4.5. Hari Poter i Vatreni pehar - Veslijevske čarobnjačke lu
Hari se okretao sve brže i brže, laktova čvrsto pribijenih uz telo, dok su kraj njega promicala zamagljena ognjišta, sve dok nije počeo da oseća mučninu i zatvorio oči. Potom, kada je konačno osetio da usporava, ispruži ruke i zaustavi se taman na vreme da ne izleti iz kuhinjske vatre Vizlijevih i ne padne ničice. – Da li ju je pojeo? – upita Fred uzbuđeno, pružajući ruku da Harija ponovo podigne na noge. – Da – reče Hari, uspravljajući se. – Šta to bi? – Jezivo-velik-jezik-karamela – reče Fred vedro. – Džordž i ja smo ih izmislili, celo leto smo tražili nekoga na kome ćemo ih isprobati... Malom kuhinjom zaori se smeh. Hari pogleda naokolo i vide da Ron i Džordž sede za izribanim drvenim stolom s dvojicom crvenokosih ljudi koje Hari dotad nikad nije video, iako je odmah znao ko bi morali da budu: Bil i Čarli, dva najstarija sina Vizlijevih. – Kako si, Hari? – reče bliži od njih dvojice, cereći se i pružajući ogromnu šaku, koju Hari protrese osećajući pod prstima žuljeve i plikove. On mora da je Čarli, koji se bavi zmajevima u Rumuniji. Čarli je bio slične građe kao i blizanci, niži i zdepastiji od Persija i Rona, koji su bili visoki i mršavi. Imao je široko, preplanulo dobroćudno lice, i toliko pegavo da je izgledao skoro kao da je pocrneo. Ruke su mu bile mišićave, a na jednoj je imao veliku, sjajnu opekotinu. Bil se pridiže, smešeći se, i takođe se rukova s Harijem. Bil je bio pravo iznenađenje. Hari je znao da radi za čarobnjačku banku Gringots, da je bio glavešina dečaka na Hogvortsu, i uvek je Bila zamišljao kao stariju verziju Persija, sitničavog kada se radi o bilo kakvom kršenju pravila, željnog da svima zapoveda. Međutim, Bil je bio – ne postoji druga reč za to – kul. Bio je visok i imao dugu kosu vezanu u konjski rep. Takođe je nosio minđušu, na kojoj je visilo nešto što je izgledalo kao očnjak. Njegova odeća ne bi delovala čudno na rok koncertu, osim čizama, za koje je Hari zapazio da su napravljene, ne od kože, već od zmajeve krljušti. Pre nego što je iko stigao išta da kaže, začu se blag praskav zvuk, i gospodin Vizli se stvori, niotkuda, iza Džordžovih leđa. Izgledao je bešnje no ikad. – To nije bilo smešno, Frede! – viknu. – Šta si za ime sveta dao tom normalskom dečaku? – Nisam mu ništa dao – reče Fred, s još jednim zlobnim osmehom. – Samo sam je ispustio... sâm je kriv što ju je uzeo i pojeo, ja mu nisam rekao da to uradi. – Namerno si je ispustio! – urlao je gospodin Vizli. – Znao si da će je pojesti, znao si da je na dijeti... – Koliko mu se naduo jezik?– upita željno Džordž. – Bio je metar i više dugačak pre nego što su mi njegovi roditelji dopustili da ga smanjim! Hari i Vizlijevi opet se glasno nasmejaše. – To nije smešno! – vikao je gospodin Vizli. – Takvo ponašanje ozbiljno podriva čarobnjačko-normalske odnose! Proveo sam pola svog života boreći se protiv zlostavljanja Normalaca, a moji rođeni sinovi... – Nismo mu je dali zato što je Normalac! – reče Fred ogorčeno. – Ne, dali smo mu je zato što je on jedna velika nasilnička kretenčina – reče Džordž. – Zar nije, Hari? – Jeste, zaista, gospodine Vizli – reče Hari iskreno. – Nije u tome stvar! – besneo je gospodin Vizli. – Samo čekajte da kažem vašoj majci... – Šta da mi kažeš? – upita glas iza njega. Gospođa Vizli je upravo ušla u kuhinju. Bila je to niska, punačka žena vrlo nežnog lica, mada su joj oči trenutno bile sumnjičavo sužene. – Oh, zdravo, Hari dušo – reče kada ga vide, i nasmeja se. Onda ponovo prikova pogled za svog muža. – Šta da mi kažeš, Arture? Gospodin Vizli je oklevao. Hari je video da ovaj, koliko god se ljutio na Freda i Džordža, nema zaista nameru da kaže gospođi Vizli šta se dogodilo. Sve zamuknu dok je gospodin Vizli nervozno posmatrao svoju suprugu. Zatim se na kuhinjskim vratima pojaviše dve devojčice, tik iza gospođe Vizli. Jedna, s izuzetno gustom smeđom kosom i povećim prednjim zubima, bila je Ronova i Harijeva prijateljica Hermiona Grejndžer. Druga, niska i crvenokosa, bila je Ronova mlađa sestra Džini. Obe se osmehnuše Hariju, koji im uzvrati osmeh, zbog čega Džini pocrvene – bila je očarana Harijem još od njegove prve posete Jazbini. – Šta da mi kažeš, Arture? – ponovi gospođa Vizli, pretećim glasom. – Ma nije to ništa, Moli – promrmlja gospodin Vizli – Fred i Džordž su... ali ja sam upravo popričao s njima... – Šta su ovoga puta uradili? – upita gospođa Vizli. – Ako to ima bilo kakve veze s Vizlijevskim čarobnjačkim ludorijama... – Zašto ne pokažeš Hariju gde će da spava, Rone? – reče Hermiona s vrata. – On zna gde će da spava – reče Ron. – U mojoj sobi, spavao je tamo prošli... – Možemo svi tamo da pođemo i vidimo – reče Hermiona značajno. – Oh – reče Ron, kapirajući. – U redu. – Da, poći ćemo i mi – reče Džordž. – Vi ostanite tu gde ste! – zareža gospođa Vizli. Hari i Ron se izvukoše iz kuhinje, i zajedno s Hermionom i Džini uputiše se kroz uski hodnik, pa uz škriputave stepenice, koje su išle u cik–cak kroz kuću do gornjih spratova. – Šta su Vizlijevske čarobnjačke ludorije? – upita Hari, dok su se penjali. Ron i Džini se nasmejaše, ali ne i Hermiona. – Mama je pronašla veliki štos narudžbenica dok je čistila Fredovu i Džordžovu sobu – reče Ron tiho. – Dugačke cenovnike za stvari koje su izmislili. Šaljive stvari, znaš. Lažni čarobni štapići i trik slatkiši, svašta. Neverovatno, nisam imao pojma šta su sve izmislili... – Godinama smo slušali eksplozije iz njihove sobe, ali nikad nismo ni pomislili da oni zapravo spravljaju neke stvari – reče Džini – mislili smo da im se samo dopada buka. – Samo, većina stvari – pa, dobro, sve zapravo – bila je pomalo opasna – reče Ron. – Znaš, planirali su da ih prodaju po Hogvortsu da bi zaradili neke pare, i mama se razbesnela na njih. Rekla je da im više nije dozvoljeno da ih prave, spalila sve narudžbenice... ionako je bila ljuta na njih. Nisu dobili baš onoliko O.Č.N.-a koliko je očekivala. O.Č.N. su bili Obični čarobnjački nivoi, ispiti koje su hogvortski učenici polagali s petnaest godina. – I onda je nastala ta velika frka – reče Džini – pošto mama hoće da i oni idu u Ministarstvo magije kao tata, a momci su joj rekli da oni samo žele da otvore prodavnicu šaljivih stvari. U tom trenutku, vrata na drugom odmorištu se otvoriše, i kroz njih proviri lice s rožnato uokvirenim naočarima i vrlo iznerviranog izraza. – Zdravo, Persi – reče Hari. – O, zdravo Hari – reče Persi. – Baš sam se pitao ko pravi tu silnu buku. Pokušavam da radim ovde, znate – treba da završim izveštaj za ministarstvo – a teško je koncentrisati se kada ljudi non-stop dumbaraju uza i niza stepenice. – Mi ne dumbaramo – reče Ron iznervirano. – Mi hodamo. Izvini ukoliko smo poremetili supertajna istraživanja Ministarstva magije. – Na čemu radiš? – reče Hari. – Na izveštaju namenjenom Odseku za međunarodnu magijsku saradnju – reče Persi samozadovoljno. – Pokušavamo da standardizujemo debljinu kazana. Neki od uvoznih su za dlaku pretanki – šanse da procure povećavaju se skoro tri procenta godišnje... – To će promeniti svet, taj izveštaj – reče Ron. – Mogli bi dospeti na naslovnu stranu Dnevnog proroka, rekao bih, ti bušni kazani. Persi blago porumene. – Možeš se rugati, Rone – reče gorljivo – ali ukoliko se ne donese neki međunarodni zakon, tržište će biti preplavljeno izlizanim, plitkim proizvodima s tankim dnom, što ozbiljno ugrožava... – Da, da, u redu – reče Ron, zaputivši se ponovo uz stepenice. Persi zalupi vrata svoje spavaće sobe. Dok su Hari, Hermiona i Džini pratili Rona još tri sprata naviše, do njih su dopirali uzvici iz kuhinje. Zvučalo je kao da je gospodin Vizli rekao gospođi Vizli za karamele. Soba na vrhu kuće, gde je Ron spavao, izgledala je manje-više isto kao i prošli put kada je Hari bio u njoj: isti posteri Ronovog omiljenog kvidičkog tima, Čadlijskih topova, vijorili su se na zidovima i nakrivljenoj tavanici, a akvarijum na prozorskom simsu, u kome je pre bilo leglo punoglavaca, sad je sadržao samo jednu izuzetno veliku žabu. Ronov stari pacov Krastica više nije bio tu, ali njegovu ulogu preuzela je malena siva sova koja je dostavila Ronovo pismo Hariju u Šimširovu ulicu. Skakutala je gore-dole u malom kavezu, ludački krešteći. – Umukni, Prase – reče Ron, provlačeći se između četiri kreveta stešnjena jedan uz drugi u sobi. – Fred i Džordž su ovde gore s nama, zato što su Bil i Čarli u njihovoj sobi – reče Hariju. – Persi ima svoju sobu samo za sebe, zato što mora da radi. – Ovaj... zašto tu sovu zoveš Prase? – upita ga Hari. – Zato što je Ron glupak – reče Džini. – Njegovo pravo ime je Prasvidžen. – Da, a to uopšte nije glupo ime – reče Ron sarkastično. – Džini ga je krstila – objasni Hariju. – Ona misli da je cakano. A ja sam pokušao da ga promenim, ali bilo je prekasno, ne odaziva se ni na šta drugo. Zato je sada Prase. Moram da ga držim ovde gore, jer dosađuje Erolu i Hermesu. Zapravo, dosađuje i meni. Prasvidžen je radosno leteo po svom kavezu, kreštavo hukćući. Hari je i suviše dobro poznavao Rona da bi ovo shvatio ozbiljno. Ron je ranije neprekidno gunđao na svog starog pacova, Krasticu, ali se veoma potresao kada se činilo da ga je Hermionin mačak, Krukšenks, pojeo. – Gde je Krukšenks? –upita Hari Hermionu. – Napolju u bašti, pretpostavljam – reče. – Mnogo voli da juri baštenske patuljke, nikad ih ranije nije video. – Persi, znači, uživa u svom poslu? – reče Hari, sedajući na jedan od kreveta i posmatrajući Čadlijske topove kako uleću i izleću s postera na tavanici. – Uživa? – reče Ron smrknuto. – Ne verujem da bi uopšte i došao kući da ga tata nije naterao. Opsednut je. Nemoj samo da ga navedeš da priča o svom šefu. Prema gospodinu Čučnju... kao što sam govorio gospodinu Čučnju... gospodin Čučanj misli da... gospodin Čučanj mi je govorio... Uskoro će verovatno objaviti svoju veridbu s gospodinom Čučnjem. – Da li si se lepo proveo letos, Hari? – upita Hermiona. – Jesi li dobio naše pakete s hranom i ostalo? – Da, mnogo vam hvala – reče Hari. – Te torte su mi spasile život. – A da li si čuo nešto o...? – poče Ron, ali zaćuta posle Hermioninog pogleda. Hari je znao da bi Ron hteo da pita za Sirijusa. Ron i Hermiona su se do te mere upleli pomažući Sirijusu da pobegne iz Ministarstva magije da su, maltene kao i Hari, bili zabrinuti za zdravlje njegovog kuma. Međutim, nije baš bila dobra ideja da o njemu pričaju pred Džini. Niko osim njih i profesora Dambldora nije znao kako je Sirijus pobegao, niti je verovao u njegovu nevinost. – Mislim da su prestali da se svađaju – reče Hermiona, da bi prekinula neprijatnu situaciju, jer je Džini radoznalo prelazila pogledom s Rona na Harija. – Hoćemo li da siđemo i pomognemo vašoj mami oko večere? – Važi – reče Ron. Njih četvoro napustiše Ronovu sobu i siđoše nazad u prizemlje, gde zatekoše gospođu Vizli samu u kuhinji, i izuzetno zlovoljnu. – Ješćemo u bašti – reče dok su ulazili. – Ovde jednostavno nema dovoljno mesta za jedanaestoro ljudi. Možete li da iznesete tanjire, devojke? Bil i Čarli postavljaju stolove. Noževe i viljuške, vas dvojica, molim vas – reče Ronu i Hariju, uperivši štapić u gomilu krompira u sudoperi, koji poiskakaše iz svojih kora tako brzo da se odbiše o zidove i plafon. – Oh, za ime boga – obrecnu se ona, uperivši namah štapić ka đubrovniku, koji poskoči i poče da se kliza po podu, skupljajući krompire. – Njih dvojica! – prasnu ona divlje, izvlačeći pri tom šerpe i tiganje iz kredenca, i Hari je znao da misli na Freda i Džordža. – Ne znam šta će biti s njima, zaista ne znam. Nemaju nikakvih ambicija, izuzev da prave što više nevolja... Ona tresnu o sto velikim bakrenim tiganjem i poče da maše štapićem po njemu. Kremasti sos isticao je iz vrha njenog štapića kako je mešala. – Nije baš da nemaju mozga – nastavi iznervirano, noseći tiganj do pećnice, koju upali jednim dodirom svog štapića – ali oni ga traće na gluposti, i ukoliko se uskoro ne dozovu pameti, biće zbilja u pravoj nevolji. Iz Hogvortsa sam dobila više sova o njima dvojici nego o svim ostalima zajedno! Ako ovako nastave, završiće pred komisijom Odseka za nepropisnu upotrebu magije. Gospođa Vizli taknu svojim štapićem fioku s priborom za jelo, koja se odmah otvori. Hari i Ron poskočiše kad iz nje uzlete nekoliko noževa, koji zatim preleteše preko kuhinjskog stola i počeše da seckaju krompire, koje je đubrovnik upravo vratio u sudoperu. – Ne znam gde sam pogrešila s njima – reče gospođa Vizli, odlažući štap i izvlačeći nove tiganje. – Ovako je već godinama, jedna stvar vuče drugu, a oni neće da poslušaju... OH, NE OPET! Ona pokupi sa stola štapić, koji ispusti glasan cijuk i pretvori se u džinovskog gumenog miša. – Opet jedan od njihovih lažnih štapića! – vikala je. – Koliko sam im puta rekla da ih ne ostavljaju svuda po kući? Zgrabila je svoj pravi štapić i okrenula se taman da vidi kako se sos na ringli dimi. – Hajde – reče Ron užurbano Hariju, grabeći punu šaku escajga iz otvorene fioke – idemo da pomognemo Bilu i Čarliju. Oni ostaviše gospođu Vizli i izađoše kroz zadnja vrata u dvorište. Nisu prešli ni dva koraka kad Hermionin krivonogi, riđkasti mačak Krukšenks dotrča iz bašte bacakajući se, nakostrešenog, visoko uzdignutog repa, jureći nešto nalik na blatnjavi krompir s nogama. Hari odmah prepozna baštenskog patuljka. Jedva trideset centimetara visok, brzo je trupkao svojim rožnatim nogama jureći preko dvorišta, a onda je uskočio naglavačke u jednu od gumenih čizmi velingtonki, koje behu razbacane oko vrata. Hari je čuo baštenskog patuljka kako se ludački kikoće, dok je Krukšenks gurao šapu u čizmu, pokušavajući da ga se dočepa. U međuvremenu, prolomiše se vrlo glasni zvuci sudaranja s druge strane kuće. Uzrok meteža pak otkriše tek kada priđoše bašti i spaziše Bila i Čarlija s isukanim štapovima kako guraju dva trošna stola da lete preko travnjaka, pri čemu je svako od njih pokušavao da obori sto onog drugoga. Fred i Džordž su navijali, Džini se smejala, a Hermiona se šetkala pored živice, očigledno rastrzana između zabavljenosti i zebnje. Bilov sto zakači Čarlijev s velikim praskom, i izbi mu jednu nogu. Začu se čangrljanje odozgo, te svi podigoše pogled i ugledaše Persijevu glavu kako viri kroz prozor na drugom spratu. – Hoćete li biti malo tiši? – ječao je. – Izvini, Pers – reče Bil cereći se. – Kako napreduju kazani? – Vrlo loše – reče Persi zlovoljno i zalupi prozor. Kikoćući se, Bil i Čarli usmeriše stolove bezbedno na travu, jedan uz drugi, a onda, laganim udarcem svog čarobnog štapića, Bil vrati otpalu nogu na mesto, i stvori stolnjake – niotkuda. Sve do sedam sati, oba stola su stenjala pod gomilama tanjira punih sjajnih jela gospođe Vizli, a devetoro Vizlijevih, zajedno s Harijem i Hermionom, spremali su se da jedu pod vedrim, tamnoplavim nebom. Za nekoga ko je celog leta živeo na sve bajatijim tortama ovo je bio raj, i Hari je u početku više slušao nego govorio, lativši se pite od piletine i svinjetine, kuvanih krompira i salate. Na začelju stola, Persi je pričao ocu sve u vezi sa svojim izveštajem o debljini dna kazana. – Rekao sam gospodinu Čučnju da će biti gotov do utorka – reče Persi uobraženo. – To je znatno ranije nego što je očekivao, ali ja volim da držim sve konce u rukama. Mislim da će mi biti zahvalan što ću to uraditi u tako kratkom roku. Hoću reći, naš odsek je trenutno izuzetno zauzet, zbog svih tih priprema za Svetsko prvenstvo. Jednostavno ne dobijamo dovoljno podrške iz Odseka za magijske igre i sportove. Ludo Torbar... – Meni se sviđa Ludo – reče gospodin Vizli blago. – On mi je i nabavio tako dobre karte za prvenstvo. I ja sam njemu učinio uslugu: njegov brat Oto upao je u neke nevolje – u vezi sa kosilicom za travu s natprirodnim moćima – a ja sam izgladio celu stvar. – Oh, Torbar je dovoljno dopadljiv, naravno – reče Persi nehajno – ali kako li je uspeo da postane šef odseka... kada ga uporedim s gospodinom Čučnjem! Ne mogu da zamislim da gospodin Čučanj izgubi jednog službenika odseka a da i ne pokuša da otkrije šta mu se desilo. Da li shvataš da Berte Džorkins nema već više od mesec dana? Otišla je na odmor u Albaniju, i nikad se nije vratila... – Da, pitao sam Luda o tome – reče gospodin Vizli, mršteći se. – On tvrdi da je Berta dosad mnogo puta nestajala – iako, moram priznati, da je to neko iz moga odseka, zabrinuo bih se... – O, Berta je beznadežan slučaj, dabome – reče Persi. – Čujem da su je prebacivali iz odseka u odsek godinama, stvarala im je mnogo više problema nego što im je koristila... ali, svejedno, trebalo je da Torbar pokuša da je pronađe. Gospodin Čučanj je lično zainteresovan – jedno vreme je radila u našem odseku, znaš, i mislim da ju je gospodin Čučanj baš zavoleo – ali Torbar se samo smeje i govori da je verovatno pogrešno pročitala mapu i završila u Australiji umesto u Albaniji. Međutim – Persi ispusti još jedan impresivan uzdah, i otpi veliki gutljaj vina od starog cveća – imamo i više nego dovoljno posla u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju, i bez da pronalazimo zaposlene iz drugih odseka. Kao što znaš, treba da organizujemo još jedan veliki događaj, odmah posle Svetskog prvenstva. On značajno pročisti grlo i pogleda ka onom kraju stola gde su sedeli Hari, Ron i Hermiona. – Znaš o čemu govorim, oče. On nezanatno povisi glas. – O onom supertajnom događaju. Ron prevrnu očima i promrmlja Hariju i Hermioni: – Još otkako je počeo da radi pokušava da nas navede da ga pitamo kakav je to događaj. Verovatno izložba kazana s debelim dnom. Na sredini stola, gospođa Vizli se svađala s Bilom oko njegove minđuše, koja je, kako se činilo, bila novina. – ... s tim groznim ogromnim očnjakom, zaista, Bile, šta ti na to kažu u banci? – Mama, nikoga u banci ne zanima kako se oblačim dok god im donosim gomile blaga – reče Bil strpljivo. – A i kosa ti deluje smešno, dušo – reče gospođa Vizli, upirući nežno u nju svojim štapićem. – Volela bih kada bi mi dopustio da ti je skratim... – Meni se dopada – reče Džini, koja je sedela pored Bila. – Tako si staromodna, mama. A ionako, nije ni upola dugačka kao kosa profesora Dambldora... Pored gospođe Vizli, Fred, Džordž i Čarli su vatreno raspravljali o Svetskom prvenstvu. – Sigurno će biti Irska – Čarli nerazgovetno promrmlja ustiju punih krompira. – Pregazili su Peru u polufinalu. – Ipak, Bugarska ima Viktora Kruma – reče Fred. – Krum je jedan odličan igrač, dok ih Irska ima čak sedam – reče Čarli kratko. – Voleo bih, ipak, da se Engleska plasirala. To je baš bila sramota. – Šta se dogodilo? – upita Hari željno, žaleći više no ikad zbog svoje izolovanosti iz čarobnjačkog sveta tokom svog zatočeništva u Šimširovoj ulici. Hari je bio strastveni ljubitelj kvidiča. Još od svoje prve godine na Hogvortsu igrao je kao Tragač u kvidičkom timu kuće Grifindor, i bio vlasnik Vatrene strele , jedne od najboljih trkačkih metli na svetu. – Ispala od Transilvanije, trista devedeset prema deset – reče Čarli smrknuto. – Šokantan učinak. A Vels je izgubio od Ugande, dok je Škotsku iskasapio Luksemburg. Gospodin Vizli stvori sveće da bi osvetlio mračnu baštu pre nego što su počeli da jedu dezert (domaći sladoled od jagode), a kada su završili, moljci su obletali oko stola u niskom letu, dok je topao vazduh vonjao mirisom trave i biljke po imenu orlovi nokti. Hari se osećao izuzetno sitim i pomirenim sa čitavim svetom, dok je posmatrao nekoliko baštenskih patuljaka kako trčkaraju kroz ružino grmlje, smejući se ludački, dok su bežali od Krukšenksa. Ron pažljivo pogleda oko stola, kako bi se uverio da je ostatak porodice zauzet razgovorom, a zatim vrlo tiho reče Hariju – Pa... da li si skoro dobio vesti od Sirijusa? Hermiona se osvrnu oko sebe, pažljivo slušajući. – Jesam – reče Hari nežno – dvaput. Zvuči okej. Pisao sam mu prekjuče. Možda mi odgovori dok sam ovde. Odjednom se seti razloga što je pisao Sirijusu, i za trenutak samo što ne zausti da se poveri Ronu i Hermioni kako ga je ožiljak ponovo zaboleo, i o snu koji ga je probudio... ali zaista nije hteo da ih zabrinjava, bar ne sad, kad se i sâm osećao tako srećnim i smirenim. – Pogledaj samo koliko je sati – reče gospođa Vizli iznenada, pogledavši na svoj ručni sat. – Zaista bi trebalo da ste svi već u krevetu, ustaćete u cik zore da biste stigli na prvenstvo. Hari, ako mi ostaviš spisak školskih potrepština, kupiću ti ih sutra u Dijagon-aleji. Kupovaću svima ostalima. Možda ne bude vremena za to posle Svetskog prvenstva, poslednji put je utakmica trajala pet dana. – Au, nadam se da će i ovoga puta! – reče Hari oduševljeno. – E pa, ja se nadam da neće – reče Persi gotovo pobožno. – Zadrhtim na pomisao u kakvom stanju bi mi bilo sanduče kada bih pet dana izostao s posla. – Da, možda bi neko opet ubacio zmajski izmet, Pers, a? – reče Fred. – To je bio uzorak đubriva iz Norveške! – reče Persi, pocrvenevši u licu. – Nije bilo ništa lično! – Bilo je lično – Fred prošaputa Hariju, dok su ustajali od stola. – Mi smo ga poslali.
