×

我们使用cookies帮助改善LingQ。通过浏览本网站,表示你同意我们的 cookie 政策.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.23. Hari Poter i Vatreni pehar - Božićni bal

4.23. Hari Poter i Vatreni pehar - Božićni bal

Uprkos gomili domaćih zadataka koje su četvrtaci dobili za raspust, Hari nije bio nimalo raspoložen da radi, sad kad se polugodište završilo, i poslednje nedelje uoči Božića provodio se što je lepše mogao, kao i ostali. Grifindorski toranj bio je pun bezmalo kao tokom školske godine, a pošto su njegovi stanovnici sada bili živahniji nego inače, činilo se kao da se smanjio. Fred i Džordž su imali velikog uspeha s kanarinicama, i prvih dana praznika učenici su, svuda naokolo, iznenada postajali pernati. Ipak, nedugo potom, grifindorci su naučili da oprezno primaju hranu od drugih, za slučaj da se u njoj nalazi poneka prikrivena kanarinica-vanilica, a Džordž se poverio Hariju da on i Fred sada već rade na pravljenju nečeg drugog. Hari se natera da upamti da ubuduće više nikad ne uzme ni mrvu od Freda i Džordža. Još uvek nije zaboravio na Dadlija i jezivo-velik-jezik-karamele. Sneg je dobrano napadao po zamku i okolini. Svetloplava bobatonska kočija ličila je na veliku zamrznutu bundevu pored sleđene kuće od kolača, na koju je pak ličila Hagridova koliba, a durmstranški brodski prozori bili su prekriveni ledom, dok se krma belela od inja. Kućni viljenjaci u podzemnim kuhinjama prevazilazili su sebe u spravljanju gustih, toplih čorbi i pikantnih pudinga, samo je, činilo se, Fler Delaker stalno nešto prigovarala. – Prefiše je teška ofa 'ogvortska hrana – čuli su je kako gunđa dok su jedne večeri napuštali Veliku salu prolazeći tik iza nje (Ron pogrbljen, krijući se iza Harija, i pazeći da ga Fler ne vidi). – Neću moć' da ućem u sfoju sfečanu odoru! – Oooh, kakva šteta – izlete Hermioni, kada je Fler već kročila u Ulaznu dvoranu. – Ona ima baš visoko mišljenje o sebi, je li? – Hermiona... s kim ćeš ići na bal? – upita Ron. Stalno ju je spopadao tim pitanjem, u nadi da će je uhvatiti kad najmanje očekuje i tako iz nje izvući odgovor. Ipak, Hermiona se samo namršti i reče: – Neću da ti kažem, rugaćeš mi se. – Sigurno se šališ, Vizli? – reče Melfoj iza njih. – Nemoj mi reći da je neko pozvao to čudo na bal? Tu zubatu Blatokrvnu? Hari i Ron obojica skočiše ka njemu, ali Hermiona reče glasno, mašući nekome preko Melfojevog ramena:– Dobar dan, profesore Ćudljivko! Melfoj preblede i poskoči unazad, divlje se okrećući oko sebe, pogledom tražeći Ćudljivka, ali ovaj je i dalje bio za nastavničkim stolom i kusao poslednje kašike svoje čorbe. – Nervozan si ko lasica, je li, Melfoje? – reče Hermiona jetko, i ona, Hari i Ron uputiše se uz mermerno stepenište, smejući se veselo. – Hermiona – reče Ron, pogledavši je popreko, iznenada se namrštivši – tvoji zubi.... – Šta je s njima? – reče ona. – Pa, drugačiji su... upravo sam primetio... – Naravno da jesu – nisi valjda očekivao da ću zadržati one vampirske zube koje mi je Melfoj napravio? – Ne, mislio sam da su drugačiji nego što su bili pre nego što te je začarao... svi su... pravi i... i normalne veličine. Hermiona se iznenada nasmeja, vrlo vragolasto, i Hari takođe primeti: bio je to sasvim drugačiji osmeh nego onaj koga se sećao. – Pa... kada sam otišla kod madam Pomfri da mi ih smanji, ona me je stavila pred ogledalo, i rekla mi da je zaustavim onda kada zubi postanu isti kao što su bili – reče ona. – I ja sam se... samo malčice zanela. – Ona se nasmeja još šire. – Mama i tata se neće baš obradovati. Godinama sam pokušavala da ih ubedim da ih smanjim, ali oni su insistirali da nosim protezu. Znaš, oni su zubari, i stoga misle da zube i magiju ne treba... Gledajte! Prasvidžen se vratio! Ronova sićušna sova ludački je cijukala na vrhu ledenicama prekrivenog stepeništa, sa svitkom pergamenta privezanim za nogu. Ljudi koji su prolazili pored njega upirali su prstom i smejali se, a grupa trećakinja je zastala i rekla: – Oh, vidite malu sovu! Nije li cakan? – Glupi mali pernati tupson! – prosikta Ron, požurivši uz stepenice i zgrabivši Prasvidžena. – Pisma da donosiš pravo primaocu! Nemoj da se zadržavaš praveći se važan! Prasvidžen veselo zahukta, izvirujući iz Ronove pesnice. Trećakinje su delovale zaprepašćeno. – Brišite! – obrecnu se Ron na njih, mašući rukom u kojoj je držao Prasvidžena, koji je hučao sav srećan dok je zujao kroz vazduh. – Evo... uzmi ga, Hari! – dodade Ron tiše, a trećakinje odjuriše, skandalizovane. On skinu Sirijusov odgovor s Prasvidženove noge, Hari ga strpa u džep, i sve troje odjuriše nazad u grifindorski toranj da ga pročitaju. Svi su u dnevnom boravku bili previše zauzeti prazničnim opuštanjem da bi primećivali šta drugi rade. Hari, Ron i Hermiona se izdvojiše i sedoše pored mračnog prozora, koji se polako punio snegom, i Hari pročita: Dragi Hari, Čestitam ti na upešnom prolasku pored šiljorepog; ko god da je stavio tvoje ime u pehar, sada sigurno nije baš mnogo veseo! Ja sam nameravao da ti predložim konjuktivitis-kletvu, pošto su zmaju oči najslabija tačka... – To je Krum izveo! – prošaputa Hermiona. ... ali je tvoj način bolji, i impresioniran sam. Me|utim, ne smeš da postaneš samozadovoljan, Hari. Savladao si tek jedan podvig. Onaj ko te je prijavio za turnir, ko god bio, sigurno će imati još dovoljno prilika, ukoliko pokušava da te povredi. Drži oči širom otvorene – posebno kad je osoba o kojoj smo pričali u blizini – i koncentriši se na to da se kloniš nevolje. Bićemo u kontaktu, a i dalje želim da me obaveštavaš o svemu što nije uobičajeno. Sirijus – Zvuči baš kao Ćudljivko – reče Hari tiho, vrativši pažljivo pismo nazad u svoju odoru – Stalni oprez! Čovek bi pomislio da se šetam naokolo zatvorenih očiju, udarajući u zidove... – Ali on ima pravo, Hari – reče Hermiona – ipak ti ostaje da savladaš još dva podviga. Stvarno bi trebalo da pogledaš ono jaje, znaš, i da počneš da odgonetaš šta ono znači... – Hermiona, ima kol'ko hoćeš vremena! – obrecnu se Ron. – Da li si za partiju šaha, Hari? – Da, važi – reče Hari. Onda, primetivši izraz na njenom licu, dodade: – Ma daj, pa kako bih se koncentrisao uza svu ovu buku? Ne bih ni čuo jaje pored svih ovih galamdžija. – Oh, pa valjda ne bi – uzdahnu Hermiona i sede da posmatra njihovu partiju šaha, koja je kulminirala uzbudljivim Ronovim šah-matom, koji su pomogli nekoliko bezobzirno hrabrih pešaka i jedan izuzetno nasilan lovac. * * * Na dan Božića, Hari se naglo probudio. Pitajući se čemu ima da zahvali za tu iznenadnu budnost, on otvori oči, i vide nešto, s vrlo krupnim zelenim očima, kako zuri u njega iz tame, tako blizu da su se skoro dodirivali nosevima. – Dobi! – povika Hari, odskočivši od vilenjaka tako hitro da je skoro pao s kreveta. – Ne čini mi to! – Dobiju je žao, gos'n! – procijuka Dobi nestrpljivo, poskočivši unazad, sa svojim dugim prstima preko usta. – Dobi samo hoće da poželi srećan Božić Hariju Poteru i da mu dade poklon, gos'n! Hari Poter je rekao da Dobi ponekad može doći da ga vide, gos'n! – U redu je – reče Hari, i dalje dišući brže no inače, dok mu se lupanje srca vraćalo u normalu. – Samo... samo me prodrmaj ili nešto slično ubuduće, u redu, nemoj da se naginješ nada mnom tako... Hari skloni zavese sa svog kreveta s baldahinom, uze naočare sa svog noćnog stočića i stavi ih. Njegov krik je probudio Rona, Šejmusa, Dina i Nevila. Sva četvorica su sada virila kroz otvore u zavesama, sanjivi i razbarušeni. – Da li te neko napada, Hari? – upita Šejmus sanjivo. – Ne, to je samo Dobi – promrmlja Hari. – Nastavite da spavate. – Neka hvala... pokloni! – reče Šejmus, primetivši veliku gomilu u podnožju svog kreveta. Ron, Din i Nevil odmah zaključiše da su ipak dovoljno budni da se i sami bace na otvaranje poklona. Hari se okrenu nazad ka Dobiju, koji je sada nervozno stajao kraj njegovog kreveta, i dalje vidno zabrinut što ga je prestrašio. Za petljicu navrh njegovog šešira-pokrivača za čajnik bila je privezana neka božićna tričarija. – Može li Dobi dati Hariju Poteru ovaj poklon? – ciknu on nesigurno. – Naravno da možeš – reče Hari. – Ovaj... I ja sam tebi nešto spremio. Bila je to laž. Nije ništa kupio Dobiju, ali brzo je otvorio svoj kovčeg i izvukao izuzetno nabudžen par urolanih čarapa. Bile su to njegove najstarije, i najsmrdljivije, senfžute čarape, koje su nekada pripadale teča-Vernonu. Bile su izuzetno istegnute zato što ih je Hari proteklih godinu dana koristio da ućutka svoj šunjoskop. On izvuče šunjoskop i predade čarape Dobiju, rekavši: – Žao mi je, zaboravio sam da ih upakujem... Ali Dobi je bio oduševljen. – Čarape su Dobijeva omiljena, omiljena odeća, gos'n! – reče on, skidajući svoje stare čarape i navlačeći teča-Vernonove. – Sada ja ima sedam, gos'n... ali, gos'n... – reče on, razrogačivši oči, navlačeći čarape u njihovoj punoj dužini, tako da su mu sada dosezale do nogavica šortsa – napravila su grešku u prodavnici, Hari Poteru, oni vam dala dve iste! – Ej, Hari, kako to nisi primetio? – reče Ron, cereći se sa svog kreveta, koji je sada bio prekriven ukrasnim papirima. – Znaš šta, Dobi... evo ti... uzmi ove dve, pa možeš da ih pomešaš s ovima, baš kako treba da bude. A evo ti i tvoj džemper. On baci Dobiju par ljubičastih čarapa koje je upravo otpakovao, i ručno ispleten džemper koji mu je poslala gospođa Vizli. Dobi je delovao prezadovoljno. – Gos'n je veoma fini! – cijukao je, roneći suze, klanjajući se Ronu. – Znao je Dobi da gos'n mora da je veliki čarobnjak, jer je Hari Poterov najbolji prijatelj, ali Dobi nije znao da je gos'n isto velikodušan, plemenit, nesebičan kao... – Ma, to su samo čarape – reče Ron, kome su uši malčice pocrvenele, i koji je delovao zadovoljno. – Vau, Hari... – upravo je otvorio Harijev poklon, šešir Čadlijskih topova. – Sjajno! – on ga nabi na glavu, gde je užasno odskakao spram njegove kose. Dobi potom predade Hariju mali paketić, za koji se ispostavilo da sadrži – čarape. – Dobi ih sâm plete, gos'n! – reče vilenjak veselo. – Kupuje sâm vunu od plate, gos'n! Leva čarapa bila je svetlocrvena, s dezenom metli u letu. Desna čarapa bila je zelena, u dezenu Zlatnih skrivalica. – Baš... baš su... pa, hvala, Dobi – reče Hari, i navuče čarape, što natera Dobija da ponovo počne da plače od sreće. – Dobi sada mora da ide, gos'n, mi već mora da spravljamo Božićnu večeru u kuhinjama! – reče Dobi, i požuri kroz spavaonicu, mašući u znak pozdrava Ronu i ostalima dok je odlazio. Ostali Harijevi pokloni bili su mnogo podesniji od Dobijevih rasparenih čarapa – očigledan izuzetak bio je poklon od Darslijevih, koji se sastojao od jedne jedine papirne maramice; najgori poklon do tada – Hari je pretpostavljao da se i oni dobro sećaju jezivo-velik-jezik-karamele. Hermiona je Hariju poklonila knjigu Kvidički timovi u Britaniji i Irskoj, Ron mu je poklonio nabreklu kesu punu balegobombi, Sirijus džepni nožić s dodacima koji otvaraju svaku bravu i odvezuju svaki čvor, a Hagrid ogromnu kutiju slatkiša, uključujući sve Harijeve omiljene poslastice – Berti Botove bombone svih aroma, čokoladne žabice, Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake, i praskave zujalice. Tu je, naravno, bio i uobičajeni paket od gospođe Vizli, koji je sadržao i novi džemper (zeleni, sa slikom zmaja – Hari je pretpostavljao da joj je Čarli ispričao sve o šiljorepom) i veliku količinu domaćih pita od mesa. U dnevnom boravku, Hari i Ron su sreli Hermionu a zatim svi zajedno siđoše na doručak. Veći deo jutra proveli su u grifindorskom tornju, gde su svi uživali u svojim poklonima, a potom se vratiše u Veliku salu na veličanstveni ručak, koji je obilovao s najmanje stotinak ćurki i božićnih pudinga, kao i velikim gomilama Kartaroških čarobnjačkih praskalica. Popodne se spustiše do terena oko zamka: sneg je bio nedirnut, osim dubokih kanala koje su durmstranški i bobatonski učenici napravili na putu do zamka. Hermiona je odlučila radije da posmatra grudvanje između Harija i Vizlijevih, nego da im se pridruži, a u pet sati im reče da se vraća gore da se spremi za bal. – Šta, treba ti tri sata? – reče Ron, gledajući je u neverici, skupo plativši taj prekid koncentracije jer ga velika grudva, koju je bacio Džordž, žestoko pogodi u slepoočnicu. – S kim ideš? – doviknu on za Hermionom, ali ona mu samo mahnu i nestade uz kamene stepenice u zamak. Tog dana nije bilo božićne čajanke, pošto je bal uključivao i gozbu, tako da u sedam sati, kada im je već postalo teško da ispravno nišane, svi ostali batališe grudvanje i odgegaše se do dnevnog boravka. Debela Dama je sedela u svom ramu sa svojom prijateljicom Violetom s donjeg sprata, obe izuzetno pripite, a donji deo platna prekrivale su prazne boce likera od čokolade. – Silin–vetla, tako je! – zacereka se ona kada su joj rekli lozinku, i pomeri se unapred da ih pusti unutra. Hari, Ron, Šejmus, Din i Nevil presvukoše se u svoje svečane odore u spavaonici, svi zbunjeni, ali niko toliko kao Ron, koji je posmatrao svoj odraz u velikom ogledalu u uglu s izrazom gađenja na licu. Jednostavno nije mogao da previdi da njegova odora više liči na haljinu nego na bilo šta drugo. U očajničkom pokušaju da odoru načini malo više muškom, on primeni Otcepljujuću čin na okovratniku i rukavima. Čin je uspela: makar se oslobodio čipke, iako nije bio baš najprecizniji, tako da su šavovi ostali depresivno iskrzani i kad su krenuli niza stepenice. – I dalje ne mogu da shvatim kako ste vas dvojica dobili dve najzgodnije devojke iz naše generacije – promrmlja Din. – Životinjski magnetizam – reče Ron sumorno, kidajući viseće končiće s rukava. Dnevni boravak je delovao čudno, prepun ljudi u raznobojnim odorama, umesto uobičajene gomile crnila. Parvati je čekala Harija u podnožju stepeništa. Zbilja je delovala vrlo lepo, u drečavoj ružičastoj odori, dok su joj duge crne kike bile isprepletane zlatnim trakama, a oko članaka su joj sijale zlatne narukvice. Hariju je laknulo kada primeti da se ne kikoće. – Ti... ovaj... lepo izgledaš – reče on smeteno. – Hvala – reče ona. – Padma će te sačekati u Ulaznoj dvorani – dodade ona Ronu. – Važi – reče Ron, osvrćući se. – Gde je Hermiona? Parvati slegnu ramenima. – Hoćemo li, onda, da siđemo, Hari? – Važi – reče Hari, priželjkujući da može da ostane u dnevnom boravku. Fred namignu Hariju kad se mimoiđe s njim na putu ka rupi iza portreta. Ulazna dvorana takođe je bila puna učenika, koji su se razmileli svuda po njoj čekajući osam sati, kada će se vrata Velike sale konačno otvoriti. Oni koji bi trebalo da se sretnu sa svojim partnerima iz drugih kuća gurali su se kroz gomilu, pokušavajući da ih pronađu. Parvati pronađe svoju sestru Padmu i odvede je do Harija i Rona. – Ćao – reče Padma, podjednako lepa kao Parvati, u svojoj svetlotirkiznoj odori. Ipak, nije delovala previše oduševljeno što joj je Ron partner. Prelazila je svojim crnim očima preko iskrzanog okovratnika i rukava, merkajući ga uzduž i popreko. – Ćao – reče Ron, ne gledajući u nju, već u gomilu. – O, ne... On neznatno savi kolena kako bi se sakrio iza Harija, pošto je Fler Delaker upravo prolazila pored njih, izgledajući raskošno u odori od srebrnastosivog satena, u pratnji rejvenkloovskog kapitena u kvidiču, Rodžera Dejvisa. Kada se oni izgubiše, Ron se ponovo uspravi i baci pogled preko glava u gomili. – Gde li je Hermiona? – reče on ponovo. Grupa sliterinaca popela se uza stepenice iz svog dnevnog boravka u podrumu. Melfoj je bio na čelu kolone: nosio je svečanu odoru od crnog somota s visokom kragnom, u kojoj je, po Harijevom mišljenju, izgledao kao pop. Pensi Parkinson je čvrsto držala Melfoja za ruku, odevena u čipkastu odoru bledoružičaste boje. Kreb i Gojl su bili u zelenom, obojica: ličili su na gromade prekrivene mahovinom, i nijedan, što je Hariju bilo drago da primeti, nije uspeo da nađe partnerku. Ulazna vrata od hrastovine se otvoriše, i svi se okrenuše da vide durmstranške učenike kako ulaze s profesorom Karkarofom. Krum je bio na čelu kolone, u pratnji lepe devojke u plavoj odori koju Hari nije prepoznao. Preko njihovih glava, Hari vide da je područje travnjaka ispred zamka pretvoreno u grotlo puno vilinskih svetala – što je značilo da stotine pravih pravcatih živih vila sede u ružinom grmlju koje je tu prizvano, ili lete iznad statua koje su izgleda predstavljale Božić Batu i njegove irvase. Zatim se začu glas profesorke Mek Gonagal: – Šampioni, priđite ovamo, molim! Parvati namesti svoje narukvice, sijajući od sreće. Ona i Hari rekoše Ronu i Padmi: – Vidimo se za minut – i istupiše napred, kad se raspričana masa ljudi rastvori kako bi ih propustila. Profesorka Mek Gonagal, koja je nosila odoru od crvenog tartana, i okačila pomalo ružnjikav venac od čičaka oko oboda svog šešira, reče im da sačekaju s druge strane vrata dok svi ostali ne uđu: a zatim da uđu redom u Veliku salu tek kada svi ostali učenici sednu. Fler Delaker i Rodžer Dejvis postavili su se najbliže vratima. Dejvis je bio toliko zanet svojom srećom što ima Fler za partnerku da je jedva skidao pogled s nje. Sedrik i Čo bili su pored Harija. On okrenu pogled kako ne bi morao da priča s njima. Pogled mu potom pade na devojku pored Kruma. On zinu od iznenađenja. Bila je to Hermiona. Ali, uopšte nije ličila na Hermionu. Nešto je učinila s kosom: više nije bila razbarušena, već ravna i sjajna, i uvijena u elegantnu punđu na njenom potiljku. Nosila je odoru od lepršavog, zimzelenoplavičastog materijala, i držala se nekako drugačije – ili je to bilo samo zbog odsustva dvadesetak knjiga koje je obično nosila prebačene preko leđa. Usto se i smešila – istini za volju, pomalo nervozno – ali je smanjenje njenih prednjih zuba sada bilo vidnije no ikad. Hari nije mogao da shvati kako to dotad nije primetio. – Zdravo, Hari! – reče ona. – Zdravo, Parvati! Parvati je s nevericom zurila u Hermionu. I nije bila jedina: čim su se vrata Velike sale otvorila, klub Krumovih obožavateljki zakorači ka njima, upućujući Hermioni poglede najdubljeg gnušanja. Pensi Parkinson je zijala od čuda dok je prolazila s Melfojem, a čak ni on nije bio u stanju da se priseti uvrede kojom bi je počastio. Ron je, međutim, prošao tik pored Hermione, i ne pogledavši je. Kada su se svi smestili u salu, profesorka Mek Gonagal reče šampionima da u parovima stanu u red i pođu za njom. Poslušaše je, a svi u Velikoj sali zapljeskaše kad ovi uđoše i lagano se zaputiše ka velikom okruglom stolu u vrhu Sale, gde su sedele sudije. Zidovi Sale bili su prekriveni svetlucavim srebrnim ledenicama, stotinama venčića imele i bršljena koji su se ukrštali duž crnog zvezdanog neba. Stolovi kuća su ižčezli. Umesto njih bilo je stotinak manjih, osvetljenih lampicama, a za svakim je sedelo desetak ljudi. Hari se usredsredio na to da se ne saplete. Parvati je izgleda uživala, prosto je zračila srećom, vodajući ga tako čvrsto da se osećao kao pas na izložbi koga ona tera da ide ukorak s njom. Kada se približio stolu u vrhu Sale, on uhvati Ronov i Padmin pogled. Ron je čkiljeći posmatrao Hermionu dok je prolazila kraj njih. Padma je delovala mrzovoljno. Kada su šampioni prišli glavnom stolu, Dambldor se veselo nasmeši, ali je Karkarof imao izraz sličan Ronovom dok je posmatrao Kruma i Hermionu kako se približavaju. Ludo Torbar, večeras odeven u svetloljubičastu odoru s velikim žutim zvezdama, pljeskao je iz sve snage, kao i đaci. A Madam Maksim, koja je uobičajenu uniformu od crnog satena zamenila lepršavom svilenom haljinom boje lavande, učtivo im je pljeskala. Ali Hari iznenada primeti da nema gospodina Čučnja. Peto sedište za stolom zauzeo je Persi Vizli. Kada su šampioni i njihovi partneri stigli do stola, Persi izvuče praznu stolicu kraj sebe, namerno zureći u Harija. Hari shvati njegov mig i sede pored Persija, koji je na sebi imao novu novcijatu mornarskoplavu svečanu odoru i delovao prilično oholo. – Unapređen sam – reče Persi, pre nego što je Hari i stigao da ga išta pita, a po tonu kojim je to izgovorio, reklo bi se da je proglašen vrhovnim gospodarom univerzuma. – Sada sam lični asistent gospodina Čučnja, i ovde sam umesto njega. – Zašto on nije došao? – upita Hari. Nije mu se sviđala ideja da celo veče sluša predavanje o dnu kazana. – Bojim se da gospodinu Čučnju uopšte nije dobro. Već dugo nešto nije u redu s njim, još od Svetskog prvenstva. Nikakvo čudo – previše je radio. Nije više mlad kao što je bio... mada je i dalje izvrstan, dakako, njegov um je veličanstven kao i uvek. Ali Svetsko prvenstvo bilo je fijasko za čitavo Ministarstvo, a onda je sâm gospodin Čučanj pretpreo veliki šok zbog ispada tog njegovog kućnog vilenjaka, Blinki, ili kako se već zove. Naravno da ju je odmah zatim otpustio, ali, kao što rekoh, on već zalazi u godine, treba mu neko da brine o njemu, i mislim da mu je definitivno opao kvalitet života otkad je ona otišla. A zatim je morao da priprema turnir, a tu su i posledice prvenstva – dok je ta užasna Skiterova zujala svuda naokolo – dakle, siromah sada uživa u zasluženom, mirnom Božiću. Drago mi je što je shvatio da ima nekog na koga se zbilja može osloniti da ga zameni. Hari je silno želeo da upita da li je gospodin Čučanj prestao Persija da oslovljava s „Vederbi“, ali ipak je odoleo iskušenju. U svetlucavim zlatnim tanjirima još nije bilo hrane, ali se ispred svakog nalazio mali jelovnik. Hari je nesigurno podigao svoj, i osvrnuo se oko sebe – nigde nije bilo kelnera. Dambldor je pak pažljivo proučavao svoj jelovnik, a onda razgovetno reče svom tanjiru: – Svinjske šnicle! I odjednom se tu stvoriše svinjske šnicle. Shvativši šta treba da učine, ostali za stolom takođe naručiše hranu od svojih tanjira. Hari je stalno gledao u Hermionu da vidi kako joj se sviđa taj novi i jednostavniji način obedovanja – mora da to i za kućne vilenjake znači dodatni prekovremeni rad – ali, činilo mu se da, po prvi put, Hermiona uopšte ne razmišlja o U.B.LJ.U.V.-u. Bila je zadubljena u razgovor s Krumom i jedva primećivala šta jede. Hari se seti da nikad ranije zapravo i nije čuo Kruma kako govori, ali je ovaj to sada zaista činio, i to vrlo žustro. – Dakle, imamo i mi žamak, ali ne ovolgo veliki, niti ovolgo udoban, čini mi ze – objašnjavao je on Hermioni. – Imamo zamo četiri zbrata, a vatra ze pali zamo u magijzke zvrhe. Ali nam je park veči i od važeg – mada zimi nemamo dovoljno dnevnog zvetla, tako da ne možemo u njemu da uživamo. Ali leti letimo po ceo dan, iznad jezera i planina... – De, de,Viktore! – reče Karkarof, smehom iza kog je provejavao njegov hladan pogled. – Nemoj da odaješ ništa više, ili će tvoja šarmantna prijateljica tačno znati gde da nas nađe! Dambldor se nasmeja, a oči mu zasvetlucaše. – Igore, sva ta tajnovitost... neko bi čak pomislio da ne želite posetioce. – Pa, Dambldore – reče Karkarof, maksimalno iskezivši svoje požutele zube – svi štitimo svoju privatnost, zar ne? Zar ne čuvamo svi ljubomorno ova stecišta znanja koja su nam poverena? Zar nemamo pravo da se ponosimo time što samo mi znamo tajne naše škole, zar nismo u pravu što hoćemo da ih zaštitimo? – O, ne bih nikad tvrdio da poznajem sve tajne Hogvortsa, Igore – reče Dambldor ljubazno. – Jutros sam, na primer, pogrešio put do kupatila i našao se u sobi divnih razmera koju nikad ranije nisam video, u kojoj se nalazila veličanstvena kolekcija noćnih posuda. Kada sam se malo kasnije vratio da je detaljnije ispitam, soba je nestala. Ali moraću da se potrudim da je nađem ponovo. Možda je dostupna jedino u pola šest izjutra. Ili se pojavljuje samo kada je mlad mesec – ili kada je onom ko je traži izuzetno puna bešika. Hari se zaceni iznad svog tanjira s gulašom. Persi se namršti, ali bi se Hari zakleo da mu je Dambldor maltene neprimetno namignuo. U međuvremenu, Fler Delaker je u razgovoru s Rodžerom Dejvisom kritikovala hogvortsku dekoraciju. – Ofo nije nista – reče s neodobravanjem, gledajući naokolo svetlucave zidove Velike sale. – U palati Bobatons imamo skulpture ot leda svuta oko trpesarije za Bošić. Uopšte se ne tope... liše na okromne dijamantske fikure, koje pacaju svetlo sfuda okolo. A hrana je jetnostafno frhunska. Imamo i horofe šumskih nimfi koje nam pefaju serenate tok jedemo. Nigde po zidofima nemamo tako rušne oklope, a ako bi neki poltergajst ikad tospeo u Bobatons, isbacili bi ga kao nista. – Ona nestrpljivo lupi dlanom o sto. Dok je govorila, Rodžer ju je gledao ošamućeno, promašujući viljuškom usta. Hari je imao utisak da Dejvis do te mere zuri u Fler da ne shvata ni jednu reč od onoga što ona priča. – Savršeno si u pravu – reče on brzo, pljesnuvši svojom rukom o sto, imitirajući Fler. – Baš kao nista. Dabome. Hari pogleda naokolo po Sali. Za jednim od nastavničkih stolova sedeo je Hagrid. Ponovo je na sebi imao užasno smeđe krzneno odelo i zurio je u glavni sto. Hari primeti kako on lagano maše, a kada se okrenuo, spazi Madam Maksim kako uzvraća pozdrav Hagridu, dok su joj se opali presijavali na svetlosti sveća. Hermiona je učila Kruma kako da tačno izgovori njeno ime: stalno ju je zvao „Her– mi–jon“. – Her–mi–o–na – reče ona polako i jasno. – Her–mo–nina. – Pa, blizu si – reče ona, uhvativši Harijev pogled i cereći se. Kada su pojeli svu hranu, Dambldor ustade i pozva učenike da učine isto. Zatim, na jedan zamah njegovog štapića, stolovi se vratiše duž zidova, ostavljajući čistinu na podu, a zatim on duž zida s leve strane stvori uzdignutu platformu. Na njoj su već bili postavljeni bubnjevi, nekoliko gitara, lauta, čelo i gajde. Čudne sestre nahrupiše na pozornicu praćene divljim aplauzom: sve su bile dugokose, odevene u crne odore koje su bile namerno iskrzane i iscepane. Raspakovaše svoje instrumente i Hari, koji se toliko zaneo gledajući ih da je zaboravio šta sledi, shvati da su svetla na svim drugim stolovima utrnula, i da drugi šampioni i njihovi partneri ustaju. – Hajde! – tiho procedi Parvati. – Treba da plešemo! Dok je ustajao, Hari se saplete o svoju odoru. Čudne sestre zasviraše neku laganu, žalostivu melodiju. Hari došeta do uglancanog podijuma za igru, pažljivo izbegavajući poglede (mogao je da vidi kako mu Šejmus i Din mašu i kikoću se), i već sledećeg trenutka Parvati ga je uhvatila za šake, prebacila mu jednu oko svog struka a drugu čvrsto stezala u svojoj. Nije toliko strašno, pomisli Hari, lagano se obrćući u mestu (Parvati je vodila). Držao je pogled iznad glava posmatrača, a uskoro mnogi od njih i sami izađoše na podijum, tako da šampioni više nisu bili u središtu pažnje. Nevil i Džini su plesali blizu njih – mogao je da vidi Džini kako se neprestano trza, kad god bi je Nevil nagazio – a Dambldor je igrao valcer s Madam Maksim. Izgledao je patuljasto pored nje, a vrh kape mu je jedva dopirao do njene brade. Ipak, ona se kretala vrlo graciozno za ženu svoje težine. Ludooki Ćudljivko je nevoljno igrao s profesorkom Sinistrom u ritmu laganog fokstrota, dok je ona nervozno izbegavala njegovu drvenu nogu. – Lepe čarape, Hari – zabrunda Ćudljivko u prolazu, prodirući svojim magičnim okom kroz Harijevu odoru. – O... da, Dobi, kućni vilenjak, ispleo ih je za mene – reče Hari, cereći se. – Tako je jeziv! – prošaputa Parvati, kada je Ćudljivko otcupkao dalje. – Mislim da takvo oko treba zabraniti! Hari s olakšanjem dočeka završni, piskavi ton gajdi. Čudne sestre napraviše pauzu, Velikom salom još jednom se prolomi pljesak, a Hari se naglo odvoji od Parvati. – Hajde da sednemo, hoćemo li? – O... ali... ova je baš dobra! – reče Parvati, kada su Čudne sestre zasvirale novu melodiju, koja je bila mnogo brža. – Ne, ne dopada mi se – slaga je Hari, i povede je s podijuma, pored Freda i Anđeline, koji su plesali tako energično da su ih ljudi obilazili da se ne bi nehotice povredili, a zatim je Hari povede do stola za kojim su već sedeli Ron i Padma. – Kako ide? – upita Hari Rona dok je sedao i otvarao bocu krem-piva. Ron ne odgovori. Zurio je u Hermionu i Kruma, koji su plesali jedno uz drugo. Padma je sedela skrštenih ruku i nogu, cupkajući povremeno stopalom u ritmu muzike. Svaki čas bi bacila nezadovoljan pogled na Rona, koji ju je sasvim ignorisao. Parvati je sela s druge Harijeve strane, takođe skrstila ruke i noge i za nepun minut neki momak iz Bobatonsa ju je pozvao da igraju. – Nemaš ništa protiv Hari, zar ne? – reče Parvati. – Šta? – upita Hari, koji je sada posmatrao Čo i Sedrika. – O, nema veze – obrecnu se Parvati i ode s bobatonskim momkom. Kad se pesma završila nije se vratila. Hermiona priđe i sede u praznu Parvatinu stolicu. U licu se malo zarumenela od igranja. – Ćao – reče Hari. Ron ništa ne reče. – Vruće je, zar ne? – reče Hermiona, mašući rukom da se rashladi. – Viktor je upravo otišao da donese piće. Ron joj uputi pogled od koga bi i trava uvenula. – Viktor? – reče on. – Zar te još nije zamolio da ga zoveš Viki? Hermiona ga iznenađeno pogleda. – Šta je s tobom? – upita ga. – Ako baš ne znaš – reče Ron mrgodno – ja ti neću reći. Hermiona je zurila u njega, pa u Harija, koji sleže ramenima. – Rone, šta...? – On je iz Durmstranga! – svađalački reče Ron. – On se takmiči protiv Harija! Protiv Hogvortsa! Ti... ti... – Ron je očito tražio dovoljno jake reči da opiše Hermionin zločin – zbližavaš se s neprijateljem, eto šta je! Hermiona obesi usnu. – Ne budi tako glup! – reče ona posle jednog trenutka. – Neprijatelj! Da budemo iskreni – ko se najviše uzbudio kada smo ga videli kako dolazi? Ko je želeo njegov autogram? Ko ima njegovu figuricu u spavaonici? Ron odluči da ne obraća pažnju na to. – Pretpostavljam da te je pozvao da pođeš s njim na bal dok ste bili zajedno u biblioteci? – Da, tako je – reče Hermiona, a obrazi joj se još više zarumeneše. – Pa šta? – Šta se desilo... pokušala si da ga nagovoriš da se pridruži bljuvanju, zar ne? – Ne, nisam! Ako baš želiš da znaš, on... on mi je rekao da je svakoga dana dolazio u biblioteku ne bi li dobio priliku da razgovara sa mnom, ali nije uspevao da skupi dovoljno hrabrosti! Hermiona je ovo izgovorila veoma brzo, i tako pocrvenela da joj je lice postalo iste boje kao Parvatina odora. – Da, pa... to je njegova priča – reče Ron zlurado. – Šta hoćeš da kažeš? – Pa to je očigledno, zar ne? On je Karkarofov učenik, zar ne? Zna s kim se motaš naokolo... samo pokušava da se približi Hariju... da dobije iznutra informacije o njemu... ili da se približi dovoljno da može da mu napakosti... Hermiona je izgledala kao da joj je Ron lupio šamar. Kada je progovorila, glas joj je podrhtavao. – Za tvoje obaveštenje, nije me pitao ni jednu jedinu stvar o Hariju, nijednu... Ron promeni taktiku brzinom svetlosti. – Onda se nada da ćeš mu pomoći da otkrije zagonetku koju krije njegovo jaje! Pretpostavljam da ste zajedno mućkali glavicama oko toga za vreme tih malih prijatnih susreta u biblioteci... – Nikad mu ne bih pomogla da rešava zagonetku jajeta! – reče Hermiona, rasrđeno. – Nikad. Kako možeš da kažeš tako nešto... želim da Hari pobedi na Turniru. Hari to zna, zar ne, Hari? – Na čudan način to pokazuješ – podsmehnu joj se Ron. – Svrha ovog turnira je da upoznamo inostrane čarobnjake i sprijateljimo se s njima! – reče Hermiona piskutavim glasom. – Ne, nije! – povika Ron. – Reč je o pobedi! Ljudi naokolo počeše da zure u njih. – Rone – reče Hari mirno – Ja nemam nikakvih problema zbog toga što Hermiona ide s Krumom... Ali Ron se nije obazirao ni na Harija. – Što ne prošetaš i ne potražiš Vikija, pitaće se gde si – reče Ron. – Ne zovi ga Viki! – Hermiona skoči na noge i odjuri preko podijuma, nestajući u gužvi. Ron je gledao za njom s mešavinom besa i zadovoljstva na licu. – Hoćeš li ti uopšte da igraš? – upita ga Padma. – Ne – reče Ron, i dalje besno gledajući za Hermionom. – Lepo – obrecnu se Padma na njega, a onda ustade i pođe da se pridruži Parvati i bobatonskom momku, koji je tako brzo ubedio jednog od svojih drugova da im se pridruži da se Hari mogao zakleti da ga je dozvao pomoću Prizivajuće čini. – 'De je Herr–mo–nina? – začu se glas. Krum je upravo stigao do njihovog stola noseći dva krem-piva. – Nemam pojma – reče Ron tvrdoglavo, gledajući u njega. – Šta je, izgubio si je? Krum se ponovo namrgodi. – Pa, ako je vidite, kažte joj da zam nabavio piće – reče i ode tromim korakom. – Baš si se sprijateljio s Viktorom Krumom, je li, Rone? Persi im žurno priđe, trljajući ruke i delujući krajnje nadmeno. – Izvrsno! U tome i jeste stvar, znate... u međunarodnoj čarobnjačkoj saradnji! Na Harijevo nezadovoljstvo, Persi odmah popuni Padmino upražnjeno mesto. Sto na vrhu je sada bio prazan: profesor Dambldor je plesao s profesorkom Mladicom, Ludo Torbar s profesorkom Mek Gonagal, Madam Maksim i Hagrid krčili su široku stazu kroz podijum plešući među učenicima, a Karkarofa nije bilo ni za lek. Kada se sledeća pesma završila, svi još jednom zapljeskaše, i Hari vide Luda Torbara kako ljubi ruku profesorke Mek Gonagal, i probija se nazad kroz gomilu, kad ga presretoše Fred i Džordž. – Šta li misle da rade, kad tako dosađuju starijim članovima Ministarstva? – prosikta Persi, posmatrajući Freda i Džordža sumnjičavo. – Nemaju poštovanja... Ludo Torbar se relativno brzo otarasio Freda i Džordža i, spazivši Harija, mahnuo im i došao do njihovog stola. – Nadam se da vas moja braća nisu uznemiravala, gospodine Torbar? – odmah se ubaci Persi. – Šta? O, ne, nikako, nikako! – reče Torbar. – Ne, samo su mi ispričali nešto više o njihovim lažnim štapićima. Pitali su me da ih posavetujem oko marketinga. Obećao sam da ću ih upoznati s nekim svojim vezama u Zonkovoj prodavnici šala... Persi nije baš izgledao presrećan zbog ovoga, i Hari je mogao da se kladi da će čim stigne kući, Persi pohitati da sve ispriča gospođi Vizli. Očito, Fredovi i Džordžovi planovi postajali su u poslednje vreme sve ambiciozniji, pošto su se nadali da će moći javno da prodaju svoje izume. Torbar zausti da nešto upita Harija, ali ga Persi omete. – Šta mislite, kako se odvija turnir, gospodine Torbar? Naše odeljenje je prilično zadovoljno... ona mala nezgoda oko Vatrenog pehara – on pogleda Harija – bila je zaista nesrećna, naravno, ali čini se da je od tada sve krenulo po planu, zar ne? – Oh, da – reče Torbar veselo – sve ovo dosad je prava pravcata zabava. Kako je stari Barti? Šteta što nije mogao da dođe. – Oh, siguran sam da će se gospodin Čučanj oporaviti za tili čas – reče Persi važno – ali, u međuvremenu, ja sam više nego voljan da preuzmem poslove. Naravno, nije kod nas sve u prisustvovanju balovima – on se nonšalantno nasmeja – oh, ne, ja moram da se bavim svim stvarima koje su iskrsle u njegovom odsustvu... čuli ste da je Ali Bašir uhvaćen dok je pokušavao da prokrijumčari pošiljku letećih ćilima u zemlju? A zatim smo morali da ubeđujemo Transilvance da potpišu međunarodni Akt o zabrani dvoboja, imaću posle Nove godine sastanak sa šefom njihovog Odseka za magijsku saradnju... – Idemo da se prošetamo – promrmlja Ron Hariju – da pobegnemo od Persija... Pretvarajući se da idu da uzmu još neko piće, Hari i Ron napustiše sto, obiđoše podijum za ples, i šmugnuše u Ulaznu dvoranu. Ulazna vrata stajala su širom otvorena, a treperava vilinska svetla u ružičnjaku žmirkala su i svetlucala dok su silazili niza stepenice, u čijem podnožju se nađoše okruženi žbunjem, vijugavim ukrasnim stazama i velikim kamenim statuama. Hari je čuo talasanje vode, koje je zvučalo kao fontana. Tu i tamo, ljudi su sedeli na reljefnim klupama. On i Ron se zaputiše vijugavom stazom kroz ružino grmlje, ali nisu daleko odmakli kad začuše neprijatno poznat glas. – ... ne vidim u čemu je problem, Igore. – Severuse, ne možeš se pretvarati da se ovo ne događa! – Karkarofov glas je zvučao zabrinuto i tiho, kao da pazi da ga neko ne čuje. – Već mesecima postaje sve jasniji i jasniji, ozbiljno sam zabrinut, ne mogu poricati... – Onda beži – reče Snejpov glas odsečno. – Beži, ja ću već smisliti neki izgovor. Ja pak ostajem na Hogvortsu. Snejp i Karkarof skrenuše iza ugla. Snejp je izvukao svoj štapić, i njime krčio put kroz žbunje, s najzloslutnijim mogućim izrazom lica. Iz mnogih žbunova začu se vriska, i iz njih izleteše neka mračna obličja. – Deset poena manje za Haflpaf, Fosetova! – zareža Snejp, kad jedna devojčica projuri pored njega. – I deset poena manje za Rejvenklo, Stebinse! – reče, kad za njom projuri i dečak. – A šta vas dvojica radite? – dodade, videvši Harija i Rona na stazi ispred njih. Hari primeti da je Karkarof pomalo zbunjen što ih je tu zatekao. Ruka mu nervozno odluta do njegove jareće bradice, i on ponovo poče da je uvrće oko prsta. – Šetamo se – kratko reče Ron Snejpu. – Nije valjda protivzakonito? – Onda nastavite sa šetnjom! – zareža Snejp, i prođe pored njih dok se za njim vijorio njegov dugi crni plašt. Karkarof požuri za Snejpom. Hari i Ron produžiše stazom. – Zbog čega je Karkarof toliko zabrinut? – promrmlja Ron. – I otkad su on i Snejp prešli na 'ti'? – reče Hari polako. Upravo behu stigli do velikog kamenog irvasa, iznad kojeg su videli svetlucav mlaz visokog vodoskoka. Na kamenoj klupi nazirali su se senoviti obrisi dvoje ogromnih ljudi koji su posmatrali vodu na mesečini. A zatim Hari začu Hagrida kako govori. – Čim sam te vid'o, znao sam – reče on, čudnovato promuklim glasom. Hari i Ron se slediše. Ovo nije zvučalo kao scena u koju bi trebalo uleteti... Hari se osvrnu nazad niz stazu, i spazi Fler Delaker i Rodžera Dejvisa kako stoje poluskriveni u ružinom grmu nedaleko od njih. Hari potapša Rona po ramenu, i okrenu glavu, pokušavajući da mu kaže da bi vrlo lako mogli da se odšunjaju a da ih niko ne primeti (Fler i Dejvis su Hariju delovali vrlo zauzeto), ali Ron, razrogačivši oči čim je spazio Fler, žustro zavrte glavom, i povuče Harija dublje u senku iza irvasa. – Šta ste snali, 'Agride? – reče Madam Maksim, naglašeno predući svojim utišanim glasom. Hari zaista nije želeo ovo da sluša. Znao je da Hagrid ne bi voleo da ga bilo ko čuje u ovakvoj situaciji (Hari je znao da ni sâm to ne bi voleo) – da je bilo moguće, gurnuo bi prste u uši i počeo glasno da huči, ali to zaista nije bilo moguće. Umesto toga, pokušao je da se koncentriše na bubu koja je puzala niz leđa kamenog irvasa, ali buba jednostavno nije bila dovoljno zanimljiva da nadjača i blokira sledeće Hagridove reči. – Prosto sam znao... znao da's' i ti k'o ja... Da l' ti je bijo otac, il' majka? – Ja... ja ne snam na šta mislite, 'Agride... – Meni je bila majka – reče Hagrid tiho. – Ona j' bila jedna od zadnjih u Britaniji. Narafski, ne sećam je se baš najbolje... otišla je, vidiš. Kad sam im'o oko tri godine. Nije baš bila majčinski nastrojena. Pa... i nije im baš u prirodi, je l'? Pojma nemam šta joj s' dogodilo... možda je i mrtva, kol'ko znadem... Madam Maksim ne reče ništa. Hari ipak skrenu pogled s bube, preko irvasovih rogova, osluškujući... nikada dosad nije čuo Hagrida kako priča o svom detinjstvu. – Mom ćaći se slomilo srce kad je otišla. Bio je tako sićušan tip, moj ćaća. Kad sam napunijo šes' godina, već sam mog'o da ga podignem i stavim na vr' ormana ak' me je živcirao. On se na to samo smejao... – Hagridov dubok glas delovao je slomljeno. Madam Maksim je slušala, nepokretna, očigledno zureći u srebrnkastu fontanu. – Ćaća me je odgajio... al' je umro tek što sam kren'o u školu. Od tada se sâm snalazim. Ipak, Dambldor mi je mnogo pomog'o. Bio je vrlo dobar prema meni, vala baš... Hagrid izvuče veliku tufnastu svilenu maramicu i žestoko izduva nos. – I tako... nego... dosta o meni. Š'a je s' tobom? Od koga si ti nasledila? Ali Madam Maksim iznenada ustade. – Prohladno je – reče ona, ali vreme, kakvo god bilo, nije bilo ni izbliza tako hladno kao njen glas. – Mislim da ću sada poći unutra. – A? – reče Hagrid tupo. – Ne, nemo' ići! Ja... Nikad dosad nisam upoznao još nekog od ti'! – Još jednog šta, zaprafo? – upita Madam Maksim ledenim tonom. Hari je možda mogao da dobaci Hagridu da je bolje da ne odgovori. Stajao je u senci, škrgućući zubima, nadajući se da Hagrid neće odgovoriti – ali nije vredelo. – Još jednog poludžina, naravski! – reče Hagrid. – Kako se usućuješ! – cičala je Madam Maksim. Glas joj se prolomio kroz miran noćni vazduh kao sirena za maglu. Iza sebe, Hari začu Fler i Rodžera kako ispadaju iz svog ružinog grma. – Nikat dosat nisam bila toliko ufrećena u celom sfom šifotu! Poladžin? Moi? Ja samo... samo imam krupne kosti! Ona odjuri niz stazu. Gde god bi prošla ljutito razgrćući žbunje, veliki, šareni rojevi vila izletali su u vazduh. Hagrid je i dalje sedeo na klupi, zureći za njom. Bilo je previše mračno da bi mu Hari razaznao izraz lica. Onda, posle otprilike minut, on ustade i ode, ne nazad u zamak, već preko mračnog imanja u pravcu svoje kolibe. – Hajde – reče Hari, vrlo tiho, Ronu. – Idemo... Ali Ron se nije micao. – Šta je bilo?– upita Hari, gledajući u njega. Ron se osvrnu ka Hariju, zbilja vrlo ozbiljnog izraza lica. – Da li si znao? – prošaputa on. – Da je Hagrid poludžin? – Ne – reče Hari, sležući ramenima. – Pa šta? Odmah je znao, po pogledu koji mu je Ron uputio, da je po ko zna koji put pokazao svoje nepoznavanje čarobnjačkog sveta. Pošto su ga odgojili Darslijevi, on nije bio upućen u mnoštvo stvari koje su čarobnjaci uzimali zdravo za gotovo, i one su za Harija bile otkrovenje, ali što je duže pohađao školu, takva iznenađenja su postajala sve ređa. Sada je, međutim, shvatio da većina čarobnjaka ne bi rekla: – Pa šta? – ukoliko bi saznali da je majka jednog od njihovih prijatelja bila džin. – Objasniću ti unutra – reče Ron tiho. – Hajdemo... Fler i Rodžer Dejvis su nestali, verovatno u nekom malo diskretnijem žbunju. Hari i Ron su se vratili u Veliku salu. Parvati i Padma sada su sedele za udaljenim stolom s gomilom bobatonskih dečaka, a Hermiona je ponovo plesala s Krumom. Hari i Ron sedoše za sto podalje od podijuma za ples. – Pa? – požurivao je Hari Rona. – U čemu je problem sa džinovima? – Pa, oni su... oni su... – Ron se borio da nađe pravu reč – ne baš fini – završi on glupavo. – Koga je briga? – reče Hari. – Hagridu ništa ne fali! – Znam da mu ne fali, ali... bokca mu, nije čudo što to krije – reče Ron, vrteći glavom. – Uvek sam mislio da se slučajno našao na putu nekoj lošoj Čini rasta kad je bio dete, ili tako nešto. Nisam hteo to da spominjem... – Ali kakve veze ima i da mu je majka doista bila od džinovske sorte? – upita Hari. – Pa... niko ko ga poznaje neće mariti za to, pošto znaju da nije opasan – reče Ron polako. – Ali... Hari, džinovi, oni su baš opaki. Što reče Hagrid, to im je u prirodi, oni su kao trolovi... jednostavno vole da ubijaju, to svi znaju. Ipak, u Britaniji ih više nema. – Šta se desilo s njima? – Pa, već su bili počeli prirodno da odumiru, a onda je gomila njih izginula od ruke Aurora. Trebalo bi da ih ima još u inostranstvu, međutim... uglavnom se kriju u planinama... – Ne znam koga Madam Maksim zavarava – reče Hari, posmatrajući Madam Maksim kako sedi sama za stolom sa sudijama, vrlo natmurena. – Ako je Hagrid poludžin, onda je sigurno i ona. Krupne kosti... ma jedino dinosaurus ima veće kosti od nje. Hari i Ron su ostatak bala proveli u svom ćošku, raspravljajući o džinovima i ne nameravajući više da plešu. Hari je pokušavao da ne gleda u Čo i Sedrika: taj prizor je u njemu budio jaku želju da nešto šutne. Kada su u ponoć Čudne sestre završile svirku, svi ih poslednji put pozdraviše aplauzom i počeše da se probijaju prema Ulaznoj dvorani. Mnogi su uzdisali što bal ne traje duže, ali Hari je bio savršeno zadovoljan što ide u krevet. Što se njega tiče, veče nije bilo mnogo zabavno. Ispred sale, u Ulaznoj dvorani, Hari i Ron videše Hermionu kako se oprašta od Kruma pre nego što će se on zaputiti u durmstranški brod. Ona uputi Ronu leden pogled i bez reči projuri pored njega uz mermerne stepenice. Hari i Ron krenuše za njom, ali na pola puta uz mermerno stepenište, Hari začu kako ga neko zove. – Hej... Hari! Bio je to Sedrik Digori. Hari je video Čo kako ga čeka u Ulaznoj dvorani ispod njih. – Da? – reče Hari hladno, kad Sedrik potrča uza stepenice ka njemu. Sedrik kao da nije želeo da kaže to što je hteo pred Ronom, koji slegnu ramenima, činilo se besno, i nastavi da se penje uza stepenice. – Slušaj... – Sedrik spusti glas kad Ron nestade. – Dugujem ti jednu uslugu, pošto si mi rekao ono o zmajevima. Znaš ono zlatno jaje? Da li tvoje ječi kad ga otvoriš? – Da – reče Hari. – Pa... okupaj se, važi? – Šta? – Okupaj se i... ovaj... ponesi i jaje sa sobom, i... pa... samo dobro mućni glavom u toploj vodi. Pomoći će ti da razmisliš... veruj mi. Hari je zurio u njega. – Znaš šta – reče Sedrik – idi u kupatilo za asistente. Četvrta vrata sleva od one statue Borisa Obeznanjenog, na petom spratu. Šifra je svež kao bor. Moram da idem... hoću da poželim laku noć... On se ponovo nasmeši Hariju i požuri nazad niza stepenice, ka Čo. Hari je sâm otišao do grifindorskog tornja. Savet koji je dobio bio je vrlo čudan. Zašto bi mu kupanje pomoglo da sazna šta znači jaje koje zavija? Da ga Sedrik možda ne zafrkava? Da ne pokušava možda da napravi budalu od Harija, kako bi ga Čo još više volela? Debela Dama i njena prijateljica Vi hrkale su u slici koja je pokrivala rupu u zidu. Hari je morao da viče: – Vilin-svetla! – sve dok ih nije probudio, a kada je konačno uspeo u tome, bile su izuzetno nervozne. On se pope do dnevnog boravka i zateče Rona i Hermionu kako se žučno svađaju. Stojeći na udaljenosti od desetak stopa, urlali su jedno na drugo, oboje skerletnocrveni u licu. – Pa, ako ti se ne dopada, znaš šta je rešenje, zar ne? – vikala je Hermiona. Kosa joj se već rasipala iz elegantne punđe, a lice joj je bilo izobličeno od besa. – Je li? – zaurla Ron zauzvrat. – Šta? – Sledeći put kad bude neki bal, pozovi me pre nego što me pozove neko drugi, a ne kao poslednju rezervu! Ron nešto nemo zausti, kao zlatna ribica na suvom, a Hermiona se naglo okrenu i stušti se uza stepenice ka devojačkoj spavaonici. Ron se okrenu ka Hariju. – Pa – promumla on kao gromom pogođen – pa... eto, to pokazuje... potpuno je promašila poentu... Hari ništa ne reče. Bilo mu je i suviše drago što ponovo razgovara s Ronom da bi mu sad kazao šta zapravo misli – ali nekako mu se činilo da je Hermiona pogodila poentu mnogo bolje nego Ron.


4.23. Hari Poter i Vatreni pehar - Božićni bal 4.23. Harry Potter and the Goblet of Fire - Christmas Ball 4.23. Harry Potter et la coupe de feu - Boule de Noël

Uprkos gomili domaćih zadataka koje su četvrtaci dobili za raspust, Hari nije bio nimalo raspoložen da radi, sad kad se polugodište završilo, i poslednje nedelje uoči Božića provodio se što je lepše mogao, kao i ostali. Grifindorski toranj bio je pun bezmalo kao tokom školske godine, a pošto su njegovi stanovnici sada bili živahniji nego inače, činilo se kao da se smanjio. Fred i Džordž su imali velikog uspeha s kanarinicama, i prvih dana praznika učenici su, svuda naokolo, iznenada postajali pernati. Ipak, nedugo potom, grifindorci su naučili da oprezno primaju hranu od drugih, za slučaj da se u njoj nalazi poneka prikrivena kanarinica-vanilica, a Džordž se poverio Hariju da on i Fred sada već rade na pravljenju nečeg drugog. Hari se natera da upamti da ubuduće više nikad ne uzme ni mrvu od Freda i Džordža. Još uvek nije zaboravio na Dadlija i jezivo-velik-jezik-karamele. Sneg je dobrano napadao po zamku i okolini. Svetloplava bobatonska kočija ličila je na veliku zamrznutu bundevu pored sleđene kuće od kolača, na koju je pak ličila Hagridova koliba, a durmstranški brodski prozori bili su prekriveni ledom, dok se krma belela od inja. Kućni viljenjaci u podzemnim kuhinjama prevazilazili su sebe u spravljanju gustih, toplih čorbi i pikantnih pudinga, samo je, činilo se, Fler Delaker stalno nešto prigovarala. – Prefiše je teška ofa 'ogvortska hrana – čuli su je kako gunđa dok su jedne večeri napuštali Veliku salu prolazeći tik iza nje (Ron pogrbljen, krijući se iza Harija, i pazeći da ga Fler ne vidi). – Neću moć' da ućem u sfoju sfečanu odoru! – Oooh, kakva šteta – izlete Hermioni, kada je Fler već kročila u Ulaznu dvoranu. – Ona ima baš visoko mišljenje o sebi, je li? – Hermiona... s kim ćeš ići na bal? – upita Ron. Stalno ju je spopadao tim pitanjem, u nadi da će je uhvatiti kad najmanje očekuje i tako iz nje izvući odgovor. Ipak, Hermiona se samo namršti i reče: – Neću da ti kažem, rugaćeš mi se. – Sigurno se šališ, Vizli? – reče Melfoj iza njih. – Nemoj mi reći da je neko pozvao to čudo na bal? Tu zubatu Blatokrvnu? Hari i Ron obojica skočiše ka njemu, ali Hermiona reče glasno, mašući nekome preko Melfojevog ramena:– Dobar dan, profesore Ćudljivko! Melfoj preblede i poskoči unazad, divlje se okrećući oko sebe, pogledom tražeći Ćudljivka, ali ovaj je i dalje bio za nastavničkim stolom i kusao poslednje kašike svoje čorbe. – Nervozan si ko lasica, je li, Melfoje? – reče Hermiona jetko, i ona, Hari i Ron uputiše se uz mermerno stepenište, smejući se veselo. – Hermiona – reče Ron, pogledavši je popreko, iznenada se namrštivši – tvoji zubi.... – Šta je s njima? – reče ona. – Pa, drugačiji su... upravo sam primetio... – Naravno da jesu – nisi valjda očekivao da ću zadržati one vampirske zube koje mi je Melfoj napravio? – Ne, mislio sam da su drugačiji nego što su bili pre nego što te je začarao... svi su... pravi i... i normalne veličine. Hermiona se iznenada nasmeja, vrlo vragolasto, i Hari takođe primeti: bio je to sasvim drugačiji osmeh nego onaj koga se sećao. – Pa... kada sam otišla kod madam Pomfri da mi ih smanji, ona me je stavila pred ogledalo, i rekla mi da je zaustavim onda kada zubi postanu isti kao što su bili – reče ona. – I ja sam se... samo malčice zanela. – Ona se nasmeja još šire. – Mama i tata se neće baš obradovati. Godinama sam pokušavala da ih ubedim da ih smanjim, ali oni su insistirali da nosim protezu. Znaš, oni su zubari, i stoga misle da zube i magiju ne treba... Gledajte! Prasvidžen se vratio! Ronova sićušna sova ludački je cijukala na vrhu ledenicama prekrivenog stepeništa, sa svitkom pergamenta privezanim za nogu. Ljudi koji su prolazili pored njega upirali su prstom i smejali se, a grupa trećakinja je zastala i rekla: – Oh, vidite malu sovu! Nije li cakan? – Glupi mali pernati tupson! – prosikta Ron, požurivši uz stepenice i zgrabivši Prasvidžena. – Pisma da donosiš pravo primaocu! Nemoj da se zadržavaš praveći se važan! Prasvidžen veselo zahukta, izvirujući iz Ronove pesnice. Trećakinje su delovale zaprepašćeno. – Brišite! – obrecnu se Ron na njih, mašući rukom u kojoj je držao Prasvidžena, koji je hučao sav srećan dok je zujao kroz vazduh. – Evo... uzmi ga, Hari! – dodade Ron tiše, a trećakinje odjuriše, skandalizovane. On skinu Sirijusov odgovor s Prasvidženove noge, Hari ga strpa u džep, i sve troje odjuriše nazad u grifindorski toranj da ga pročitaju. Svi su u dnevnom boravku bili previše zauzeti prazničnim opuštanjem da bi primećivali šta drugi rade. Hari, Ron i Hermiona se izdvojiše i sedoše pored mračnog prozora, koji se polako punio snegom, i Hari pročita: Dragi Hari, Čestitam ti na upešnom prolasku pored šiljorepog; ko god da je stavio tvoje ime u pehar, sada sigurno nije baš mnogo veseo! Ja sam nameravao da ti predložim konjuktivitis-kletvu, pošto su zmaju oči najslabija tačka... – To je Krum izveo! – prošaputa Hermiona. ... ali je tvoj način bolji, i impresioniran sam. Me|utim, ne smeš da postaneš samozadovoljan, Hari. Savladao si tek jedan podvig. Onaj ko te je prijavio za turnir, ko god bio, sigurno će imati još dovoljno prilika, ukoliko pokušava da te povredi. Drži oči širom otvorene – posebno kad je osoba o kojoj smo pričali u blizini – i koncentriši se na to da se kloniš nevolje. Bićemo u kontaktu, a i dalje želim da me obaveštavaš o svemu što nije uobičajeno. Sirijus – Zvuči baš kao Ćudljivko – reče Hari tiho, vrativši pažljivo pismo nazad u svoju odoru – Stalni oprez! Čovek bi pomislio da se šetam naokolo zatvorenih očiju, udarajući u zidove... – Ali on ima pravo, Hari – reče Hermiona – ipak ti ostaje da savladaš još dva podviga. Stvarno bi trebalo da pogledaš ono jaje, znaš, i da počneš da odgonetaš šta ono znači... – Hermiona, ima kol'ko hoćeš vremena! – obrecnu se Ron. – Da li si za partiju šaha, Hari? – Da, važi – reče Hari. Onda, primetivši izraz na njenom licu, dodade: – Ma daj, pa kako bih se koncentrisao uza svu ovu buku? Ne bih ni čuo jaje pored svih ovih galamdžija. – Oh, pa valjda ne bi – uzdahnu Hermiona i sede da posmatra njihovu partiju šaha, koja je kulminirala uzbudljivim Ronovim šah-matom, koji su pomogli nekoliko bezobzirno hrabrih pešaka i jedan izuzetno nasilan lovac. * * * Na dan Božića, Hari se naglo probudio. Pitajući se čemu ima da zahvali za tu iznenadnu budnost, on otvori oči, i vide nešto, s vrlo krupnim zelenim očima, kako zuri u njega iz tame, tako blizu da su se skoro dodirivali nosevima. – Dobi! – povika Hari, odskočivši od vilenjaka tako hitro da je skoro pao s kreveta. – Ne čini mi to! – Dobiju je žao, gos'n! – procijuka Dobi nestrpljivo, poskočivši unazad, sa svojim dugim prstima preko usta. – Dobi samo hoće da poželi srećan Božić Hariju Poteru i da mu dade poklon, gos'n! Hari Poter je rekao da Dobi ponekad može doći da ga vide, gos'n! – U redu je – reče Hari, i dalje dišući brže no inače, dok mu se lupanje srca vraćalo u normalu. – Samo... samo me prodrmaj ili nešto slično ubuduće, u redu, nemoj da se naginješ nada mnom tako... Hari skloni zavese sa svog kreveta s baldahinom, uze naočare sa svog noćnog stočića i stavi ih. Njegov krik je probudio Rona, Šejmusa, Dina i Nevila. Sva četvorica su sada virila kroz otvore u zavesama, sanjivi i razbarušeni. – Da li te neko napada, Hari? – upita Šejmus sanjivo. – Ne, to je samo Dobi – promrmlja Hari. – Nastavite da spavate. – Neka hvala... pokloni! – reče Šejmus, primetivši veliku gomilu u podnožju svog kreveta. Ron, Din i Nevil odmah zaključiše da su ipak dovoljno budni da se i sami bace na otvaranje poklona. Hari se okrenu nazad ka Dobiju, koji je sada nervozno stajao kraj njegovog kreveta, i dalje vidno zabrinut što ga je prestrašio. Za petljicu navrh njegovog šešira-pokrivača za čajnik bila je privezana neka božićna tričarija. – Može li Dobi dati Hariju Poteru ovaj poklon? – ciknu on nesigurno. – Naravno da možeš – reče Hari. – Ovaj... I ja sam tebi nešto spremio. Bila je to laž. Nije ništa kupio Dobiju, ali brzo je otvorio svoj kovčeg i izvukao izuzetno nabudžen par urolanih čarapa. Bile su to njegove najstarije, i najsmrdljivije, senfžute čarape, koje su nekada pripadale teča-Vernonu. Bile su izuzetno istegnute zato što ih je Hari proteklih godinu dana koristio da ućutka svoj šunjoskop. On izvuče šunjoskop i predade čarape Dobiju, rekavši: – Žao mi je, zaboravio sam da ih upakujem... Ali Dobi je bio oduševljen. – Čarape su Dobijeva omiljena, omiljena odeća, gos'n! – reče on, skidajući svoje stare čarape i navlačeći teča-Vernonove. – Sada ja ima sedam, gos'n... ali, gos'n... – reče on, razrogačivši oči, navlačeći čarape u njihovoj punoj dužini, tako da su mu sada dosezale do nogavica šortsa – napravila su grešku u prodavnici, Hari Poteru, oni vam dala dve iste! – Ej, Hari, kako to nisi primetio? – reče Ron, cereći se sa svog kreveta, koji je sada bio prekriven ukrasnim papirima. – Znaš šta, Dobi... evo ti... uzmi ove dve, pa možeš da ih pomešaš s ovima, baš kako treba da bude. A evo ti i tvoj džemper. On baci Dobiju par ljubičastih čarapa koje je upravo otpakovao, i ručno ispleten džemper koji mu je poslala gospođa Vizli. Dobi je delovao prezadovoljno. – Gos'n je veoma fini! – cijukao je, roneći suze, klanjajući se Ronu. – Znao je Dobi da gos'n mora da je veliki čarobnjak, jer je Hari Poterov najbolji prijatelj, ali Dobi nije znao da je gos'n isto velikodušan, plemenit, nesebičan kao... – Ma, to su samo čarape – reče Ron, kome su uši malčice pocrvenele, i koji je delovao zadovoljno. – Vau, Hari... – upravo je otvorio Harijev poklon, šešir Čadlijskih topova. – Sjajno! – on ga nabi na glavu, gde je užasno odskakao spram njegove kose. Dobi potom predade Hariju mali paketić, za koji se ispostavilo da sadrži – čarape. – Dobi ih sâm plete, gos'n! – reče vilenjak veselo. – Kupuje sâm vunu od plate, gos'n! Leva čarapa bila je svetlocrvena, s dezenom metli u letu. Desna čarapa bila je zelena, u dezenu Zlatnih skrivalica. – Baš... baš su... pa, hvala, Dobi – reče Hari, i navuče čarape, što natera Dobija da ponovo počne da plače od sreće. – Dobi sada mora da ide, gos'n, mi već mora da spravljamo Božićnu večeru u kuhinjama! – reče Dobi, i požuri kroz spavaonicu, mašući u znak pozdrava Ronu i ostalima dok je odlazio. Ostali Harijevi pokloni bili su mnogo podesniji od Dobijevih rasparenih čarapa – očigledan izuzetak bio je poklon od Darslijevih, koji se sastojao od jedne jedine papirne maramice; najgori poklon do tada – Hari je pretpostavljao da se i oni dobro sećaju jezivo-velik-jezik-karamele. Hermiona je Hariju poklonila knjigu Kvidički timovi u Britaniji i Irskoj, Ron mu je poklonio nabreklu kesu punu balegobombi, Sirijus džepni nožić s dodacima koji otvaraju svaku bravu i odvezuju svaki čvor, a Hagrid ogromnu kutiju slatkiša, uključujući sve Harijeve omiljene poslastice – Berti Botove bombone svih aroma, čokoladne žabice, Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake, i praskave zujalice. Tu je, naravno, bio i uobičajeni paket od gospođe Vizli, koji je sadržao i novi džemper (zeleni, sa slikom zmaja – Hari je pretpostavljao da joj je Čarli ispričao sve o šiljorepom) i veliku količinu domaćih pita od mesa. U dnevnom boravku, Hari i Ron su sreli Hermionu a zatim svi zajedno siđoše na doručak. Veći deo jutra proveli su u grifindorskom tornju, gde su svi uživali u svojim poklonima, a potom se vratiše u Veliku salu na veličanstveni ručak, koji je obilovao s najmanje stotinak ćurki i božićnih pudinga, kao i velikim gomilama Kartaroških čarobnjačkih praskalica. Popodne se spustiše do terena oko zamka: sneg je bio nedirnut, osim dubokih kanala koje su durmstranški i bobatonski učenici napravili na putu do zamka. Hermiona je odlučila radije da posmatra grudvanje između Harija i Vizlijevih, nego da im se pridruži, a u pet sati im reče da se vraća gore da se spremi za bal. – Šta, treba ti tri sata? – reče Ron, gledajući je u neverici, skupo plativši taj prekid koncentracije jer ga velika grudva, koju je bacio Džordž, žestoko pogodi u slepoočnicu. – S kim ideš? – doviknu on za Hermionom, ali ona mu samo mahnu i nestade uz kamene stepenice u zamak. Tog dana nije bilo božićne čajanke, pošto je bal uključivao i gozbu, tako da u sedam sati, kada im je već postalo teško da ispravno nišane, svi ostali batališe grudvanje i odgegaše se do dnevnog boravka. Debela Dama je sedela u svom ramu sa svojom prijateljicom Violetom s donjeg sprata, obe izuzetno pripite, a donji deo platna prekrivale su prazne boce likera od čokolade. – Silin–vetla, tako je! – zacereka se ona kada su joj rekli lozinku, i pomeri se unapred da ih pusti unutra. Hari, Ron, Šejmus, Din i Nevil presvukoše se u svoje svečane odore u spavaonici, svi zbunjeni, ali niko toliko kao Ron, koji je posmatrao svoj odraz u velikom ogledalu u uglu s izrazom gađenja na licu. Jednostavno nije mogao da previdi da njegova odora više liči na haljinu nego na bilo šta drugo. U očajničkom pokušaju da odoru načini malo više muškom, on primeni Otcepljujuću čin na okovratniku i rukavima. Čin je uspela: makar se oslobodio čipke, iako nije bio baš najprecizniji, tako da su šavovi ostali depresivno iskrzani i kad su krenuli niza stepenice. – I dalje ne mogu da shvatim kako ste vas dvojica dobili dve najzgodnije devojke iz naše generacije – promrmlja Din. – Životinjski magnetizam – reče Ron sumorno, kidajući viseće končiće s rukava. Dnevni boravak je delovao čudno, prepun ljudi u raznobojnim odorama, umesto uobičajene gomile crnila. Parvati je čekala Harija u podnožju stepeništa. Zbilja je delovala vrlo lepo, u drečavoj ružičastoj odori, dok su joj duge crne kike bile isprepletane zlatnim trakama, a oko članaka su joj sijale zlatne narukvice. Hariju je laknulo kada primeti da se ne kikoće. – Ti... ovaj... lepo izgledaš – reče on smeteno. – Hvala – reče ona. – Padma će te sačekati u Ulaznoj dvorani – dodade ona Ronu. – Važi – reče Ron, osvrćući se. – Gde je Hermiona? Parvati slegnu ramenima. – Hoćemo li, onda, da siđemo, Hari? – Važi – reče Hari, priželjkujući da može da ostane u dnevnom boravku. Fred namignu Hariju kad se mimoiđe s njim na putu ka rupi iza portreta. Ulazna dvorana takođe je bila puna učenika, koji su se razmileli svuda po njoj čekajući osam sati, kada će se vrata Velike sale konačno otvoriti. Oni koji bi trebalo da se sretnu sa svojim partnerima iz drugih kuća gurali su se kroz gomilu, pokušavajući da ih pronađu. Parvati pronađe svoju sestru Padmu i odvede je do Harija i Rona. – Ćao – reče Padma, podjednako lepa kao Parvati, u svojoj svetlotirkiznoj odori. Ipak, nije delovala previše oduševljeno što joj je Ron partner. Prelazila je svojim crnim očima preko iskrzanog okovratnika i rukava, merkajući ga uzduž i popreko. – Ćao – reče Ron, ne gledajući u nju, već u gomilu. – O, ne... On neznatno savi kolena kako bi se sakrio iza Harija, pošto je Fler Delaker upravo prolazila pored njih, izgledajući raskošno u odori od srebrnastosivog satena, u pratnji rejvenkloovskog kapitena u kvidiču, Rodžera Dejvisa. Kada se oni izgubiše, Ron se ponovo uspravi i baci pogled preko glava u gomili. – Gde li je Hermiona? – reče on ponovo. Grupa sliterinaca popela se uza stepenice iz svog dnevnog boravka u podrumu. Melfoj je bio na čelu kolone: nosio je svečanu odoru od crnog somota s visokom kragnom, u kojoj je, po Harijevom mišljenju, izgledao kao pop. Pensi Parkinson je čvrsto držala Melfoja za ruku, odevena u čipkastu odoru bledoružičaste boje. Kreb i Gojl su bili u zelenom, obojica: ličili su na gromade prekrivene mahovinom, i nijedan, što je Hariju bilo drago da primeti, nije uspeo da nađe partnerku. Ulazna vrata od hrastovine se otvoriše, i svi se okrenuše da vide durmstranške učenike kako ulaze s profesorom Karkarofom. Krum je bio na čelu kolone, u pratnji lepe devojke u plavoj odori koju Hari nije prepoznao. Preko njihovih glava, Hari vide da je područje travnjaka ispred zamka pretvoreno u grotlo puno vilinskih svetala – što je značilo da stotine pravih pravcatih živih vila sede u ružinom grmlju koje je tu prizvano, ili lete iznad statua koje su izgleda predstavljale Božić Batu i njegove irvase. Zatim se začu glas profesorke Mek Gonagal: – Šampioni, priđite ovamo, molim! Parvati namesti svoje narukvice, sijajući od sreće. Ona i Hari rekoše Ronu i Padmi: – Vidimo se za minut – i istupiše napred, kad se raspričana masa ljudi rastvori kako bi ih propustila. Profesorka Mek Gonagal, koja je nosila odoru od crvenog tartana, i okačila pomalo ružnjikav venac od čičaka oko oboda svog šešira, reče im da sačekaju s druge strane vrata dok svi ostali ne uđu: a zatim da uđu redom u Veliku salu tek kada svi ostali učenici sednu. Fler Delaker i Rodžer Dejvis postavili su se najbliže vratima. Dejvis je bio toliko zanet svojom srećom što ima Fler za partnerku da je jedva skidao pogled s nje. Sedrik i Čo bili su pored Harija. On okrenu pogled kako ne bi morao da priča s njima. Pogled mu potom pade na devojku pored Kruma. On zinu od iznenađenja. Bila je to Hermiona. Ali, uopšte nije ličila na Hermionu. Nešto je učinila s kosom: više nije bila razbarušena, već ravna i sjajna, i uvijena u elegantnu punđu na njenom potiljku. Nosila je odoru od lepršavog, zimzelenoplavičastog materijala, i držala se nekako drugačije – ili je to bilo samo zbog odsustva dvadesetak knjiga koje je obično nosila prebačene preko leđa. Usto se i smešila – istini za volju, pomalo nervozno – ali je smanjenje njenih prednjih zuba sada bilo vidnije no ikad. Hari nije mogao da shvati kako to dotad nije primetio. – Zdravo, Hari! – reče ona. – Zdravo, Parvati! Parvati je s nevericom zurila u Hermionu. I nije bila jedina: čim su se vrata Velike sale otvorila, klub Krumovih obožavateljki zakorači ka njima, upućujući Hermioni poglede najdubljeg gnušanja. Pensi Parkinson je zijala od čuda dok je prolazila s Melfojem, a čak ni on nije bio u stanju da se priseti uvrede kojom bi je počastio. Ron je, međutim, prošao tik pored Hermione, i ne pogledavši je. Kada su se svi smestili u salu, profesorka Mek Gonagal reče šampionima da u parovima stanu u red i pođu za njom. Poslušaše je, a svi u Velikoj sali zapljeskaše kad ovi uđoše i lagano se zaputiše ka velikom okruglom stolu u vrhu Sale, gde su sedele sudije. Zidovi Sale bili su prekriveni svetlucavim srebrnim ledenicama, stotinama venčića imele i bršljena koji su se ukrštali duž crnog zvezdanog neba. Stolovi kuća su ižčezli. Umesto njih bilo je stotinak manjih, osvetljenih lampicama, a za svakim je sedelo desetak ljudi. Hari se usredsredio na to da se ne saplete. Parvati je izgleda uživala, prosto je zračila srećom, vodajući ga tako čvrsto da se osećao kao pas na izložbi koga ona tera da ide ukorak s njom. Kada se približio stolu u vrhu Sale, on uhvati Ronov i Padmin pogled. Ron je čkiljeći posmatrao Hermionu dok je prolazila kraj njih. Padma je delovala mrzovoljno. Kada su šampioni prišli glavnom stolu, Dambldor se veselo nasmeši, ali je Karkarof imao izraz sličan Ronovom dok je posmatrao Kruma i Hermionu kako se približavaju. Ludo Torbar, večeras odeven u svetloljubičastu odoru s velikim žutim zvezdama, pljeskao je iz sve snage, kao i đaci. A Madam Maksim, koja je uobičajenu uniformu od crnog satena zamenila lepršavom svilenom haljinom boje lavande, učtivo im je pljeskala. Ali Hari iznenada primeti da nema gospodina Čučnja. Peto sedište za stolom zauzeo je Persi Vizli. Kada su šampioni i njihovi partneri stigli do stola, Persi izvuče praznu stolicu kraj sebe, namerno zureći u Harija. Hari shvati njegov mig i sede pored Persija, koji je na sebi imao novu novcijatu mornarskoplavu svečanu odoru i delovao prilično oholo. – Unapređen sam – reče Persi, pre nego što je Hari i stigao da ga išta pita, a po tonu kojim je to izgovorio, reklo bi se da je proglašen vrhovnim gospodarom univerzuma. – Sada sam lični asistent gospodina Čučnja, i ovde sam umesto njega. – Zašto on nije došao? – upita Hari. Nije mu se sviđala ideja da celo veče sluša predavanje o dnu kazana. – Bojim se da gospodinu Čučnju uopšte nije dobro. Već dugo nešto nije u redu s njim, još od Svetskog prvenstva. Nikakvo čudo – previše je radio. Nije više mlad kao što je bio... mada je i dalje izvrstan, dakako, njegov um je veličanstven kao i uvek. Ali Svetsko prvenstvo bilo je fijasko za čitavo Ministarstvo, a onda je sâm gospodin Čučanj pretpreo veliki šok zbog ispada tog njegovog kućnog vilenjaka, Blinki, ili kako se već zove. Naravno da ju je odmah zatim otpustio, ali, kao što rekoh, on već zalazi u godine, treba mu neko da brine o njemu, i mislim da mu je definitivno opao kvalitet života otkad je ona otišla. A zatim je morao da priprema turnir, a tu su i posledice prvenstva – dok je ta užasna Skiterova zujala svuda naokolo – dakle, siromah sada uživa u zasluženom, mirnom Božiću. Drago mi je što je shvatio da ima nekog na koga se zbilja može osloniti da ga zameni. Hari je silno želeo da upita da li je gospodin Čučanj prestao Persija da oslovljava s „Vederbi“, ali ipak je odoleo iskušenju. U svetlucavim zlatnim tanjirima još nije bilo hrane, ali se ispred svakog nalazio mali jelovnik. Hari je nesigurno podigao svoj, i osvrnuo se oko sebe – nigde nije bilo kelnera. Dambldor je pak pažljivo proučavao svoj jelovnik, a onda razgovetno reče svom tanjiru: – Svinjske šnicle! I odjednom se tu stvoriše svinjske šnicle. Shvativši šta treba da učine, ostali za stolom takođe naručiše hranu od svojih tanjira. Hari je stalno gledao u Hermionu da vidi kako joj se sviđa taj novi i jednostavniji način obedovanja – mora da to i za kućne vilenjake znači dodatni prekovremeni rad – ali, činilo mu se da, po prvi put, Hermiona uopšte ne razmišlja o U.B.LJ.U.V.-u. Bila je zadubljena u razgovor s Krumom i jedva primećivala šta jede. Hari se seti da nikad ranije zapravo i nije čuo Kruma kako govori, ali je ovaj to sada zaista činio, i to vrlo žustro. – Dakle, imamo i mi žamak, ali ne ovolgo veliki, niti ovolgo udoban, čini mi ze – objašnjavao je on Hermioni. – Imamo zamo četiri zbrata, a vatra ze pali zamo u magijzke zvrhe. Ali nam je park veči i od važeg – mada zimi nemamo dovoljno dnevnog zvetla, tako da ne možemo u njemu da uživamo. Ali leti letimo po ceo dan, iznad jezera i planina... – De, de,Viktore! – reče Karkarof, smehom iza kog je provejavao njegov hladan pogled. – Nemoj da odaješ ništa više, ili će tvoja šarmantna prijateljica tačno znati gde da nas nađe! Dambldor se nasmeja, a oči mu zasvetlucaše. – Igore, sva ta tajnovitost... neko bi čak pomislio da ne želite posetioce. – Pa, Dambldore – reče Karkarof, maksimalno iskezivši svoje požutele zube – svi štitimo svoju privatnost, zar ne? Zar ne čuvamo svi ljubomorno ova stecišta znanja koja su nam poverena? Zar nemamo pravo da se ponosimo time što samo mi znamo tajne naše škole, zar nismo u pravu što hoćemo da ih zaštitimo? – O, ne bih nikad tvrdio da poznajem sve tajne Hogvortsa, Igore – reče Dambldor ljubazno. – Jutros sam, na primer, pogrešio put do kupatila i našao se u sobi divnih razmera koju nikad ranije nisam video, u kojoj se nalazila veličanstvena kolekcija noćnih posuda. Kada sam se malo kasnije vratio da je detaljnije ispitam, soba je nestala. Ali moraću da se potrudim da je nađem ponovo. Možda je dostupna jedino u pola šest izjutra. Ili se pojavljuje samo kada je mlad mesec – ili kada je onom ko je traži izuzetno puna bešika. Hari se zaceni iznad svog tanjira s gulašom. Persi se namršti, ali bi se Hari zakleo da mu je Dambldor maltene neprimetno namignuo. U međuvremenu, Fler Delaker je u razgovoru s Rodžerom Dejvisom kritikovala hogvortsku dekoraciju. – Ofo nije nista – reče s neodobravanjem, gledajući naokolo svetlucave zidove Velike sale. – U palati Bobatons imamo skulpture ot leda svuta oko trpesarije za Bošić. Uopšte se ne tope... liše na okromne dijamantske fikure, koje pacaju svetlo sfuda okolo. A hrana je jetnostafno frhunska. Imamo i horofe šumskih nimfi koje nam pefaju serenate tok jedemo. Nigde po zidofima nemamo tako rušne oklope, a ako bi neki poltergajst ikad tospeo u Bobatons, isbacili bi ga kao nista. – Ona nestrpljivo lupi dlanom o sto. Dok je govorila, Rodžer ju je gledao ošamućeno, promašujući viljuškom usta. Hari je imao utisak da Dejvis do te mere zuri u Fler da ne shvata ni jednu reč od onoga što ona priča. – Savršeno si u pravu – reče on brzo, pljesnuvši svojom rukom o sto, imitirajući Fler. – Baš kao nista. Dabome. Hari pogleda naokolo po Sali. Za jednim od nastavničkih stolova sedeo je Hagrid. Ponovo je na sebi imao užasno smeđe krzneno odelo i zurio je u glavni sto. Hari primeti kako on lagano maše, a kada se okrenuo, spazi Madam Maksim kako uzvraća pozdrav Hagridu, dok su joj se opali presijavali na svetlosti sveća. Hermiona je učila Kruma kako da tačno izgovori njeno ime: stalno ju je zvao „Her– mi–jon“. – Her–mi–o–na – reče ona polako i jasno. – Her–mo–nina. – Pa, blizu si – reče ona, uhvativši Harijev pogled i cereći se. Kada su pojeli svu hranu, Dambldor ustade i pozva učenike da učine isto. Zatim, na jedan zamah njegovog štapića, stolovi se vratiše duž zidova, ostavljajući čistinu na podu, a zatim on duž zida s leve strane stvori uzdignutu platformu. Na njoj su već bili postavljeni bubnjevi, nekoliko gitara, lauta, čelo i gajde. Čudne sestre nahrupiše na pozornicu praćene divljim aplauzom: sve su bile dugokose, odevene u crne odore koje su bile namerno iskrzane i iscepane. Raspakovaše svoje instrumente i Hari, koji se toliko zaneo gledajući ih da je zaboravio šta sledi, shvati da su svetla na svim drugim stolovima utrnula, i da drugi šampioni i njihovi partneri ustaju. – Hajde! – tiho procedi Parvati. – Treba da plešemo! Dok je ustajao, Hari se saplete o svoju odoru. Čudne sestre zasviraše neku laganu, žalostivu melodiju. Hari došeta do uglancanog podijuma za igru, pažljivo izbegavajući poglede (mogao je da vidi kako mu Šejmus i Din mašu i kikoću se), i već sledećeg trenutka Parvati ga je uhvatila za šake, prebacila mu jednu oko svog struka a drugu čvrsto stezala u svojoj. Nije toliko strašno, pomisli Hari, lagano se obrćući u mestu (Parvati je vodila). Držao je pogled iznad glava posmatrača, a uskoro mnogi od njih i sami izađoše na podijum, tako da šampioni više nisu bili u središtu pažnje. Nevil i Džini su plesali blizu njih – mogao je da vidi Džini kako se neprestano trza, kad god bi je Nevil nagazio – a Dambldor je igrao valcer s Madam Maksim. Izgledao je patuljasto pored nje, a vrh kape mu je jedva dopirao do njene brade. Ipak, ona se kretala vrlo graciozno za ženu svoje težine. Ludooki Ćudljivko je nevoljno igrao s profesorkom Sinistrom u ritmu laganog fokstrota, dok je ona nervozno izbegavala njegovu drvenu nogu. – Lepe čarape, Hari – zabrunda Ćudljivko u prolazu, prodirući svojim magičnim okom kroz Harijevu odoru. – O... da, Dobi, kućni vilenjak, ispleo ih je za mene – reče Hari, cereći se. – Tako je jeziv! – prošaputa Parvati, kada je Ćudljivko otcupkao dalje. – Mislim da takvo oko treba zabraniti! Hari s olakšanjem dočeka završni, piskavi ton gajdi. Čudne sestre napraviše pauzu, Velikom salom još jednom se prolomi pljesak, a Hari se naglo odvoji od Parvati. – Hajde da sednemo, hoćemo li? – O... ali... ova je baš dobra! – reče Parvati, kada su Čudne sestre zasvirale novu melodiju, koja je bila mnogo brža. – Ne, ne dopada mi se – slaga je Hari, i povede je s podijuma, pored Freda i Anđeline, koji su plesali tako energično da su ih ljudi obilazili da se ne bi nehotice povredili, a zatim je Hari povede do stola za kojim su već sedeli Ron i Padma. – Kako ide? – upita Hari Rona dok je sedao i otvarao bocu krem-piva. Ron ne odgovori. Zurio je u Hermionu i Kruma, koji su plesali jedno uz drugo. Padma je sedela skrštenih ruku i nogu, cupkajući povremeno stopalom u ritmu muzike. Svaki čas bi bacila nezadovoljan pogled na Rona, koji ju je sasvim ignorisao. Parvati je sela s druge Harijeve strane, takođe skrstila ruke i noge i za nepun minut neki momak iz Bobatonsa ju je pozvao da igraju. – Nemaš ništa protiv Hari, zar ne? – reče Parvati. – Šta? – upita Hari, koji je sada posmatrao Čo i Sedrika. – O, nema veze – obrecnu se Parvati i ode s bobatonskim momkom. Kad se pesma završila nije se vratila. Hermiona priđe i sede u praznu Parvatinu stolicu. U licu se malo zarumenela od igranja. – Ćao – reče Hari. Ron ništa ne reče. – Vruće je, zar ne? – reče Hermiona, mašući rukom da se rashladi. – Viktor je upravo otišao da donese piće. Ron joj uputi pogled od koga bi i trava uvenula. – Viktor? – reče on. – Zar te još nije zamolio da ga zoveš Viki? Hermiona ga iznenađeno pogleda. – Šta je s tobom? – upita ga. – Ako baš ne znaš – reče Ron mrgodno – ja ti neću reći. Hermiona je zurila u njega, pa u Harija, koji sleže ramenima. – Rone, šta...? – On je iz Durmstranga! – svađalački reče Ron. – On se takmiči protiv Harija! Protiv Hogvortsa! Ti... ti... – Ron je očito tražio dovoljno jake reči da opiše Hermionin zločin – zbližavaš se s neprijateljem, eto šta je! Hermiona obesi usnu. – Ne budi tako glup! – reče ona posle jednog trenutka. – Neprijatelj! Da budemo iskreni – ko se najviše uzbudio kada smo ga videli kako dolazi? Ko je želeo njegov autogram? Ko ima njegovu figuricu u spavaonici? Ron odluči da ne obraća pažnju na to. – Pretpostavljam da te je pozvao da pođeš s njim na bal dok ste bili zajedno u biblioteci? – Da, tako je – reče Hermiona, a obrazi joj se još više zarumeneše. – Pa šta? – Šta se desilo... pokušala si da ga nagovoriš da se pridruži bljuvanju, zar ne? – Ne, nisam! Ako baš želiš da znaš, on... on mi je rekao da je svakoga dana dolazio u biblioteku ne bi li dobio priliku da razgovara sa mnom, ali nije uspevao da skupi dovoljno hrabrosti! Hermiona je ovo izgovorila veoma brzo, i tako pocrvenela da joj je lice postalo iste boje kao Parvatina odora. – Da, pa... to je njegova priča – reče Ron zlurado. – Šta hoćeš da kažeš? – Pa to je očigledno, zar ne? On je Karkarofov učenik, zar ne? Zna s kim se motaš naokolo... samo pokušava da se približi Hariju... da dobije iznutra informacije o njemu... ili da se približi dovoljno da može da mu napakosti... Hermiona je izgledala kao da joj je Ron lupio šamar. Kada je progovorila, glas joj je podrhtavao. – Za tvoje obaveštenje, nije me pitao ni jednu jedinu stvar o Hariju, nijednu... Ron promeni taktiku brzinom svetlosti. – Onda se nada da ćeš mu pomoći da otkrije zagonetku koju krije njegovo jaje! Pretpostavljam da ste zajedno mućkali glavicama oko toga za vreme tih malih prijatnih susreta u biblioteci... – Nikad mu ne bih pomogla da rešava zagonetku jajeta! – reče Hermiona, rasrđeno. – Nikad. Kako možeš da kažeš tako nešto... želim da Hari pobedi na Turniru. Hari to zna, zar ne, Hari? – Na čudan način to pokazuješ – podsmehnu joj se Ron. – Svrha ovog turnira je da upoznamo inostrane čarobnjake i sprijateljimo se s njima! – reče Hermiona piskutavim glasom. – Ne, nije! – povika Ron. – Reč je o pobedi! Ljudi naokolo počeše da zure u njih. – Rone – reče Hari mirno – Ja nemam nikakvih problema zbog toga što Hermiona ide s Krumom... Ali Ron se nije obazirao ni na Harija. – Što ne prošetaš i ne potražiš Vikija, pitaće se gde si – reče Ron. – Ne zovi ga Viki! – Hermiona skoči na noge i odjuri preko podijuma, nestajući u gužvi. Ron je gledao za njom s mešavinom besa i zadovoljstva na licu. – Hoćeš li ti uopšte da igraš? – upita ga Padma. – Ne – reče Ron, i dalje besno gledajući za Hermionom. – Lepo – obrecnu se Padma na njega, a onda ustade i pođe da se pridruži Parvati i bobatonskom momku, koji je tako brzo ubedio jednog od svojih drugova da im se pridruži da se Hari mogao zakleti da ga je dozvao pomoću Prizivajuće čini. – 'De je Herr–mo–nina? – začu se glas. Krum je upravo stigao do njihovog stola noseći dva krem-piva. – Nemam pojma – reče Ron tvrdoglavo, gledajući u njega. – Šta je, izgubio si je? Krum se ponovo namrgodi. – Pa, ako je vidite, kažte joj da zam nabavio piće – reče i ode tromim korakom. – Baš si se sprijateljio s Viktorom Krumom, je li, Rone? Persi im žurno priđe, trljajući ruke i delujući krajnje nadmeno. – Izvrsno! U tome i jeste stvar, znate... u međunarodnoj čarobnjačkoj saradnji! Na Harijevo nezadovoljstvo, Persi odmah popuni Padmino upražnjeno mesto. Sto na vrhu je sada bio prazan: profesor Dambldor je plesao s profesorkom Mladicom, Ludo Torbar s profesorkom Mek Gonagal, Madam Maksim i Hagrid krčili su široku stazu kroz podijum plešući među učenicima, a Karkarofa nije bilo ni za lek. Kada se sledeća pesma završila, svi još jednom zapljeskaše, i Hari vide Luda Torbara kako ljubi ruku profesorke Mek Gonagal, i probija se nazad kroz gomilu, kad ga presretoše Fred i Džordž. – Šta li misle da rade, kad tako dosađuju starijim članovima Ministarstva? – prosikta Persi, posmatrajući Freda i Džordža sumnjičavo. – Nemaju poštovanja... Ludo Torbar se relativno brzo otarasio Freda i Džordža i, spazivši Harija, mahnuo im i došao do njihovog stola. – Nadam se da vas moja braća nisu uznemiravala, gospodine Torbar? – odmah se ubaci Persi. – Šta? O, ne, nikako, nikako! – reče Torbar. – Ne, samo su mi ispričali nešto više o njihovim lažnim štapićima. Pitali su me da ih posavetujem oko marketinga. Obećao sam da ću ih upoznati s nekim svojim vezama u Zonkovoj prodavnici šala... Persi nije baš izgledao presrećan zbog ovoga, i Hari je mogao da se kladi da će čim stigne kući, Persi pohitati da sve ispriča gospođi Vizli. Očito, Fredovi i Džordžovi planovi postajali su u poslednje vreme sve ambiciozniji, pošto su se nadali da će moći javno da prodaju svoje izume. Torbar zausti da nešto upita Harija, ali ga Persi omete. – Šta mislite, kako se odvija turnir, gospodine Torbar? Naše odeljenje je prilično zadovoljno... ona mala nezgoda oko Vatrenog pehara – on pogleda Harija – bila je zaista nesrećna, naravno, ali čini se da je od tada sve krenulo po planu, zar ne? – Oh, da – reče Torbar veselo – sve ovo dosad je prava pravcata zabava. Kako je stari Barti? Šteta što nije mogao da dođe. – Oh, siguran sam da će se gospodin Čučanj oporaviti za tili čas – reče Persi važno – ali, u međuvremenu, ja sam više nego voljan da preuzmem poslove. Naravno, nije kod nas sve u prisustvovanju balovima – on se nonšalantno nasmeja – oh, ne, ja moram da se bavim svim stvarima koje su iskrsle u njegovom odsustvu... čuli ste da je Ali Bašir uhvaćen dok je pokušavao da prokrijumčari pošiljku letećih ćilima u zemlju? A zatim smo morali da ubeđujemo Transilvance da potpišu međunarodni Akt o zabrani dvoboja, imaću posle Nove godine sastanak sa šefom njihovog Odseka za magijsku saradnju... – Idemo da se prošetamo – promrmlja Ron Hariju – da pobegnemo od Persija... Pretvarajući se da idu da uzmu još neko piće, Hari i Ron napustiše sto, obiđoše podijum za ples, i šmugnuše u Ulaznu dvoranu. Ulazna vrata stajala su širom otvorena, a treperava vilinska svetla u ružičnjaku žmirkala su i svetlucala dok su silazili niza stepenice, u čijem podnožju se nađoše okruženi žbunjem, vijugavim ukrasnim stazama i velikim kamenim statuama. Hari je čuo talasanje vode, koje je zvučalo kao fontana. Tu i tamo, ljudi su sedeli na reljefnim klupama. On i Ron se zaputiše vijugavom stazom kroz ružino grmlje, ali nisu daleko odmakli kad začuše neprijatno poznat glas. – ... ne vidim u čemu je problem, Igore. – Severuse, ne možeš se pretvarati da se ovo ne događa! – Karkarofov glas je zvučao zabrinuto i tiho, kao da pazi da ga neko ne čuje. – Već mesecima postaje sve jasniji i jasniji, ozbiljno sam zabrinut, ne mogu poricati... – Onda beži – reče Snejpov glas odsečno. – Beži, ja ću već smisliti neki izgovor. Ja pak ostajem na Hogvortsu. Snejp i Karkarof skrenuše iza ugla. Snejp je izvukao svoj štapić, i njime krčio put kroz žbunje, s najzloslutnijim mogućim izrazom lica. Iz mnogih žbunova začu se vriska, i iz njih izleteše neka mračna obličja. – Deset poena manje za Haflpaf, Fosetova! – zareža Snejp, kad jedna devojčica projuri pored njega. – I deset poena manje za Rejvenklo, Stebinse! – reče, kad za njom projuri i dečak. – A šta vas dvojica radite? – dodade, videvši Harija i Rona na stazi ispred njih. Hari primeti da je Karkarof pomalo zbunjen što ih je tu zatekao. Ruka mu nervozno odluta do njegove jareće bradice, i on ponovo poče da je uvrće oko prsta. – Šetamo se – kratko reče Ron Snejpu. – Nije valjda protivzakonito? – Onda nastavite sa šetnjom! – zareža Snejp, i prođe pored njih dok se za njim vijorio njegov dugi crni plašt. Karkarof požuri za Snejpom. Hari i Ron produžiše stazom. – Zbog čega je Karkarof toliko zabrinut? – promrmlja Ron. – I otkad su on i Snejp prešli na 'ti'? – reče Hari polako. Upravo behu stigli do velikog kamenog irvasa, iznad kojeg su videli svetlucav mlaz visokog vodoskoka. Na kamenoj klupi nazirali su se senoviti obrisi dvoje ogromnih ljudi koji su posmatrali vodu na mesečini. A zatim Hari začu Hagrida kako govori. – Čim sam te vid'o, znao sam – reče on, čudnovato promuklim glasom. Hari i Ron se slediše. Ovo nije zvučalo kao scena u koju bi trebalo uleteti... Hari se osvrnu nazad niz stazu, i spazi Fler Delaker i Rodžera Dejvisa kako stoje poluskriveni u ružinom grmu nedaleko od njih. Hari potapša Rona po ramenu, i okrenu glavu, pokušavajući da mu kaže da bi vrlo lako mogli da se odšunjaju a da ih niko ne primeti (Fler i Dejvis su Hariju delovali vrlo zauzeto), ali Ron, razrogačivši oči čim je spazio Fler, žustro zavrte glavom, i povuče Harija dublje u senku iza irvasa. – Šta ste snali, 'Agride? – reče Madam Maksim, naglašeno predući svojim utišanim glasom. Hari zaista nije želeo ovo da sluša. Znao je da Hagrid ne bi voleo da ga bilo ko čuje u ovakvoj situaciji (Hari je znao da ni sâm to ne bi voleo) – da je bilo moguće, gurnuo bi prste u uši i počeo glasno da huči, ali to zaista nije bilo moguće. Umesto toga, pokušao je da se koncentriše na bubu koja je puzala niz leđa kamenog irvasa, ali buba jednostavno nije bila dovoljno zanimljiva da nadjača i blokira sledeće Hagridove reči. – Prosto sam znao... znao da's' i ti k'o ja... Da l' ti je bijo otac, il' majka? – Ja... ja ne snam na šta mislite, 'Agride... – Meni je bila majka – reče Hagrid tiho. – Ona j' bila jedna od zadnjih u Britaniji. Narafski, ne sećam je se baš najbolje... otišla je, vidiš. Kad sam im'o oko tri godine. Nije baš bila majčinski nastrojena. Pa... i nije im baš u prirodi, je l'? Pojma nemam šta joj s' dogodilo... možda je i mrtva, kol'ko znadem... Madam Maksim ne reče ništa. Hari ipak skrenu pogled s bube, preko irvasovih rogova, osluškujući... nikada dosad nije čuo Hagrida kako priča o svom detinjstvu. – Mom ćaći se slomilo srce kad je otišla. Bio je tako sićušan tip, moj ćaća. Kad sam napunijo šes' godina, već sam mog'o da ga podignem i stavim na vr' ormana ak' me je živcirao. On se na to samo smejao... – Hagridov dubok glas delovao je slomljeno. Madam Maksim je slušala, nepokretna, očigledno zureći u srebrnkastu fontanu. – Ćaća me je odgajio... al' je umro tek što sam kren'o u školu. Od tada se sâm snalazim. Ipak, Dambldor mi je mnogo pomog'o. Bio je vrlo dobar prema meni, vala baš... Hagrid izvuče veliku tufnastu svilenu maramicu i žestoko izduva nos. – I tako... nego... dosta o meni. Š'a je s' tobom? Od koga si ti nasledila? Ali Madam Maksim iznenada ustade. – Prohladno je – reče ona, ali vreme, kakvo god bilo, nije bilo ni izbliza tako hladno kao njen glas. – Mislim da ću sada poći unutra. – A? – reče Hagrid tupo. – Ne, nemo' ići! Ja... Nikad dosad nisam upoznao još nekog od ti'! – Još jednog šta, zaprafo? – upita Madam Maksim ledenim tonom. Hari je možda mogao da dobaci Hagridu da je bolje da ne odgovori. Stajao je u senci, škrgućući zubima, nadajući se da Hagrid neće odgovoriti – ali nije vredelo. – Još jednog poludžina, naravski! – reče Hagrid. – Kako se usućuješ! – cičala je Madam Maksim. Glas joj se prolomio kroz miran noćni vazduh kao sirena za maglu. Iza sebe, Hari začu Fler i Rodžera kako ispadaju iz svog ružinog grma. – Nikat dosat nisam bila toliko ufrećena u celom sfom šifotu! Poladžin? Moi? Ja samo... samo imam krupne kosti! Ona odjuri niz stazu. Gde god bi prošla ljutito razgrćući žbunje, veliki, šareni rojevi vila izletali su u vazduh. Hagrid je i dalje sedeo na klupi, zureći za njom. Bilo je previše mračno da bi mu Hari razaznao izraz lica. Onda, posle otprilike minut, on ustade i ode, ne nazad u zamak, već preko mračnog imanja u pravcu svoje kolibe. – Hajde – reče Hari, vrlo tiho, Ronu. – Idemo... Ali Ron se nije micao. – Šta je bilo?– upita Hari, gledajući u njega. Ron se osvrnu ka Hariju, zbilja vrlo ozbiljnog izraza lica. – Da li si znao? – prošaputa on. – Da je Hagrid poludžin? – Ne – reče Hari, sležući ramenima. – Pa šta? Odmah je znao, po pogledu koji mu je Ron uputio, da je po ko zna koji put pokazao svoje nepoznavanje čarobnjačkog sveta. Pošto su ga odgojili Darslijevi, on nije bio upućen u mnoštvo stvari koje su čarobnjaci uzimali zdravo za gotovo, i one su za Harija bile otkrovenje, ali što je duže pohađao školu, takva iznenađenja su postajala sve ređa. Sada je, međutim, shvatio da većina čarobnjaka ne bi rekla: – Pa šta? – ukoliko bi saznali da je majka jednog od njihovih prijatelja bila džin. – Objasniću ti unutra – reče Ron tiho. – Hajdemo... Fler i Rodžer Dejvis su nestali, verovatno u nekom malo diskretnijem žbunju. Hari i Ron su se vratili u Veliku salu. Parvati i Padma sada su sedele za udaljenim stolom s gomilom bobatonskih dečaka, a Hermiona je ponovo plesala s Krumom. Hari i Ron sedoše za sto podalje od podijuma za ples. – Pa? – požurivao je Hari Rona. – U čemu je problem sa džinovima? – Pa, oni su... oni su... – Ron se borio da nađe pravu reč – ne baš fini – završi on glupavo. – Koga je briga? – reče Hari. – Hagridu ništa ne fali! – Znam da mu ne fali, ali... bokca mu, nije čudo što to krije – reče Ron, vrteći glavom. – Uvek sam mislio da se slučajno našao na putu nekoj lošoj Čini rasta kad je bio dete, ili tako nešto. Nisam hteo to da spominjem... – Ali kakve veze ima i da mu je majka doista bila od džinovske sorte? – upita Hari. – Pa... niko ko ga poznaje neće mariti za to, pošto znaju da nije opasan – reče Ron polako. – Ali... Hari, džinovi, oni su baš opaki. Što reče Hagrid, to im je u prirodi, oni su kao trolovi... jednostavno vole da ubijaju, to svi znaju. Ipak, u Britaniji ih više nema. – Šta se desilo s njima? – Pa, već su bili počeli prirodno da odumiru, a onda je gomila njih izginula od ruke Aurora. Trebalo bi da ih ima još u inostranstvu, međutim... uglavnom se kriju u planinama... – Ne znam koga Madam Maksim zavarava – reče Hari, posmatrajući Madam Maksim kako sedi sama za stolom sa sudijama, vrlo natmurena. – Ako je Hagrid poludžin, onda je sigurno i ona. Krupne kosti... ma jedino dinosaurus ima veće kosti od nje. Hari i Ron su ostatak bala proveli u svom ćošku, raspravljajući o džinovima i ne nameravajući više da plešu. Hari je pokušavao da ne gleda u Čo i Sedrika: taj prizor je u njemu budio jaku želju da nešto šutne. Kada su u ponoć Čudne sestre završile svirku, svi ih poslednji put pozdraviše aplauzom i počeše da se probijaju prema Ulaznoj dvorani. Mnogi su uzdisali što bal ne traje duže, ali Hari je bio savršeno zadovoljan što ide u krevet. Što se njega tiče, veče nije bilo mnogo zabavno. Ispred sale, u Ulaznoj dvorani, Hari i Ron videše Hermionu kako se oprašta od Kruma pre nego što će se on zaputiti u durmstranški brod. Ona uputi Ronu leden pogled i bez reči projuri pored njega uz mermerne stepenice. Hari i Ron krenuše za njom, ali na pola puta uz mermerno stepenište, Hari začu kako ga neko zove. – Hej... Hari! Bio je to Sedrik Digori. Hari je video Čo kako ga čeka u Ulaznoj dvorani ispod njih. – Da? – reče Hari hladno, kad Sedrik potrča uza stepenice ka njemu. Sedrik kao da nije želeo da kaže to što je hteo pred Ronom, koji slegnu ramenima, činilo se besno, i nastavi da se penje uza stepenice. – Slušaj... – Sedrik spusti glas kad Ron nestade. – Dugujem ti jednu uslugu, pošto si mi rekao ono o zmajevima. Znaš ono zlatno jaje? Da li tvoje ječi kad ga otvoriš? – Da – reče Hari. – Pa... okupaj se, važi? – Šta? – Okupaj se i... ovaj... ponesi i jaje sa sobom, i... pa... samo dobro mućni glavom u toploj vodi. Pomoći će ti da razmisliš... veruj mi. Hari je zurio u njega. – Znaš šta – reče Sedrik – idi u kupatilo za asistente. Četvrta vrata sleva od one statue Borisa Obeznanjenog, na petom spratu. Šifra je svež kao bor. Moram da idem... hoću da poželim laku noć... On se ponovo nasmeši Hariju i požuri nazad niza stepenice, ka Čo. Hari je sâm otišao do grifindorskog tornja. Savet koji je dobio bio je vrlo čudan. Zašto bi mu kupanje pomoglo da sazna šta znači jaje koje zavija? Da ga Sedrik možda ne zafrkava? Da ne pokušava možda da napravi budalu od Harija, kako bi ga Čo još više volela? Debela Dama i njena prijateljica Vi hrkale su u slici koja je pokrivala rupu u zidu. Hari je morao da viče: – Vilin-svetla! – sve dok ih nije probudio, a kada je konačno uspeo u tome, bile su izuzetno nervozne. On se pope do dnevnog boravka i zateče Rona i Hermionu kako se žučno svađaju. Stojeći na udaljenosti od desetak stopa, urlali su jedno na drugo, oboje skerletnocrveni u licu. – Pa, ako ti se ne dopada, znaš šta je rešenje, zar ne? – vikala je Hermiona. Kosa joj se već rasipala iz elegantne punđe, a lice joj je bilo izobličeno od besa. – Je li? – zaurla Ron zauzvrat. – Šta? – Sledeći put kad bude neki bal, pozovi me pre nego što me pozove neko drugi, a ne kao poslednju rezervu! Ron nešto nemo zausti, kao zlatna ribica na suvom, a Hermiona se naglo okrenu i stušti se uza stepenice ka devojačkoj spavaonici. Ron se okrenu ka Hariju. – Pa – promumla on kao gromom pogođen – pa... eto, to pokazuje... potpuno je promašila poentu... Hari ništa ne reče. Bilo mu je i suviše drago što ponovo razgovara s Ronom da bi mu sad kazao šta zapravo misli – ali nekako mu se činilo da je Hermiona pogodila poentu mnogo bolje nego Ron.