da ti dam par saveta, ukoliko želiš. Hoću da kažem – nastavi Torbar sve dubljim tonom – ti si ovde predodređeni gubitnik, Hari... ako ti bilo kako mogu pomoći... – Ne – reče Hari, tako brzo da je namah shvatio kako zvuči nepristojno – ne... ja... odlučio sam šta ću da uradim, hvala. – Niko neće znati, Hari – reče Torbar, namigujući mu. – Neka, sve je u redu – reče Hari, pitajući se zašto to stalno govori ljudima, i da li je ikada u životu toliko osećao da ništa nije u redu. – Razradio sam plan i... Negde iza njih začu se pisak. – Bože dragi, moram da požurim! – reče Torbar uzbuđeno, i otrča. Hari odšeta nazad do šatora, i vide Sedrika kako izlazi iz njega, zeleniji no ikad. Dok je prolazio pored njega, Hari pokuša da mu poželi sreću, ali umesto svega ispusti iz usta nešto nalik na promukli hroptaj. Hari ušeta nazad u šator kod Fler i Kruma. Nekoliko sekundi kasnije, začuše urlanje gomile, što je značilo da je Sedrik ušao u obor, i da je sada licem u lice sa živim parnjakom svoje figurice... Dok je sedeo i čekao, Hariju se činilo da je sve gore nego što je mogao da zamisli. Masa je vrištala... urlikala... i uzdisala iznenađeno kao jedno jedinstveno mnogoglavo stvorenje, ma šta Sedrik radio kako bi prošao pored švedskog kratkonosog. Krum je i dalje zurio u zemlju. Sada je Fler krenula Sedrikovim stopama, šetajući u krug po šatoru. A Torbarevi komentari doprineli su da sve izgleda još mnogo, mnogo gore... Dok je slušao: – Oooh, promašio ga je za dlaku, jedva... Ovaj je baš rešio da rizikuje!... Pametan potez... šteta što nije upalio!... – Hariju su se u glavi rojile sve užasnije slike. A onda, posle petnaestak minuta, začu zaglušujuć urlik, koji je mogao da znači samo jednu stvar: Sedrik je prošao pored zmaja, i dočepao se zlatnog jajeta. – Zbilja vrlo dobro! – vikao je Torbar. – A sada ocene sudija! Ali nije izgovorio ocene. Hari je pretpostavio da su ih sudije pokazivale ka gomili. – Jedan gotov, ostalo još troje! – povika Torbar, kad se pištaljka ponovo oglasila. – Gospođice Delaker, budite ljubazni! Fler je drhtala od glave do pete. Hari oseti da joj je sada privrženiji no ikada, dok napušta šator visoko uzdignute glave, grčevito stežući svoj štapić. On i Krum ostadoše sami, na suprotnim stranama šatora, izbegavajući da se pogledaju. Ponovo poče ista priča... – O, nisam siguran da ti je to bilo mudro! – čuli su vesele uzvike Torbara. – Jao... zamalo! Pažljivo sada... bože blagi, mislio sam da je s njom gotovo! Deset minuta kasnije, Hari ponovo začu erupciju aplauza mase... mora da je i Fler uspela da ostvari podvig. Nastupi kratka pauza, dok su pokazivali Flerine ocene... ponovo pljeskanje... a zatim, po treći put, zvižduk. – I evo stiže gospodin Krum! – vrištao je Torbar, a Krum, pogrbljen, iskorači napred ostavljajući Harija sasvim samog. Hari je više no inače bio svestan svakog delića svog tela. Sasvim svestan načina na koji mu srce ubrzano kuca, svestan prstiju koji mu drhte od straha... ipak, u isto vreme, činilo mu se da se nalazi izvan sebe, kao da gleda unutrašnjost šatora i čuje žamor publike iz neke velike daljine... – Vrlo smelo! – drao se Torbar, i Hari začu kineskog ognjenog zmaja kako ispušta užasan, režeći krik, dok publika u isti mah iznenađeno uzdahnu. – Baš ima petlju... i... da, uzeo je jaje! Kroz zimski vazduh prolomi se aplauz, kao da je neko razbio staklo: Krum je završio... Svakog trenutka doći će red na Harija. On ustade, maglovito svestan činjenice da su mu noge kao od pekmeza. Čekao je. A zatim začu pisak. Izađe kroz otvor u šatoru, dok je panika u krešendu rasla u njemu. Sada je već prolazio pored drveća, a zatim kroz otvor uđe u ograđen obor. Sve što je video ispred sebe ličilo je na jarko obojen san. S tribina koje su tu stvorene magijom, stotine i stotine lica piljilo je dole u njega. Tu je bio i šiljorepi, i to ženka, na drugom kraju obora, nagnuta nad jajima, polusavijenih krila, koja ga je fiksirala zlim, žutim očima – ogromna, krljuštima optočena crna gušterica – i pri tom je udarala bodljikavim repom, ostavljajući metar dugačke otiske u tvrdoj zemlji. Masa je dizala veliku graju, prijateljsku ili ne Hari nije znao, niti ga je bilo briga. Došlo je vreme da uradi ono što mora... da se koncentriše, potpuno i apsolutno, na ono što mu je jedina šansa... Podigao je svoj štapić. – Asio Vatrena strela! – povika on. Potom sačeka, nadajući se, moleći se svakim atomom svoga bića... šta ako to ne upali... šta ako metla ne dolazi... činilo mu se da sve oko sebe gleda kao kroz neku treperavu prozirnu barijeru, poput toplotne izmaglice, koja je činila da se obor i stotine lica oko njega čudnovato lelujaju... A onda je čuo kako nešto juri kroz vazduh iza njega. Okrenuo se i video Vatrenu strelu kako hita ka njemu iza ruba šume, kako jedri do obora i zaustavlja se u vazduhu tik uz njega, čekajući da se on uspne. Gomila je pravila sve veću buku... Torbar je nešto vikao... ali Harijeve uši više nisu radile kako valja... više mu nije bilo važno da sluša... On prebaci levu nogu preko metle, i otisnu se sa zemlje. I trenutak kasnije, desi se nešto čudesno... Dok je jezdio uvis, a vetar mu šibao kroz kosu i lica iz mase postajala tek tačkice boje mesa ispod njega, pa se i šiljorepi zmaj smanjio na veličinu psa, on shvati da za sobom nije ostavio samo zemlju, već i strah... vratio se tamo gde pripada... Ovo je samo još jedan meč kvidiča, ništa više... običan meč kvidiča, a šiljorepi samo još jedan ružan protivnički tim... On baci pogled dole u gomilu jaja, i spazi ono zlatno, kako se presijava među svojim betonsivim kolegama, bezbedno ušuškano između zmajevih nogu. – Pa dobro – reče Hari sebi – taktika diverzije... idemo... On poče da ponire. Šiljorepi ga je pratio pogledom. Hari je tačno znao šta će zmaj da uradi, te se na vreme uzdiže. Mlaz vatre prolete tačno tamo gde bi bio da nije skrenuo... ali Harija nije bilo briga... to nije bilo ništa teže nego izbeći Bladžerku... – Sto mu muka, pa on leti! – urlao je Torbar, dok je publika vrištala i uzdisala. – Gledate li ovo, gospodine Krum? Hari se uzdignu još više, kružeći. Šiljorepi je i dalje pratio njegov let. Glava mu se okretala na podugačkom vratu... ukoliko ovako bude nastavio, zavrteće mu se u glavi... ali bolje da ne preteruje, inače će zmaj opet početi da bljuje vatru... U trenutku kada šiljorepi razjapi čeljusti Hari se surva naniže, samo što je ovoga puta imao manje sreće – plamen ga je promašio, ali mu je rep odmah pohrlio u susret, i dok je skretao ulevo, jedan od dužih šiljaka mu okrznu rame, poderavši mu odoru... Osećao je kako ga rana peče, čuo je vrisku i povike iz publike, ali činilo mu se da posekotina nije suviše duboka... sada je prozujao oko šiljorepog, i pade mu na um jedna mogućnost... Šiljorepa zmajica nije želela da uzleti, previše se zaštitnički ponašala zbog jaja. Iako se izvijala i koprcala, šireći i sklapajući svoja krila i prikovala svoje zastrašujuće žute oči za Harija, ipak se bojala da napusti jaja... ali on mora da je ubedi da to učini, inače im se nikad neće približiti... trik je bio u tome da to učini oprezno, postepeno... On poče da leti, čas vamo čas tamo, ne približavajući joj se previše kako ne bi mogla da ga dokači plamenom, ali je i dalje predstavljao dovoljnu opasnost te nije smela da ga ispusti iz vida. Pomerala je glavu levo-desno, posmatrajući ga svojim vertikalno izduženim zenicama, iskeženih očnjaka... On uzlete naviše. Glava šiljorepke izdiže se paralelno s njim, vrata istegnutog što je više moguće i nastavljajući da se klati, kao zmija pred ukrotiteljem... Hari se uzdignu još par stopa, a ženka ispusti razdražljiv urlik. On je za nju bio poput muve, muve koju će da spljeska. Ona ponovo zamahnu repom, ali je Hari sada bio već previsoko da bi ga mogla dohvatiti... ona sunu uvis plamen, koji on izbegnu... njene čeljusti se širom rastvoriše... – Hajde – siktao je Hari, klateći se i provocirajući, tik iznad nje – hajde, dođi po mene... diži se... A zatim se ona potpuno uspravi, i napokon raširi svoja velika crna opnasta krila, široka kao krila omanjeg aviona – a Hari naglo zaroni kroz vazduh. Pre nego što je zmaj shvatio šta je Hari učinio, ili kud se deo, on je već hitao ka zemlji što je brže mogao, ka jajima koja sad više nisu štitile njene prednje šape s kandžama – skinuo je ruke sa svoje Vatrene strele – i zgrabio zlatno jaje... Uzleteo je s iznenadnim naletom brzine, jezdio je iznad tribina, ušuškavši teško jaje ispod svoje nepovređene miške, i odjednom mu se učini kao da je neko iznova pojačao ton – prvi put postade zaista svestan buke mase, koja je urlala i aplaudirala podjednako glasno kao irski navijači na svetskom prvenstvu... – Videste li to! – grmeo je Torbar. – Videste li vi to! Naš najmlađi šampion je najbrže došao do svog jajeta! Pa, ovo će sigurno povećati šanse gospodina Potera! Hari vide čuvare zmajeva kako pritrčavaju šiljorepki, kako bi je obuzdali i, na ulazu u obor, profesorku Mek Gonagal, profesora Ćudljivka i Hagrida kako hrle da se pozdrave s njim, mašući mu, s toliko širokim osmesima da ih je primetio izdaleka. On prelete nazad preko tribina, dok mu je graja publike masirala bubne opne, i nežno se spusti, srca lakšeg no što mu je bilo nedeljama... izvršio je prvi podvig, preživeo je... – To je bilo fantastično, Poteru! – vikala je profesorka Mek Gonagal, dok je silazio s Vatrene strele – što je, iz njenih usta, bila neverovatna pohvala. Dok je pokazivala na njegovo rame, Hari primeti da joj ruka drhti. – Moraćeš da posetiš Madam Pomfri pre nego što sudije objave tvoje ocene... ona je tamo, već je morala da sređuje Digorija... – Usp'o si, Hari! – reče Hagrid promuklo. – Usp'o si! I to protivu šiljorepog, ni manje ni više, a i sâm znadeš da je Čarli rek'o kak' je on najgo... – Hvala, Hagride – reče Hari glasno, kako se Hagrid ne bi izbrbljao i otkrio da je Hariju već pokazao zmajeve. I profesor Ćudljivko je delovao zadovoljno. Njegovo magično oko poigravalo je u svojoj duplji. – Vidiš da ipak nije toliko teško, Poteru – zareža on. – Dakle, Poteru, u šator za prvu pomoć, molim... – reče profesorka Mek Gonagal. Hari izađe iz ograđenog prostora, i dalje zadihan, i vide Madam Pomfri kako stoji na ulazu u drugi šator, delujući zabrinuto. – Zmajevi! – reče ona prezrivo, uvlačeći Harija unutra. Šator je bio podeljen u separee. Mogao je da razazna Sedrikovu senku kroz platno, ali Sedrik nije delovao teško povređen; makar je sedeo uspravno. Madam Pomfri pregleda Harijevo rame, sve vreme besno pričajući. – Prošle godine dementori, ove godine zmajevi, šta li će dovesti u školu sledeće godine? Imaš sreće... rana je vrlo plitka... ipak, moraću da je očistim pre nego što je zalečim... Ona očisti zasekotinu kapljicom neke ljubičaste tečnosti koja se dimila i peckala, ali ga zatim bocnu u rame svojim štapićem i on odmah oseti kako rana zarasta. – Sedi mirno bar minut... sedi! A onda možeš da izađeš napolje da čuješ rezultat. Ona izjuri iz šatora i Hari je ču kako ulazi u susedni separe i pita: – Kako se sada osećaš, Digori? Hari nije želeo da sedi mirno. Još uvek je bio pun adrenalina. On ustade, da bi video šta se dešava napolju, ali pre nego što je došao do izlaza iz šatora, dve osobe se sjuriše unutra – Hermiona, u stopu praćena Ronom. – Hari, bio si sjajan! – procijuka Hermiona. Na licu su joj se ocrtavali tragovi noktiju, na mestima gde se držala za glavu od straha i brige. – Bio si neverovatan! Zaista jesi! Ali Hari je gledao u Rona, koji je, vrlo bled, zurio u Harija kao da vidi duha. – Hari – reče on, vrlo ozbiljno – ko god da je stavio tvoje ime u taj pehar... ja... mislim da je pokušao da te se otarasi! Kao da se proteklih nekoliko nedelja uopšte nije ni dogodilo – kao da se Hari po prvi put sreo s Ronom otkako je proglašen za šampiona. – Shvatio si to, je li? – reče Hari hladno. – Dugo ti je trebalo. Hermiona je nervozno stajala između njih, gledajući u jednog, pa u drugog. Ron nesigurno otvori usta da nešto kaže. Hari je znao da Ron pokušava da se izvini, i odjednom shvati da ne treba to ni da čuje. – U redu je – reče on, pre nego što je Ron uspeo da prevali reči preko jezika. – Zaboravi na to. – Ne – reče Ron. – Nije trebalo da... – Zaboravi na to – reče Hari. Ron mu se nervozno nasmeši, a Hari mu uzvrati osmeh. Hermiona briznu u plač. – Nema razloga za plač! – reče joj Hari unezvereno. – Vas dvojica ste tako glupi! – povika ona, udarajući nogom o zemlju, dok su joj se suze slivale niz lice. Onda, pre nego što je ijedan mogao da je zaustavi, zagrli ih obojicu, i istrča napolje, ridajući. – Lujka – reče Ron, vrteći glavom. – Hajdemo, Hari, sada će objaviti tvoje rezultate... Pokupivši zlatno jaje i Vatrenu strelu , osećajući se srećniji nego što je pre sat vremena mogao i da zamisli, Hari izađe iz šatora u pratnji Rona, koji je pričao neverovatnom brzinom. – Ti si bio najbolji, znaš, bez konkurencije. Sedrik je izveo čudan poduhvat, kada je Preobrazio kamen sa zemlje... pretvorio ga u psa... pokušao je da navede zmaja da krene za psom, a ne za njim. Dakako, bio je to odličan poduhvat Preobražavanja, i moglo bi se reći da je i upalio, pošto je uspeo da uzme jaje, ali se i opekao – zmaj se najednom predomislio i odlučio da bi radije sredio njega nego labradora, tako da se jedva izvukao. A Fler, ona je probala neku vrstu čini, mislim da je pokušavala zmaja da baci u trans – pa skoro joj je to i uspelo, zmaj je postao pospan, ali onda je počeo da hrče, i ogroman mlaz vatre suknuo mu je iz nozdrva, i zapalio joj suknju – ugasila ga je vodom iz svog štapića. A Krum – nećeš mi poverovati, ali on se nije ni setio letenja! Ipak, bio je verovatno najbolji posle tebe. Pogodio je čudovište nekom čini pravo u oko. Međutim, zmaj je, u agoniji, počeo slepo da tumara i polomio je polovinu pravih jaja – za to su mu oduzeli poene, jer njih nije smeo da uništi. Dok su on i Hari stigli do ivice ograde, Ron je ponovo došao do daha. Sad kad je šiljorepi odstranjen, Hari je mogao da vidi gde sede petorica sudija – tačno na suprotnom kraju, na izdignutim sedištima prekrivenim zlatom. – Daju ocene od jedan do deset, pojedinačno – reče Ron, i Hari, žmirkajući pogledom preko polja, vide prvog člana žirija – Madam Maksim – kako diže svoj štapić. Iz njega izlete nešto nalik na duguljastu srebrnkastu traku i izvi se u veliki broj osam. – Nije loše! – reče Ron, dok je masa aplaudirala. – Pretpostavljam da ti je oduzela koju ocenu zbog ramena... Sledeći je bio gospodin Čučanj. On izbaci broj devet u vazduh. – Obećava! – povika Ron, tapšući Harija po leđima. Sledeći je bio Dambldor. I on ispali devetku. Masa je klicala glasnije no ikad. Ludo Torbar – deset. – Deset? – reče Hari u neverici. – Ali... povredio sam se... na šta on cilja? – Hari, ne prigovaraj! – povika Ron uzbuđeno. A onda i Karkarof podiže svoj štapić. On zastade na trenutak, a zatim i iz njegovog štapića izlete broj – četvorka. – Šta? – povika besno Ron. – Četiri? Ti vašljivo pristrasno đubre, Krumu si dao deset! Ali Hari nije mario za to, bilo bi mu svejedno i da mu je Karkarof dao nulu. Ronova rezigniranost vredela je Hariju više od stotinu poena. To, naravno, nije rekao Ronu, ali kada se okrenuo da napusti ograđeno polje srce mu je bilo lakše od vazduha. A i nije se radilo samo o Ronu... niti samo o grifindorcima, koji su navijali u gomili. Kada je kucnuo čas, kada su videli sa čime će se suočiti, većina škole bila je na njegovoj strani, kao i na Sedrikovoj... nije ga bilo briga za sliterince, sada može da podnese sve što mu budu dobacivali. – Zajedno ste na prvom mestu s podjednakim brojem bodova, Hari! Ti i Krum! – reče Čarli Vizli, hitajući im u susret kad su se zaputili nazad prema školi. – Slušajte, žurim, moram mami da pošaljem sovu, zakleo sam se da ću joj napisati šta se dogodilo... ali ovo je bilo neverovatno! Oh, da, rekli su mi da ti prenesem da ostaneš tu još koji minut... Torbar ima nešto da vam kaže, u šatoru za šampione. Ron reče da će pričekati, stoga Hari ponovo uđe u šator, koji mu je sada delovao drugačije: prijateljski i prijatno. Setio se kako se osećao dok je izbegavao šiljorepog, i uporedi to s dugim čekanjem pre nego što je krenuo da se s njim suoči... nema sumnje, čekanje je neuporedivo gore. Fler, Sedrik i Krum uđoše zajedno. Polovina Sedrikovog lica bila je prekrivena gustom narandžastom smesom, koja mu je verovatno zaceljivala opekotine. On se naceri Hariju kad ga primeti. – Bio si dobar, Hari. – I ti – reče Hari, uzvrativši mu kez. – Bili ste sjajni, svi vi! – reče Ludo Torbar, uletevši u šator, delujući zadovoljno, kao da je sâm upravo prošao pored zmaja. – Sada, samo još par reči na brzaka. Imaćete lep, veliki predah pre vašeg drugog podviga, koji će se odigrati u pola deset izjutra dvadeset četvrtog februara... ali, evo vam nešto o čemu možete da razmišljate u međuvremenu! Ukoliko bacite pogled na ta zlatna jaja koja svi držite, videćete da se otvaraju... vidite li te šarke? Morate da rešite zagonetku koju jaje krije, jer će vam ona kazati šta je drugi podvig, i omogućiti vam da se za njega pripremite! Sve vam je jasno? Pa, onda ste slobodni! Hari izađe iz šatora, a zatim mu se pridruži Ron, i oni krenuše nazad, ivicom Šume, pričajući bez prestanka. Hari je želeo da zna šta su ostali šampioni radili, i to u što više detalja. Zatim, dok su skretali iza onog istog drveća kraj kojeg je Hari prvi put čuo zmajeve kako reže, iza njih iskoči veštica. Bila je to Rita Skiter. Tog dana je nosila otrovnozelenu odoru, koja se savršeno slagala s brzocitatnim perom koje je držala u ruci. – Čestitam, Hari! – reče ona, osmehujući im se izveštačeno. – Da li bi mogao da mi daš izjavu, ukratko? Kako si se osećao pred zmajem? Šta sada misliš o ocenjivanju, da li je bilo pošteno? – Da, mogu da vam dam kratku izjavu – reče Hari besno. – Zbogom. I uputi se prema zamku s Ronom.