×

我们使用cookies帮助改善LingQ。通过浏览本网站,表示你同意我们的 cookie 政策.


image

Alhemičar long version, Alhemičar 4. (Long)

Alhemičar 4. (Long)

Zato ima više razloga, ali, recimo, da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju ličnu legendu.

Mladić nije znao šta je to lična legenda.

To je ono što si uvjek želio da činiš.

Svi ljudi u ranoj mladosti znaju šta je njihova lična legenda.

U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi volljeli da rade u životu.

Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti ličnu legendu.

Mladiću se učinilo da starčeva prića nema mnogo smisla, ali je ipak htio da sazna kakve su to tajanstvene sile.

Trgovčeva kćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude prićao.

To su na izgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju ličnu legendu.

One ti pripremaju duh i vollju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina, bez obzira ko si i šta radiš.

Kada stvarno nešto želiš, to znači da je ta želnja nastala u duši Vaseljene.

To je tvoja misija na zemlji.

Čak i kad samo želiš da putuješ, ili da se oženiš kćerkom trgovca tkaninama,

ili da tražiš riznicu s blagom, duša sveta hrani se ličnom srečom ljudi,

ili nesrečom, zavisču, ljubomorom.

Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju ličnu legendu,

sve je samo jedno.

A kada želiš nešto, ćitava Vaseljena se zavljeri da ostvariš tu svoju želnju.

Neko vrjeme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu.

Starac je prvi progovorio.

— Zašto čuvaš ovce?

— Zato što volim da putujem.

On uperi prst prema jednom prodavcu kokica,

koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom tom trgu.

I onaj prodavac kokica je želio da putuje kada je bio mali,

ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice,

kako bi godinama štedio dinar po dinar.

Kada ostari, provešće mjesec dana u Africi.

On nikada nije shvatio da ljudi uvjek imaju uslova da rade ono o čemu sanjaju.

Trebalo je da se odluči da bude pastir,

naglas pomisli mladić.

I on je to pomišljao, reče starac,

ali prodavci kokica su uglednije od pastira.

Prodavac kokica ima kuću, dok pastir spava pod vedrim nebom.

Ljudi više vole da udaju kćerku za prodavca kokica, nego za pastira.

Mladić je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovćevu kćerku.

U njenom gradu mora da je postojao neki prodavac kokica.

Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima,

ljudima postaje važnije od lične legende.

Starac poče da lista knigu i udubi se u čitanje jedne stranice.

Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.

— Zašto vi meni sve ovo prićate?

— Zato što nastoiš da proživiš svoju ličnu legendu

i upravo pomišljaš da od nje odustaneš.

— I vi se uvjek pojavljujete u takvim trenucima.

Ne uvjek u ovom obliku, ali uvjek sam se pojavljivao.

Ponekad se pojavljujem u obliku nekojog dobrog rešenja,

nekoje liepe ideje, ali uvjek se pojavljujem.

U drugim prilikama, u otsudnom trenutku,

olakšavam stvari. I tako redom, ali,

većina ljudi to i ne primećuje.

Starac isprića kako je prošle nedjelje bio primoran

da se nekom kopaču dragu kamenja prikaže u obliku kamena.

Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima.

Punih pet godina radio je na jednoj rijeci i uspio je da izlomi

999999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom.

U tom trenutku je kopač pomislio da odustane,

a nedostajao je jedan kamen, još samo jedan kamen,

da bi otkrio taj smaragd.

Pošto je bio čovek koji je sve stavio na koku

zbog svoje lične legende, Starac je rešio da se umješe.

Pretvorio se u kamen, koji se dokotrlljao pred noge kopača,

a ovaj, bjesan i razočaran zbog pet izgubljenih godina,

daleko je bacio kamen.

Ali bacio ga je takvom snagom, da je njime razbio drugi

kamen, koji se polomio, i ispod njegovih krhotina

ukazao se najljepši smaragd na svjetu.

Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja,

reče Starac s izvjesnom gorčinom u pogledu.

Možda zbog toga oni tako rano i odustaju, ali takav je svjet.

Onda se mladić prisjeti da su razgovor počeli oko

skrivenog blaga.

- I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i

zatrpavaju - reče Starac.

«Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi

ustupiš deseti dio svog stada».

A može li deseti dio blaga?

Starac je bio razočaran.

A ako kreneš, obećavši ono što još nemaš, izgubićeš

volju da ga stekneš.

Mladić onda isprića kako je deseti dio blaga obećao

ciganki.

«Cigani su vješti», uzdahnu Starac.

«U svakom slučaju treba da naučiš da sve u životu ima

svoju cijenu.

To upravo i pokušavaju da nas nauče ratnici svjetlosti».

Starac je vratio knigu mladiću.

«Sutra, u ovo isto vrjeme, doćeraćeš mi deseti dio svog

stada.

Ja ću te naučiti kako da dospješ do skrivenog blaga.

Doviđenja.

I zamače iza jednog ugla.

Mladić je pokušao da čita knigu, ali više nije uspjevao da

se koncentriše.

Bio je uzbuđeni i napet, jer je znao da Starac govori

istinu.

Otišao je do prodavca Kokica, kupio kesicu Kokica, dok je

uspud razmišljao, da li treba da mu isprića Starčevu priću.

«Ponekad treba pustiti da voda sama teče», pomisli mladić i

ne reče ništa.

Kad bi mu nešto rekao, prodavac Kokica bi puna tri dana

razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao

na svoja kolica.

Htio je prodavca Kokica da poštedi muka.

Vesiljno hodajući gradom, stigao je do Luke.

Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče, gde su se

kupovale putne karte.

Egipat se nalazi u Africi.

«Šta ste želljali?»

upitao je čovek iza šaltera.

«Možda sutra», reče mladić, udaljujući se.

«Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu

stranu Moreuza».

Od te pomisli hvatao ga je strah.

«Evo još jedne sanjalice», reče službanik svom pomočniku,

dok se mladić udaljavao.

«Ni taj nema para za put».

Dok je stajao izpred šaltera, mladić se sjetio svojih ovaca

i uplašio se pri pomisli da im se vrati.

Pune dve godine je učio kako se gaje ovce.

Umio je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanjeli, da ih

štiti od vukova, poznavao je sva polja i ispaše andaluzije,

znao je pravu cjenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih

životinja.

Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja.

I ovaj grad je imao zamak, i on odluči da se popne kamenom

rampom i sjedne na neki zid.

Odosgo je mogao da vidi Afriku.

Nekomu je jednom objasnio da su otuda stigli mavari, koji

su toliko godina bili okupatori skoročitave Španije.

Mladić je mrzio mavare, oni su sa sobom doveli i cigane.

Odosgo je mogao da vidi i skoročitav grad, uključujući i trg na

ovako me razgovarao sa starcem.

Proklet bio čas, kad sam sreo tog starca, pomislio on.

Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove.

Ni žena, ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir.

Bile su to usamljene osobe, koje više nisu vjerovale u život i koje

nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva, vezuju za svoje ovce.

Svaku ovcu je poznavao do tančina, znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti

kroz dva mjeseca i koje su bile najljenje.

Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati, ako odluči da krene,

one će patiti.

Počao je da duva neki vjetar.

Poznavao je taj vjetar, ljudi su ga zvali vjetar Levanta, jer su s nnjim

takođe došle horde nevjernika.

Sve dok nije upoznao tarifu, nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu.

To je predstavljalo veliku opasnost, mavari su mogli ponovo da navale.

Vjetar je počao da duva sve jače.

Sada sam između ovaca i blaga, razmišleo je mladić.

Morao je da se odluči između nečega na što se navikao i nečega što bi volio da ima.

Tu je bila, naravno, i trgovćevak ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko o ovce, pošto od nje nije zavisio.

Bog zna, da li ga se ona uopšte i sjeća.

Bio je ubjedđen, da ona ne bi ni primjetila, kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postaju jednaki onda kad ljudi prestanu da primječuju ljepe stvari,

kojim se dešavaju kad god Sunce prelazi svoj nebeski put.

— Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu.

Oni su se na to navikli, a i jas sum se navikao.

Takođe će se i ovce navići na moje otsutstvo, pomisli mladić.

Odozgo je pogledao prema trgu.

Prodavac je i dalje prodavao kokice.

Jedan mladi par sjeo je na klupu, na kojo je on razgovarao sa starcem, i dugo se ljubio.

— Prodavac kokica, reče on u sebe, nedovršivši rečenicu, jer je slevanta počelo još snažnije da duva, i on je zastao, osićajući vjetar na licu.

Taj vjetar je donio mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miri spustinja i žena, koje nose feredžu.

Donosio je zno i snove ljudi, koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom, za avanturama.

I za piramidama.

Mladić je počeo da zavidi vjetru na slobodi i shvatio, da bi i on mogao da bude takav.

Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga.

Ovce, trgovćevak, ćerka, polja, andaluzije bile su samo epizode njegove lične legende.

Narednog dana mladić je sreo starca oko podne.

Vodio je sa sobom šest ovaca.

— Iznenađen sam, reče on.

Moj prijatel je odmah otkupio ovce.

Rekao mi je, da je cjelog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.

— Uvjek je tako, reče starac.

Nazovimo to povolljan početak.

Ako sjedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno početnička sreća.

— A zašto?

— Zato što život želi da proživiš svoju ličnu legendu.

Zatim je počeo da razgledao nih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava.

Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.

— Gdje se nalazi Blago? — upita.

Blago se nalazi u Egiptu, blizu piramida.

Mladić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.

Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove.

Bog je na svjetu obilježio put kojim svaki čovek treba da ide.

Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.

Prije nego što je mladić uspio išto da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca.

Sjetio se svog djede. Kada je bio djete, deda mu je rekao da su leptirice znak sreći, kao i zrikavci, svrčci, mali sivi gušteri i djetelina sa 4 lista.

Tako je, reče starac koji je umio da čita njegove misli.

Upravo tako kako te je tvoj djeda učio. To su znaki.

Zatim je starac raširio ogrteč koji mu je pokrivao grudi.

Prizor je zadivio mladića. Sjetio se sjaja koji je primjetio predhodnog dana.

Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.

On je zaista bio kralj, sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.

Uzmi, reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan bjeli i jedan crni kamen.

Zovu se Urim i Tumim. Crni znači da, a bjeli znači ne.

Posluži će ti kada ne uspieš da prepoznaš znakove.

Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje.

Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke.

Blago se nalazi kod piramida i ti si to već znao,

ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odlu.

Mladić je stavio kamenčiće u bisage.

U buduće će sam donositi odluke.

Ne zaboravi da je sve samo jedna cjelina.

Ne zaboravi na jezik znakova.

A naročito ne zaboravi da ideš do kraja svoje lične legende.

Ipak da ti predhodno ispričam jednu malu priću.

Neke trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči tajnu sreća.

Mladić je punih 40 dana hodao kroz pustinju,

sve dok nije stigao do jednog ljepog zamka na vrhu planine.

Tu je živio mudrac, kojeg je mladić tražio.

Umjesto da najđe na svetog čoveka,

naš junak je međutim ušao u jednu salu, koja je vrvjala od ljudi.

Trgovci su ulazili i izlazili,

neki ljudi su razgovarali po uglovima,

jedan mali orkestr je svirao prijatne melodije,

a tu je bila i bogata trpe za puna najukusnih jela iz tog kraja svjeta.

Mudrac je razgovarao sa svima,

i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posjete,

ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to tajna sreče.

Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati

i da se vrati kroz dva sata.

— U među vremenu bih te nešto zamolio, — dodade mudrac,

pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja.

— Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate,

motreći na kašičicu.

Posle dva sata vratio se pred mudraca.

— Dakle, — upita mudrac, — jesi li vidio persiske čilime u moje trpezariji?

Jesi li vidio vrt koji je najveći majstor među baštovanima punih deset godina uređivao?

Jesi li primjetio prekrasne pergamente u moje biblioteci?

Mladić je posramljeno priznao da nije vidio ništa.

Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dvije kapi ulja koje mu je mudrac povjerio.

— Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta, — reče mudrac.

— Ne možeš imati povjerenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom,

ovog puta obraćajući pažnju na sva umjetnička djela koja su visila sa tavanice i po zidovima.

Razgledao je vrtove, okolne planine, primjetio nježne cvjetove i ukus s kojim je svako umjetničko djelo postavljeno na pravo mjesto.

Vrativši se kod mudraca, potanko mu je prepričao sve što je vidio.

— Ali gde su one dvije kapi ulja koje sam ti povjerio? — upita mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić primjeti da ih je prosuo.

— Eto, to je jedini savjet koji mogu da ti dam, reče najmudriji od mudrih.

— Daj na sreče sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga svjeta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dvije kapi ulja u kašičici.

Mladić je čutao. Shvatio je priću starog kralja.

Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.

Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave, zatem pokupi ovce i ode svojim putem.

Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sjedne na njene zidine, može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike.

Melkisedek, kralj Salema, sjeo je na zidine tvrđave tog popodneva i osjetio vjetar Levanta na licu.

Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara, i uzbuđene zbog tolikih promjena.

Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.

Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke.

Nikada više ne će vidjati onog mladića, kao što nije vidio ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak.

Međutim, sve je to bilo njegovo djelo.

Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi ne maju ličnu legendu.

Ipak, Kralj Salema je u dnu duše poželio da mladić uspije.

«Šteta, što će mi brza zaboraviti ime», pomisli.

«Trebalo je da mu ga ponovim više puta.

Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, Kralj Salema».

Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući.

«Znam da je to taština nad taštinama, kako ti reče gospode.

Ali jedan stari Kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe».

«Baš je čudna ova Afrika», pomisli mladić.

Sjedio je u nekakvoj krčmi, sličnoj ostalim krčmama, na koja je nailazio u uzkim uličicama grada.

Ljudi su pušili neki ogroman čibuk, koji je išao od usta do usta.

Za kratko vrjeme je vidio muškarce, kako se drže za ruke, žene pokrivenih lica i svešenika, koji su se peli na visoke i tanke kule i počinjali da pjevaju, dok bi se svi oko njih spuštali na koljena i počinjali da udaraju glavom otle.

«Nevjednička posla», reče on u sebe.

Kao djete uvjek je u selskoj crkvi viđao sliku svetog jaga istrebitelja Mavara na njegovom bjelom konju sisukanom sabljom, dok su mu pod nogama ležale osobe slične ovima.

Mladić se osjećao loše i užasno usamljeno.

Nevjernici su imali zlokoban pogled.

Osim toga, u žurbi da krene na put, on je zaboravio jedan detalj, jedan jedini detalj, koji ga je mogao udaliti od njegovog blaga za duže vrjeme.

U toj zemlji svi su govorili arapski.

Vlasnik krčme priđe Mladiću i ovaj pokaza na neko piće, koje su služili za drugim stolom.

Bio je to nekakav gorak čaj.

Mladić je više volio da pije vino.

Ali nije trebalo da zbog toga sada brine.

Trebalo je samo da misli na svoje blago i na način kako da ga se domogne.

Od prodaj ovaca dobio je prilično novca, a Mladić je znao da je novac čaroban, koji ima novac nikada nije sam.

Uskoro, možda kroz nekoliko dana, biće pokraj piramida.

Jedan starac sa svim onim zlatom na grudima nije morao da laže da bi se domogao šest ovaca.

Starac mu je govorio o znakovima.

Dok je plovio preko mora, razmišljao je o znakovima.

Da, znao je o čemu on govori.

U vrjeme dok se nalazio na poljima Andaluzije, navikao se da na zemlji i na nebu pročita kakav je put kojim treba da nastavi.

Naučio je tako da izvjesna ptica označava da je zmija u blizini, a da određeni žbun predstavlja znak da se na nekoliko kilometara udaljenosti nalazi voda.

Tome su ga ovce naučile.

Ako Bog tako dobro vodi ovce, takođe će voditi i čoveka, pomisli i malo se smiri.

Čaj mu se učinio manje gorak.

Ko si ti?

Začu neki glas na španskom.

Mladić oseti ogromno olakšanje, upravo je razmišljao o znakovima i neko se pojavio.

— Otkud ti govoriš španski, upita?

Pridošlica je bio obučen zapadnjački, ali se po boji njegove kože vidjelo da je iz ovog grada, bio je manje više njegove visine i njegovih godina.

— Ovdje skoro svi govore španski, nalazimo se na svega dva sata od Španije.

— Sjedi i poruči nešto na moj račun, reče Mladić.

— I poruči za mene jedno vino, ovaj čaj mi je odvratan.

— U ovaj zemlji nema vina, reče Pridošlica.

— To nam vjera ne dozvoljava.

Mladić onda isprića da treba da stigne do piramida.

Skoro je htio da isprića i o blagu, ali ipak odluči da ćuti.

Inače Arapin bi bio u stanju da za sebe zatraži jedan dio da bi ga odveo do tamo.

Sjetio se šta mu je starac govorio o ponudama.

— Volio bih da me tamo odvedeš, ako možeš.

Mogao bih da te uzmem za vodića i da ti dobro platim.

— Znaš li kako se može tamo stići?

Mladić je primjetio da se vlasnik krčme približio pažlivo slušajući razgovor.

Njegovo prisutstvo mu je smetalo, ali našao je vodića i nije htio da propusti tu priliku.

— Treba da pređeš preko cjele Sahare, reče Pridošlica.

— A zato nam treba novca.

Interesuje me, dali imaš dovoljno novca.

Mladiću se ovo pitanje učinilo čudni, ali oslanjao se na starca, a starac mu je govorio da kada nešto stvarno želimo, Vaseljena je uvek naklonjena.

Izvadio je novac iz džepa i pokazao ga Pridošlici.

Vlasnik bara takođe priđe i pogleda.

Obojca izmjeniše nekoliko rjeći na arapskom.

Izgledalo je da je vlasnik bara ljut.

— Hajdemo, reče Pridošlica.

On ne želi da ostanemo ovdi.

Mladić je osetio ulagšanje.

Ustao je da plati račun, ali ga je gazda zgrabio i počao nešto uzbudjeno da mu govori.

Mladić je bio snažan, ali nalazio se u stranoj zemlji.

Ali njegov novi prijatelj odgubno vlasnika bara i povuće mladića napolje.

On je htio «Tvoj novac», reče.

Tanger nije isto što i ostatak Afrike.

Ovo je luka, a u lukama uvjek ima mnogo lopova.

Mogao je da se pouzda u svog novog prijatelja.

Pomogao mu je u kritičnom trenutku.

Izvadio je novac iz džepa i prebrojao ga.

«Već sutra možemo stići do piramida», reče onaj momak, uzevši od njega novac.

«Ali treba da kupim dvije kamile».

Podali su tako uzkim ulicama Tangera.

Na svakom uglu su se nalazile šatre s raznolikom robom.

Stigoše najzad nasred jednog velikog trga na kojim je bila pijaca.

Tu se nalazilo na hiljade ljudi koji su se pogađali, prodavali, kupovali,

povrće izmlješano sjataganima, čilimi sa svim vrstama lula.

Ali mladić svog novog prijatelja nije ispuštao iz vida,

na kraju krajeva kod njega je bio sav njegov novac.

Pomisli da mu ga zatraži natrag, ali mu se učinilo da bi to bilo neučtivo.

Još nije poznavao običaje strane zemlje u koje se našao.

«Dovolnjo je da ga držim na oku», reče u sebe.

Bio je snažnije od njega.

Iznena da, usred ćitave te gužve, ukazala se najljepša sablja koju su njegove oči ikad vidjele.

Korice su bile posrebrene, a crna držka ukrašena dragim kamenjem.

Mladić obeća sebe da će kupiti tu sablju kada se vrati iz Egipta.

«Pitaj gazdu pošto je», reče prijatelju, ali shvati da se zaneo samo dve sekunde gledajući u sablju.

Srce mu se smanjilo, kao da su mu se grudi iznena da skupile, bojao se da pogleda u stranu, jer je znao na što će najići.

Oči su mu još nekoliko trenutaka ostale u perene prema ljepoj sablji, dok nije skupio hrabrost i okrenuo se.

Oko njega je bila pijaca, ljudi koji su dolazili i odlazili, vikali i kupovali, tepisi pomješani s lešnicima, zelena salata s bakarnim poslužavnicima.

Ljudi koji su se po ulicama držali za ruke, žene pod velom, mirisne obične hrane i nigde, ali baš nigde nije bilo lica njegovog kompanjona.

Mladić se još ponadao da su se slučajno izgubili.

Odlučio je da ostane na istom mjestu, nadajući se da će se onaj vratiti.

Nešto malo kasnije, neki tip se pope na jedno od onih kula i poče da pjeva.

Svi koji su se tu zatekli, klekoše na koljena, počeše da udaraju čelom o zemlju, takođe pjevajući.

Posle toga, oput mrava, počeše da rasklapaju šatre i da odlaze.

I Sunca je počela da odlazi.

Mladić je dugo gledao Sunce, sve dok se nije sakrilo iza bjelih kuća koje se okruživale trg.

Pade mu na pamet da, kad se Sunce tog jutra rađalo, on je još bio na drugom kontinentu, bio je pastir i imao je šesdeset ovaca, kao i susred zakazan s jednom djevojkom, i jutro se je znao sve šta će se desiti, dok bude hodao pojima.

Međutim sada, kada je Sunce zalazilo, on se nalazio u jednoj drugoj zemlji, gde čak nije mogao da razumije ni jazik kojim se govorilo.

Više nije bio pastir i nije imao ništa, čak ni novca da se vrati natrag i sve počne iz početka.

Sve to između izlazka i zalazka Sunca, pomisli mladić, i sažali se na sebe, jer ponekad se stvari u životu mjenjaju za tre noka, prije nego što čovek stigne da se navikne na njih.

Sramota ga je bila da zaplače, nikada nije plakao ni pred svojim ovcam.

Međutim, pijačni trg je bio prazan, a on se nalazio daleko od otačbine.

Mladić je zaplakao.

Zaplakao je, jer je bog bio nepravedan i na taj način je uzvračao osobama, koje su vjerovale u svoje snove.

Dok sam bio s ovcama, bio sam srečan i svuda oko sebe širio sam tu sreču.

Čim bi me neko ugledao, lijepo bi me primio.

Ali sada sam tužan i nesrečan, šta ću sad?

Biću pun gorčina i ne ću imati povjerenja u ljuda, jer me je jedan čovek izdao.

Mrziću sve one koji su pronašli skriveno blago, jer ja svoje nisam pronašao.

I stalno ću nastojati da sačuvam ono malo što imam, jer sam i suviše malen da bih obuhvatio svijet.

Otvorio je bisage da pogleda što ima u njima.

Možda je ostalo nešto hrane, koju je jeo na brodu.

Ali samo je našao debelu knigu, ogrtač i dva kamenčića koje mu je dao starac.

Ugledavši kamenčića, osetio je ogromno olakšanje.

Šest ovaca je zamijenio za dva draga kamena, izvadđene iz jednog zlatnog oklopa.

Mogao je da proda kamenčića i kupi kartu za povratak.

Sada ću biti pametniji, pomisli mladić, vadeći kamenčić iz bisaga, da bi ga sakrio u džep.

Ovo je bila luka, a jedina istina koju mu je onaj čovek rekao jeste da je svaka luka uvjek puna lopova.

Sada je takođe shvatio uznemirenost vlasnika krčme, pokušavao je da mu objasni da ne viru je onom čoveku.

— Ja sam, kao svi ljudi, gledam na svet onako, kako bi je želio da se stvari odvijaju, a ne onako, kako se one stvarno dešavaju.

Razgledao je kamenčiće.

Pažljivo je dodirivao svaki od njih, osećajući njihovu temperaturu i gladku površinu.

Oni su bili njegovo blago.

Od samog dodira osetio se mirnim.

Oni su ga podsećali na starca.

— Kada poželiš nešto, cjela Vaseljena će se zavjeriti da tu žlju ostvariš, rekao mu je starac.

Htio je da shvati, kako to može da bude istina.

Nalazio se na jednom praznom pijačnom trgu, bez prebijene pare u džepu i bez ovaca, koje bi čuvao te noči.

Ali Kamenčiće su bili dokaz da je zaista sreo kralja, jednog kralja koji je znao cjelu priću o njemu, znao je za pušku njegovog oca i za njegovo prvo seksualno iskustvo.

Kamenčići služe za pogađanje, zovu se Urim i Tumim.

Mladić vrati Kamenčiće u torbu i reši se da napravi probu.

Starac mu je rekao da postavlja jasna pitanja, jer Kamenčići služe samo onima, koji znaju šta hoće.

Mladić onda zapita, dali ga još uvjek štiti Starčev blagoslov.

Izvukao je jedan Kamenčić, on je značio da.

— Hoću li pronaći svoje blago? — upita Mladić.

Gurnuo je ruku ubisage i taman je htio da uzme jedan od njih, kad oba Kamenčića ispadoše kroz jednu rupicu.

Mladić nikada nije primjetio da su mu bisage pocijepane.

Sagnuo se da pokupi Urim i Tumim i da ih ponovo stavi u torbu.

Kada je ih je ugledao na tlu, međutim, uglavim u sinu druga rečenica.

— Nauči da poštuješ i pratiš znakove, rekao je Stari Kralj.

— To je znak.

Mladić se nasmija samom sebe.

Zatim je podigao Kamenčića i ponovo ih stavio ubisage.

Nije ni pomišljao da zašije rupu.

Kamenčići su tuda mogli da propadnu kad gotoo požele.

Shvatio je da ima nekih stvari koje ljudi ne smiju da pitaju, da ne bi pobjegli od sobstvene sudbine.

— Obećao sam da ću sam donositi svoje odluke, reče sam sebe.

Ali Kamenčići su mu rekli da je Staraci dalje uz njega i to dade mu više samo povzdanja.

Ponovo je pogledao prema praznoj pijaci i nije osetio ranje očajanje.

Nije to bio strani svjet, bio je to novi svjet.

Jer na kraju krajeva on je zapravo i želio da upozna nove svjetove.

Čak i ako nikad ne stigne do piramida, on je već stigao znatno dalje nego bilo koji od pastira koje je poznavao.

A kad bi oni samo znali, da na svega dva sata vojnje brodom, postoji toliko različitih stvari.

Novi svjet ukazivao se pred njim u obliku prazne pijace, ali on je već vidio taj trg prepun života i nikad ga više ne će zaboraviti.

Sjetio se sablje, skupo ga je koštalo to što je malo gledao u nju, ali do tada ništa slično nije vidio.

Iznena da je osjetio da na svjet može gledati kao sirota žrtva jednog lopova ili kao avanturista koji traži skriveno blago.

«Ja sam avanturista koji traži blago», — pomisli prije nego što će iscrpljen zaspati.

Probudio ga je neki čovek, tapšući ga poleđima.

Zaspao je nasred pijace, a život na njoj upravo je ponovo počinjao.

Pogledao je oko sebe, tražeći svoje ovce, i shvatio da se nalazi u drugom svjetu.

U mesto žalosti osjetio je sreču.

Nije više morao da ide u potragu za vodom i hranom, mogao je da nastavi potragu za blagom.

Nije imao ni prebijene pare u džepu, ali mu je ostala vjera u život.

Predhodne večeri je odlučio da bude avanturista, sličen ličnostima iz knjiga koje je imao običaj da čita.

Krenuo je trgom bez žurbe.

Trgovci su podizali šatre.

Pomogao je jednom kolačaru da podigne svoju.

Na licu tog kolačara bio je drugačiji osmjeh, bio je radostan, otvoren prema životu,

spreman da započne još jedan lijep radnji dan.

Bio je to osmjeh koji ga je na neki način podsječao na starca,

onog starog i tajanstvenog kralja koje gi upoznao.

Ovaj kolačar ne pravi kolače zato što želi da putuje ili što želi da se oženi k ćerkom nekog trgovca.

Ovaj kolačar pravi kolače zato što to voli, pomisli mladić primjetivši da može da radi isto što i starac,

da zna da li je neki čovek blizu ili daleko od svoje lične legende.

Trebalo ga je samo pogledati.

Baš je lako, a nikada to nisam primjetio.

Kada su podigli šatru, kolačar mu pruži prvi kolač ko je napravio.

Momak ga je sa zadovolьstvom pojao, zahvalio i nastavio svojim putem.

Kada se malo udaljio, prisetio se da su šatru podigle jedna osoba koja je govorila arapski,

a druga španski.

A savršeno su se razumjeli.

«Postoji jezik koji je iznad reči, pomisli mladić.

Već sam to isprobao s ovcama, a sada to istočinim i s ljudima».

Učio je mnoge nove stvari.

Stvari koji je već bio iskusio, a koje su ipak bile nove jer su mu promakle, neopaženo.

A nije ih bio svjestan zato što se navikao na njih.

Ako naućim da tumačim ta jezik bez reči, uspjeću da rastumačim i svjet.

«Sve je samo jedno», rekao je starac.

Rešio je da bez žurba i bez nervoze krene u ličicama tangera.

Samo će tako uspjeti da primjeti znakove.

To je zahljevalo veliko strpljenje, ali to je prva osobina koju jedan pastir stiće.

Još jednom je primjetio da u ovom stranom svjetu primljennjuje isti nauk koje naučio od ovaca.

«Sve je samo jedno», govorio je starac.

Prodavac Kristala posmatrao je rađanje dana i osjetio istu zebnju koja ga je obuzimala svakog jutra.

Već skoro trideset godina nalazi se na istom mjestu u radnje na vrhu jednog brega, gdje su rjedko prolazili kupci.

Sada je bilo kasno da se promljeni bilo šta, jedino što je naučio u životu bilo je kupovanje i prodaja Kristala.

Jedno vrjeme su mnogi znali za njegovu radnju — arapski trgovci, francuzki i jengleski geolozi, njemački vojnici, džepova punih para.

U to doba prodavanje Kristala predstavljalo je veliku avanturu i on je pomišljao kako će postati bogat i da će imati mnogo ljepih žena oko sebe kada ostari.

Vrjeme je protisalo, a i grad se mjenjao.

Seuta je rasla brže nego Tanger, a trgovina je promljenila pravac, susjedi su se ocelili, a na bregu je ostalo svega nekoliko radnji.

Niko se ne će penjati nabrdo zbog nekoliko dućana.

Međutim, prodavac Kristala nije imao izbora.

U nih trideset godina provao je kupujući i prodajući predmete od Kristala, i sada je bilo suviše kasno da bilo šta promljeni.

Čitavo jutro provao je posmatrajući mali promet na ulici.

To je već godinama radio i znao je već navike svih prolaznika, svega nekoliko minuta pred ručak jedan mladi stranac je zastao pred njegovim izlogom.

Bio je pristoйno obučen, ali iskusno oko prodavca Kristala primjetilo je da je bez novca, zato je odlučio da uđe i sačeka nekoliko trenutaka dok se mladić ne udalj.

Na vratima je stajao natis da se u ovoj radnji govore razni jezici.

Mladić je ugledao čoveka iza tezge.

— Ako biste mi dozvolili, ja bih obrisao ove čaše, — reče mladić.

— Ovakve kakve su, niko ne će poželjati da ih kupi.

Čovek je gledao, nerekavši ni rjeće.

— Za uzrat platitćete mi jedan obrok.

Čovek je i dalje čutao i mladić osjeti da treba da donese odluku.

U bisagama mu je bio ogrtač, koji mu ne će trebati u pustinji.

Izvadio ga i počeo njime da briše čaše.

U među vremenu uđaše dve mušterija i kupiše nešto kristala.

Kada je sve obrisao, zatraži je od prodavca tannjir hrane.

— Idemo da ručamo, — reče prodavac kristala.

Stavio je neki nadpis na vrata i otišli su da jednog malog lokala na vrhu brda.

Tek što su sjeli za jedini sto koji se tu nalazio, prodavac kristala se nasmija.

— Nije trebalo ništa da se čisti, — reče.

— Po Kuranu svako je dužan da nahrani gladnog.

— Zašto ste me onda pustili da radim, — upita mladić?

— Jer su kristali bili prljavi.

A i tebe i mene je trebalo da glave oslobodimo loših primisli.

Kada su završili sjelom, prodavac se okrete mladiću.

— Želio bih da radiš u mojoj radnji.

Danas su ušla dva kupca dok si ti brisao čaša, a to je dobar znak.

— Judi često govore u znacima, — pomisli pastir.

— Ali ne shvataju šta govore.

Isto kao što ni ja nisam primječivao da već mnogo godina

sa svojim ovcama govorim jezikom bez rjeći.

— Hočeš li da radiš za mene, — bio je uparan prodavac.

— Mogu da radim do kraja dana, — odgovori mladić.

Ako treba, i ujutro ću očistiti sve kristalne predmete u radnji.

Za uzvrat, treba mi novac da bih sutra bio u Egiptu.

Starac se ponovo nasmija.

Ako, čak i cjelu godinu budeš čistio moj kristal,

ako pored toga dobiješ i dobar procenat od prodaje robe,

još ćeš morati da pozajmiš para da bi otišao do Egipta.

Od Tangera do Piramida ima hiljade kilometara pustinje.

Nastupila je tako duboka tišina, kao da je grad zaspao.

Nije više bilo ni bazara, cjenkanja trgovaca,

iljudi koji su se penjali na minareta i pjevali,

liepih sablji s ukrašenim drškami.

Nije bilo više nade ni avanture,

starih kraljeva i ličnih legendi,

ni blaga, ni Piramida.

Izgledalo je da se cijo svet pritajio,

jer je učutala mladičeva duša.

Nije bilo ni bola, ni patnje, ni razočarenje.

Samo jedan prazan pogled kroz malena vrata kafane

sa ogromna želja da umre,

da se sve zaobjek završi tog istog trenutka.

Prodavac je uplašeno pogledao u mladića,

kao da je sva radost koju je tog jutra vidio,

iznena da ne stala.

«Mogu ti dati novca da se vratiš u svoju zemlju, sine»,

reče prodavac Kristala.

Mladić je i dalje čutao.

Onda je ustao, popravio odječu i uzao svoje bisage.

«Radiću kod vas», reče.

I posle dužek čutanja zaključi.

«Treba mi para da kupim nekoliko ovaca».

Drugi dio

Skoro mjesec dana mladić je radio za prodavca Kristala

i tim poslom nije bio baš preterano zadovoljan.

Prodavac je provodio cjeli dan gunđajući za tezge,

zahtijevajući od njega da pripazi na Kristalne predmete,

da ništa ne slomi.

Ali ostao je na poslu, jer je prodavac bio namčorast starac,

ali nije bio nepraveden.

Mladić je dobijao dobru proviziju za svaki komant koji bi prodao

i već je uspio da prikupi nešto novca.

Toga jutra je malo računao.

Ako i dalje nastavi da radi svakog dana,

trebaće mu cjela jedna godina da kupi nekoliko ovaca.

— Htio bih da napravim jednu vitrinu za Kristal,

reče mladić prodavcu.

Nnju bi smo mogli postaviti spolja,

i tako privući i one koji prolaze podnožjem brega.

— Nikada ranje nisam pravio vitrine,

odgovori prodavac.

Prodavace prolaze i očešu se u onnju,

pa se Kristal porazbija.

— I moje ovce su mogli da lipšu

od zmiskog ujeda dok smo išli po polju.

— Ali to je sastavni dio života i ovaca i pastira.

Prodavac usluži jednomu šteriju,

koja je želljela da kupi tri Kristalne čaše.

Prodaja mu je išla bolje nego ikad,

kao da se vratilo ono doba

kada je ova ulica bila

najprivlačnijih u tangeru.

— Promet se silno povećao,

reče mladiću kada je mušterja izašla.

Zahvaljujući tome, mogu bolje da živim,

a i ti ćeš za kratko vreme ponovo doći do svojih ovaca.

Šta više tražiš od života?

— Treba samo da sledimo znakove,

ote se mladiću,

i odmah se pokaja,

jer prodavac nikad nije sreo kraje.

To se zove povoljan početak,

početnička sreća.

Jer život zahtijava da svako proživi

svoju ličnu legendu,

govorio je starac.

Prodavač je, međutim, slušao šta mladić govori.

Samo njegovo prisustvo u radnji

bilo je nekakav znak.

A kako su dani prolazili,

i kako se novat slivao u kasu,

on se nije pokajao što je zaposlio španca.

Iako je mladić zarađivao više nego što bi trebalo,

pošto je bio ubjedljen da se prodaja

više nikada ne će povećati,

ponudio mu je veliku proviziju,

a instinktivno je osjećao da će mladić

uskoro da se vrati svojim ovcama.

— Zašto si htio da upoznaš piramide?

upita da bi skrenuo razgovor s Vitrine.

— Zato što su mi o njima stalno prićali, —

reče mladić,

izbjegavši da isprića svoj san.

Sada je blago za njega bila uspomena,

uvjek bolna,

i mladić je izbjegavao da o tome misli.

— Ovlje nisam sreo nikog, ako bi želio da pređe pustinju,

samo da bi upoznao piramide, —

reče prodavac.

— To je samo gomila kamenja.

Mogao bi da izgradiš jednu i u sobstvenom dvorištu.

— Nikad niste sanjali o putovanjima, —

reče mladić,

ovlje će da je daje ći novog kupca koji ulazio u radnju.

Dva dana kasnije starac se vratio na priću o vitrini.

— Ne volim promjene, — reče prodavac.

— Ni ja ni ti nismo kao Hasan bogati trgovac.

— On ako nešto pogrešno kupi, to ga mnogo ne pogađa,

ali nas dvojca smo osudđeni da uvjek živimo na svojim greškama.

— To je tačno, — pomisli mladić.

— Zbog čega hoćeš onu vitrinu? — reče prodavac.

— Želim brže da se vratim svojim ovcama.

Treba da iskoristimo dok je sreća na našoj strani

i sve učinimo da je pomognemo, isto kao što ona nama pomaže.

To se zove povoljan početak ili početnička sreća.

Starac počuta neko vrjeme, zatem reče.

— Prorok nam je dao Kuran i pet dužnosti

kojih moramo da se pridržavamo dok smo živi.

Najvažnija je, Bog je samo jedan.

Ostale su. Molite se pet puta dnevno,

postite za vrjeme Ramazana i udjelite milostinnju siromašnima.

Začutavi.

Oči su mu se napunile suzama dok je govorio o proroku.

Bio je usrdan vjernik i nastojao je da živi život

u skladu s muslimanskim zakonom.

— A koja je peta? — upita mladić.

— Prije dva dana si rekao da nikada nisam sanjao

o putovanjima, odgovori prodavac.

Peta dužnost svakog muslimana jeste da jednom u životu ode na put.

Treba da odemo barem jednom u životu u sveti grad Meku.

Meka je mnogo dalje od piramida.

Kada sam bio mlad, više sam volio da ono malo novca

koji sam imao u potrebim za otvaranje radnje.

Mislio sam da ću se obogatiti da bih jednog dana otputovao do Meke.

Počeo sam da zarađujem novac, ali nisam mogao nikome da povijerim

brigu o kristalu, jer to je veoma osjetljiva roba.

Isto vremeno sam gledao kako ispred moje radnje

mnogi ljudi prolaze, iduči u pravcu Meke.

Bilo je bogatih hodočasnika koji su išli s čitavom svitom,

slugu i kamila, ali je največi broj tih ljudi bio mnogo siromašnije od mene.

Svi su odlazili i vraćali se zadovolnji, a na vrata svojih kuća stavljali su

simvole svog hodočasća.

Jedan od njih obučar koji je živio od krpljenja tuđih čizama rekao mi je

da je skoro godinu dana hodao pustinjom, ali ga je to manje zamaralo

nego kad je morao da pređe samo nekoliko kvartova u tangeru da bi kupio kožu.

A zašto sada ne odete u Meku? Upita mladjić.

Zato što me jedino Meka održava u životu.

Zahvalljujući njoj uspjevam da podnesem sve ove jednolične dane,

ove njeme, čaše po rafovima, ručak i večeru u onom groznom restoranu.

Plašim se da ostvarim svoj san, pa da poslije više nemam razloga da živim.

Ti sanjaš o ovcama i piramidama, drugači si od mene, jer želiš da ostvariš svoje snove.

Samo želim da sanjam o Meki.

Po hiljadu puta sam zamišljao kako prelazim pustinju, kako stižem na trg na kome se nalazi sveti kamen,

kako pravim sedam obaveznih krugova prije nego što ga dodirnem.

Već sam zamislio i koji će ljudi stajati pored mene, ispred mene,

kao i razgovore koje ćemo voditi i molitve koje ćemo zajedno izgovarati.

Ali bojim se da će to predstavljati za mene veliko razočarenje i zato više volim samo da sanjam.

Tog dana prodavac je dozvolio mladiću da napravi vitrinu.

Ne vide svi snove na isti način.

Prošle su još dva meseca i zahvalljujući novoj vitrini u radnju su svraćali brojni kupci.

Mladić je izračunao da će ukoliko bude radio još šest meseci moći da se vrati u Španiju

i da kupi šestdeset ovaca i još šestdeset ovaca.

Tako bi za manjao od godinu dana udvostručio svoje stado

i bio bi u stanju da posluje sa arapima jer je već uspio da nauči taj čudni jezik.

Od onog jutra na pijaci on više nije koristio urim i tumim jer je Egipa za njega postavo samo san, dalek koliko i prodavćev san o Meki.

Inače, mladić je sada bio zadovoljan svojim radom i sve vreme je razmišljao u trenutku kada će se iskrcati u tarifi kao pobjednik.

Uvjek nastoj da znaš šta hoćeš, govorio je Stari kralj. Mladić je to znao i zbog toga je radio.

Možda se njegovo blago upravo i sastojalo u tome da dođe u ovu stranu zemlju da sretne nekog lopova i da udvostruči broj svojih ovaca ne potrošivši ni prebijene pare.

Ponosio se sobom. Naučio je bitne stvari, kao što su trgovina kristalom, jezik bez reči i znakove.

Jednog popodneva ugledao je čoveka na vrhu brega, kako se žali što na ovoj uzbrdici ne može da se nađe pristojno mjesto gde bi se nešto moglo popiti.

Mladić je, već znajući govor znakova, pozvao starca da porazgovaraju.

Hajde da prodajemo čaj ljudima koji se popnu na ovu uzvišicu, reče on.

Ovde već mnogi prodaju čaj, odgovori prodavac.

Mogli bi smo da služimo čaju kristalnim čašama, tako će ljudi uživati u čaju i poželjati da kupe kristal, jer ljepota ljude najviše privlači.

Prodavac je neko vreme posmatrao mladića.

Nije ništa odgovorio, ali je te večeri, pošto je završio molitvu, zatvorio radnju i sjeo ispred nje, pozvao mladića da popuše nargile, onu čudnu lulu koju su arapi koristili.

— Šta ti to tražiš? — upitao je stari prodavac kristala.

— Već sam vam rekao.

Treba ponova da kupim ovce, a zato je potrebane novac.

Starac je dodao žar u nargile i snažno povukao dimu.

Već trideset godina imam ovu radnju.

Znam šta je dobar, a šta loš kristal i poznajem ga do tančina.

Naviknuc sam na njegovu veličinu i promet.

Ako budeš sipao čaj u kristal, radnja će napredolati.

Onda ću ja morati da promjenim svoj način života.

A zato nije dobro?

Ja sam se na svoj život navikao.

Prije nego što si ti došao, mislio sam da sam izgubio toliko vremena na istom mjestu,

dok su svi moj prijatelji nešto mjenjali, propadali ili napredovali.

To me je bacalo u duboku žalost.

Sad znam da to nije bilo dobro.

Radnja je tačno onakva, kako sam ja to želio.

Ne želim da bilo šta mjenjam, jer ne znam kako to da izvedem.

Već sam se i suviše navikao na sebe.

Mladić ni znao šta da kaže.

Starac je nastavio.

Ti si za mene bio pravi blagoslov.

I danas shvatam jednu stvar.

Svaki blagoslov koji odbijemo, pretvara se u proklectvo.

Ja od života više ništa ne tražim,

a ti me primoravaš da sagledavam bogatstva i horizonte,

koje nikad nisam upoznao.

Sada kada ih poznajem, i kada poznajem svoje ogromne mogučnosti,

osećaću se gore nego što sam se ranje osićao.

Jer znam da mogu da imam sve, a nije mi do toga.

Dobro je da ništa nisam rekao prodavcu kokica, pomisli mladić.

Nastavili su još neko vreme da puše nargile,

dok je sunce polako zalazilo.

Razgovor su vodili na arapskom, i mladić je bio zadovolljan

sobom jer je govorio arapski.

Jedno vreme je vjerovao da se od ovaca može naučiti sve o svijetu,

ali od njih se arapski ne može naučiti.

Mora da ima još stvari na ovom svijetu koje se ne mogu naučiti od ovaca,

pomisli mladić, dok je čuteći posmatrao prodavca,

jer su oni obuzete jedino traganjem za vodom i hranom.

Mislim da oni ne podučavaju, već ja učim.

Maktub, reče najzad prodavac.

A šta to znači?

Trebalo je da se rodiš kao arapin, pa da to shvatiš, odgovori on.

Ali to bi se moglo od prilike prevesti kao "pisano je"

I dok je gasio žar u nargilama, reče da mladić može da počne da služi čaj

u kristalnim čašama, ponekad je rijeku života nemoguće zaustaviti.

Ljudi su se peli uz brig i umarali se, a na njegovom vrhu nalazila se radnja

s liepim kristalom i osvježavajučim čajem od nane.

Ljudi su ulazili da popiju čaj kojim je služen u prekrasnim kristalnim čašama.

Mojoj ženi ovo nikad ne bi palo na pamet, pomišljao bi posjetilac

i kupovao nekoliko kristalnih čaša, jer je upravo te večeri očekivao posjetu.

Gosti će biti zadjavljeni raskošnom ljepotom posuda.

Drugi je čak tvrdio da je čaj ukusniji kad se služi u kristalnim posudama,

jer one bolje čuvaju njegovu aromu.

Treči je čak izjavio da na Istoku koriste kristalne čaše za čaj

zbog njihove magijske moći.

Za kratko vrjeme vjez se proširila i mnogi su počeli da se penju

na vrh brda da bi vidjeli radnju u kojoj je uvedeno nešto novo

u tako staru vrstu trgovanja.

I drugi su počeli da otvaraju radnje u kojima se služio čaj u kristalnim čašama,

ali oni nisu bile na vrhu brda i zato su zvrjale prazne.

Za kratko vrjeme prodavac je morao da zaposli još dvojcu.

Počeo je čak uz kristal da uvozi ogromne količine čaja,

koje su trošili ljudi i žene želnji novotarija.

I tako je prošlo šest meseci.

Mladić se probudio prija izlaska sunca.

Bilo je prošlo jedanajst meseci i devet dana,

odkako je prvi put stupio nogom na Afrički kontinent.

Obukao je svoje arapsko odjelo od bjelog lana,

koje je kupio specijalno za taj dan.

Stavio je maramu na glavu i učvrstio je povezom od kamilje kože,

obu je nove sandale i tiho sišao.

Grad je još spavao.

Napravio je sendvič i popio topao čaj iz kristalne čaše.

Zatim je sijao na prag, pušeći nargile.

Pušio je u tišini, ne razmišljajući ni o čemu,

slušajući jedino stalni šum vjetra,

koji je duvao donoseći mir iz pustinje.

Pošto je završio s pušenjem,

gurno je ruku u džepi, nekoliko trenutaka je posmatrao

ono što je otud izvadio.

Bio je to veliki svežanj novčanica,

dovoljan da se kupi stodvadeset ovaca,

karta za povratak i dozvola da trguje

sa zemljom u koje se nalazio.

Strpljivo je sačekao da se starac probudi i otvori radnji.

Onda su obojca sjeli da piju čaj.

— Danas odlazim, reče mladić, imam novca da kupim ovce,

a vi imate dovolnjo novca da odete do Meke.

Starac je ćutao.

— Molim vas da mi date blagoslov, bio je uporan mladić.

Vi ste mi pomogli.

Starac je ćuteći nastavio s pripremanjem čaja,

posli je izvesnog vremena, međutim, okrenuo se mladiću.

— Ponosim se tobom, reče.

Ti si udahnuo dušu mojoj radnji, ali znaš da ja ne idem u Meku,

a takođe znaš da niti ne ćeš da se vratiš i kupiš ovce.

— Ko vam je to rekao?

— Upita mladić uplašeno.

— Maktub, reče jednostavno stari prodavac Kristala,

i dade mu blagoslov.

Mladić je otišao u svoju sobu i pokupio sve svoje stvari.

Bile su to tri pune torbe.

Kada je već krenuo ka izlazu, primjetio je u jednom uglu svoje sobe stare pastirske bisagi.

Bile su potpuno zgužvane i skoro jih se nije ni sjećao.

U njima je i dalje bila ona ista kniga i isti ogrtač.

Kada je izvukao ogrtač, pomišljajuće da ga pokloni nekom dječaku na ulici,

dva kamenčića se odgatrleaše na patos.

Urim i Tumin.

Mladić se tada sjeti starog kralja i iznenadi se, koliko dugo nije ni pomišljao na sve to.

Godinu dana radio je bez prestanka, misleći samo kako da zaradi pare, da se ne bi pognute glave vratio u Španjiju.

— Ne odustaj nikad od svojih snova, — govorio je stari kralj.

— Prati znakove.

Mladić podiže Urim i Tumim sa poda, i ponovo mu se javi onaj čudan, čudan osjećaj,

da je kralj negde u blizini.

Naporno je radio godinu dana, i znaci su govorili da je trenutak da krene.

— Ponovo ću biti isto što sam bio, — pomisli Mladić.

— A ovce me nisu naučile da govorim arapski.

Ovce su ga, međutim, naučile nećemu mnogo značajnijem, da na svetu postoji jedan jezik koji svi razumiju.


Alhemičar 4. (Long) Alchemist 4. (Lang) Alchemist 4. (Long) Alquimista 4. (Longo)

Zato ima više razloga, ali, recimo, da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju ličnu legendu.

Mladić nije znao šta je to lična legenda.

To je ono što si uvjek želio da činiš.

Svi ljudi u ranoj mladosti znaju šta je njihova lična legenda.

U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi volljeli da rade u životu.

Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti ličnu legendu.

Mladiću se učinilo da starčeva prića nema mnogo smisla, ali je ipak htio da sazna kakve su to tajanstvene sile.

Trgovčeva kćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude prićao.

To su na izgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju ličnu legendu.

One ti pripremaju duh i vollju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina, bez obzira ko si i šta radiš.

Kada stvarno nešto želiš, to znači da je ta želnja nastala u duši Vaseljene.

To je tvoja misija na zemlji.

Čak i kad samo želiš da putuješ, ili da se oženiš kćerkom trgovca tkaninama,

ili da tražiš riznicu s blagom, duša sveta hrani se ličnom srečom ljudi,

ili nesrečom, zavisču, ljubomorom.

Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju ličnu legendu,

sve je samo jedno.

A kada želiš nešto, ćitava Vaseljena se zavljeri da ostvariš tu svoju želnju.

Neko vrjeme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu.

Starac je prvi progovorio.

— Zašto čuvaš ovce?

— Zato što volim da putujem.

On uperi prst prema jednom prodavcu kokica,

koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom tom trgu.

I onaj prodavac kokica je želio da putuje kada je bio mali,

ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice,

kako bi godinama štedio dinar po dinar.

Kada ostari, provešće mjesec dana u Africi.

On nikada nije shvatio da ljudi uvjek imaju uslova da rade ono o čemu sanjaju.

Trebalo je da se odluči da bude pastir,

naglas pomisli mladić.

I on je to pomišljao, reče starac,

ali prodavci kokica su uglednije od pastira.

Prodavac kokica ima kuću, dok pastir spava pod vedrim nebom.

Ljudi više vole da udaju kćerku za prodavca kokica, nego za pastira.

Mladić je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovćevu kćerku.

U njenom gradu mora da je postojao neki prodavac kokica.

Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima,

ljudima postaje važnije od lične legende.

Starac poče da lista knigu i udubi se u čitanje jedne stranice.

Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.

— Zašto vi meni sve ovo prićate?

— Zato što nastoiš da proživiš svoju ličnu legendu

i upravo pomišljaš da od nje odustaneš.

— I vi se uvjek pojavljujete u takvim trenucima.

Ne uvjek u ovom obliku, ali uvjek sam se pojavljivao.

Ponekad se pojavljujem u obliku nekojog dobrog rešenja,

nekoje liepe ideje, ali uvjek se pojavljujem.

U drugim prilikama, u otsudnom trenutku,

olakšavam stvari. I tako redom, ali,

većina ljudi to i ne primećuje.

Starac isprića kako je prošle nedjelje bio primoran

da se nekom kopaču dragu kamenja prikaže u obliku kamena.

Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima.

Punih pet godina radio je na jednoj rijeci i uspio je da izlomi

999999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom.

U tom trenutku je kopač pomislio da odustane,

a nedostajao je jedan kamen, još samo jedan kamen,

da bi otkrio taj smaragd.

Pošto je bio čovek koji je sve stavio na koku

zbog svoje lične legende, Starac je rešio da se umješe.

Pretvorio se u kamen, koji se dokotrlljao pred noge kopača,

a ovaj, bjesan i razočaran zbog pet izgubljenih godina,

daleko je bacio kamen.

Ali bacio ga je takvom snagom, da je njime razbio drugi

kamen, koji se polomio, i ispod njegovih krhotina

ukazao se najljepši smaragd na svjetu.

Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja,

reče Starac s izvjesnom gorčinom u pogledu.

Možda zbog toga oni tako rano i odustaju, ali takav je svjet.

Onda se mladić prisjeti da su razgovor počeli oko

skrivenog blaga.

- I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i

zatrpavaju - reče Starac.

«Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi

ustupiš deseti dio svog stada».

A može li deseti dio blaga?

Starac je bio razočaran.

A ako kreneš, obećavši ono što još nemaš, izgubićeš

volju da ga stekneš.

Mladić onda isprića kako je deseti dio blaga obećao

ciganki.

«Cigani su vješti», uzdahnu Starac.

«U svakom slučaju treba da naučiš da sve u životu ima

svoju cijenu.

To upravo i pokušavaju da nas nauče ratnici svjetlosti».

Starac je vratio knigu mladiću.

«Sutra, u ovo isto vrjeme, doćeraćeš mi deseti dio svog

stada.

Ja ću te naučiti kako da dospješ do skrivenog blaga.

Doviđenja.

I zamače iza jednog ugla.

Mladić je pokušao da čita knigu, ali više nije uspjevao da

se koncentriše.

Bio je uzbuđeni i napet, jer je znao da Starac govori

istinu.

Otišao je do prodavca Kokica, kupio kesicu Kokica, dok je

uspud razmišljao, da li treba da mu isprića Starčevu priću.

«Ponekad treba pustiti da voda sama teče», pomisli mladić i

ne reče ništa.

Kad bi mu nešto rekao, prodavac Kokica bi puna tri dana

razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao

na svoja kolica.

Htio je prodavca Kokica da poštedi muka.

Vesiljno hodajući gradom, stigao je do Luke.

Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče, gde su se

kupovale putne karte.

Egipat se nalazi u Africi.

«Šta ste želljali?»

upitao je čovek iza šaltera.

«Možda sutra», reče mladić, udaljujući se.

«Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu

stranu Moreuza».

Od te pomisli hvatao ga je strah.

«Evo još jedne sanjalice», reče službanik svom pomočniku,

dok se mladić udaljavao.

«Ni taj nema para za put».

Dok je stajao izpred šaltera, mladić se sjetio svojih ovaca

i uplašio se pri pomisli da im se vrati.

Pune dve godine je učio kako se gaje ovce.

Umio je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanjeli, da ih

štiti od vukova, poznavao je sva polja i ispaše andaluzije,

znao je pravu cjenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih

životinja.

Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja.

I ovaj grad je imao zamak, i on odluči da se popne kamenom

rampom i sjedne na neki zid.

Odosgo je mogao da vidi Afriku.

Nekomu je jednom objasnio da su otuda stigli mavari, koji

su toliko godina bili okupatori skoročitave Španije.

Mladić je mrzio mavare, oni su sa sobom doveli i cigane.

Odosgo je mogao da vidi i skoročitav grad, uključujući i trg na

ovako me razgovarao sa starcem.

Proklet bio čas, kad sam sreo tog starca, pomislio on.

Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove.

Ni žena, ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir.

Bile su to usamljene osobe, koje više nisu vjerovale u život i koje

nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva, vezuju za svoje ovce.

Svaku ovcu je poznavao do tančina, znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti

kroz dva mjeseca i koje su bile najljenje.

Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati, ako odluči da krene,

one će patiti.

Počao je da duva neki vjetar.

Poznavao je taj vjetar, ljudi su ga zvali vjetar Levanta, jer su s nnjim

takođe došle horde nevjernika.

Sve dok nije upoznao tarifu, nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu.

To je predstavljalo veliku opasnost, mavari su mogli ponovo da navale.

Vjetar je počao da duva sve jače.

Sada sam između ovaca i blaga, razmišleo je mladić.

Morao je da se odluči između nečega na što se navikao i nečega što bi volio da ima.

Tu je bila, naravno, i trgovćevak ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko o ovce, pošto od nje nije zavisio.

Bog zna, da li ga se ona uopšte i sjeća.

Bio je ubjedđen, da ona ne bi ni primjetila, kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postaju jednaki onda kad ljudi prestanu da primječuju ljepe stvari,

kojim se dešavaju kad god Sunce prelazi svoj nebeski put.

— Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu.

Oni su se na to navikli, a i jas sum se navikao.

Takođe će se i ovce navići na moje otsutstvo, pomisli mladić.

Odozgo je pogledao prema trgu.

Prodavac je i dalje prodavao kokice.

Jedan mladi par sjeo je na klupu, na kojo je on razgovarao sa starcem, i dugo se ljubio.

— Prodavac kokica, reče on u sebe, nedovršivši rečenicu, jer je slevanta počelo još snažnije da duva, i on je zastao, osićajući vjetar na licu.

Taj vjetar je donio mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miri spustinja i žena, koje nose feredžu.

Donosio je zno i snove ljudi, koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom, za avanturama.

I za piramidama.

Mladić je počeo da zavidi vjetru na slobodi i shvatio, da bi i on mogao da bude takav.

Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga.

Ovce, trgovćevak, ćerka, polja, andaluzije bile su samo epizode njegove lične legende.

Narednog dana mladić je sreo starca oko podne.

Vodio je sa sobom šest ovaca.

— Iznenađen sam, reče on.

Moj prijatel je odmah otkupio ovce.

Rekao mi je, da je cjelog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.

— Uvjek je tako, reče starac.

Nazovimo to povolljan početak.

Ako sjedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno početnička sreća.

— A zašto?

— Zato što život želi da proživiš svoju ličnu legendu.

Zatim je počeo da razgledao nih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava.

Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.

— Gdje se nalazi Blago? — upita.

Blago se nalazi u Egiptu, blizu piramida.

Mladić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.

Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove.

Bog je na svjetu obilježio put kojim svaki čovek treba da ide.

Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.

Prije nego što je mladić uspio išto da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca.

Sjetio se svog djede. Kada je bio djete, deda mu je rekao da su leptirice znak sreći, kao i zrikavci, svrčci, mali sivi gušteri i djetelina sa 4 lista.

Tako je, reče starac koji je umio da čita njegove misli.

Upravo tako kako te je tvoj djeda učio. To su znaki.

Zatim je starac raširio ogrteč koji mu je pokrivao grudi.

Prizor je zadivio mladića. Sjetio se sjaja koji je primjetio predhodnog dana.

Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.

On je zaista bio kralj, sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.

Uzmi, reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan bjeli i jedan crni kamen.

Zovu se Urim i Tumim. Crni znači da, a bjeli znači ne.

Posluži će ti kada ne uspieš da prepoznaš znakove.

Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje.

Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke.

Blago se nalazi kod piramida i ti si to već znao,

ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odlu.

Mladić je stavio kamenčiće u bisage.

U buduće će sam donositi odluke.

Ne zaboravi da je sve samo jedna cjelina.

Ne zaboravi na jezik znakova.

A naročito ne zaboravi da ideš do kraja svoje lične legende.

Ipak da ti predhodno ispričam jednu malu priću.

Neke trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči tajnu sreća.

Mladić je punih 40 dana hodao kroz pustinju,

sve dok nije stigao do jednog ljepog zamka na vrhu planine.

Tu je živio mudrac, kojeg je mladić tražio.

Umjesto da najđe na svetog čoveka,

naš junak je međutim ušao u jednu salu, koja je vrvjala od ljudi.

Trgovci su ulazili i izlazili,

neki ljudi su razgovarali po uglovima,

jedan mali orkestr je svirao prijatne melodije,

a tu je bila i bogata trpe za puna najukusnih jela iz tog kraja svjeta.

Mudrac je razgovarao sa svima,

i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posjete,

ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to tajna sreče.

Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati

i da se vrati kroz dva sata.

— U među vremenu bih te nešto zamolio, — dodade mudrac,

pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja.

— Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate,

motreći na kašičicu.

Posle dva sata vratio se pred mudraca.

— Dakle, — upita mudrac, — jesi li vidio persiske čilime u moje trpezariji?

Jesi li vidio vrt koji je najveći majstor među baštovanima punih deset godina uređivao?

Jesi li primjetio prekrasne pergamente u moje biblioteci?

Mladić je posramljeno priznao da nije vidio ništa.

Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dvije kapi ulja koje mu je mudrac povjerio.

— Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta, — reče mudrac.

— Ne možeš imati povjerenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom,

ovog puta obraćajući pažnju na sva umjetnička djela koja su visila sa tavanice i po zidovima.

Razgledao je vrtove, okolne planine, primjetio nježne cvjetove i ukus s kojim je svako umjetničko djelo postavljeno na pravo mjesto.

Vrativši se kod mudraca, potanko mu je prepričao sve što je vidio.

— Ali gde su one dvije kapi ulja koje sam ti povjerio? — upita mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić primjeti da ih je prosuo.

— Eto, to je jedini savjet koji mogu da ti dam, reče najmudriji od mudrih.

— Daj na sreče sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga svjeta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dvije kapi ulja u kašičici.

Mladić je čutao. Shvatio je priću starog kralja.

Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.

Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave, zatem pokupi ovce i ode svojim putem.

Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sjedne na njene zidine, može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike.

Melkisedek, kralj Salema, sjeo je na zidine tvrđave tog popodneva i osjetio vjetar Levanta na licu.

Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara, i uzbuđene zbog tolikih promjena.

Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.

Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke.

Nikada više ne će vidjati onog mladića, kao što nije vidio ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak.

Međutim, sve je to bilo njegovo djelo.

Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi ne maju ličnu legendu.

Ipak, Kralj Salema je u dnu duše poželio da mladić uspije.

«Šteta, što će mi brza zaboraviti ime», pomisli.

«Trebalo je da mu ga ponovim više puta.

Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, Kralj Salema».

Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući.

«Znam da je to taština nad taštinama, kako ti reče gospode.

Ali jedan stari Kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe».

«Baš je čudna ova Afrika», pomisli mladić.

Sjedio je u nekakvoj krčmi, sličnoj ostalim krčmama, na koja je nailazio u uzkim uličicama grada.

Ljudi su pušili neki ogroman čibuk, koji je išao od usta do usta.

Za kratko vrjeme je vidio muškarce, kako se drže za ruke, žene pokrivenih lica i svešenika, koji su se peli na visoke i tanke kule i počinjali da pjevaju, dok bi se svi oko njih spuštali na koljena i počinjali da udaraju glavom otle.

«Nevjednička posla», reče on u sebe.

Kao djete uvjek je u selskoj crkvi viđao sliku svetog jaga istrebitelja Mavara na njegovom bjelom konju sisukanom sabljom, dok su mu pod nogama ležale osobe slične ovima.

Mladić se osjećao loše i užasno usamljeno.

Nevjernici su imali zlokoban pogled.

Osim toga, u žurbi da krene na put, on je zaboravio jedan detalj, jedan jedini detalj, koji ga je mogao udaliti od njegovog blaga za duže vrjeme.

U toj zemlji svi su govorili arapski.

Vlasnik krčme priđe Mladiću i ovaj pokaza na neko piće, koje su služili za drugim stolom.

Bio je to nekakav gorak čaj.

Mladić je više volio da pije vino.

Ali nije trebalo da zbog toga sada brine.

Trebalo je samo da misli na svoje blago i na način kako da ga se domogne.

Od prodaj ovaca dobio je prilično novca, a Mladić je znao da je novac čaroban, koji ima novac nikada nije sam.

Uskoro, možda kroz nekoliko dana, biće pokraj piramida.

Jedan starac sa svim onim zlatom na grudima nije morao da laže da bi se domogao šest ovaca.

Starac mu je govorio o znakovima.

Dok je plovio preko mora, razmišljao je o znakovima.

Da, znao je o čemu on govori.

U vrjeme dok se nalazio na poljima Andaluzije, navikao se da na zemlji i na nebu pročita kakav je put kojim treba da nastavi.

Naučio je tako da izvjesna ptica označava da je zmija u blizini, a da određeni žbun predstavlja znak da se na nekoliko kilometara udaljenosti nalazi voda.

Tome su ga ovce naučile.

Ako Bog tako dobro vodi ovce, takođe će voditi i čoveka, pomisli i malo se smiri.

Čaj mu se učinio manje gorak.

Ko si ti?

Začu neki glas na španskom.

Mladić oseti ogromno olakšanje, upravo je razmišljao o znakovima i neko se pojavio.

— Otkud ti govoriš španski, upita?

Pridošlica je bio obučen zapadnjački, ali se po boji njegove kože vidjelo da je iz ovog grada, bio je manje više njegove visine i njegovih godina.

— Ovdje skoro svi govore španski, nalazimo se na svega dva sata od Španije.

— Sjedi i poruči nešto na moj račun, reče Mladić.

— I poruči za mene jedno vino, ovaj čaj mi je odvratan.

— U ovaj zemlji nema vina, reče Pridošlica.

— To nam vjera ne dozvoljava.

Mladić onda isprića da treba da stigne do piramida.

Skoro je htio da isprića i o blagu, ali ipak odluči da ćuti.

Inače Arapin bi bio u stanju da za sebe zatraži jedan dio da bi ga odveo do tamo.

Sjetio se šta mu je starac govorio o ponudama.

— Volio bih da me tamo odvedeš, ako možeš.

Mogao bih da te uzmem za vodića i da ti dobro platim.

— Znaš li kako se može tamo stići?

Mladić je primjetio da se vlasnik krčme približio pažlivo slušajući razgovor.

Njegovo prisutstvo mu je smetalo, ali našao je vodića i nije htio da propusti tu priliku.

— Treba da pređeš preko cjele Sahare, reče Pridošlica.

— A zato nam treba novca.

Interesuje me, dali imaš dovoljno novca.

Mladiću se ovo pitanje učinilo čudni, ali oslanjao se na starca, a starac mu je govorio da kada nešto stvarno želimo, Vaseljena je uvek naklonjena.

Izvadio je novac iz džepa i pokazao ga Pridošlici.

Vlasnik bara takođe priđe i pogleda.

Obojca izmjeniše nekoliko rjeći na arapskom.

Izgledalo je da je vlasnik bara ljut.

— Hajdemo, reče Pridošlica.

On ne želi da ostanemo ovdi.

Mladić je osetio ulagšanje.

Ustao je da plati račun, ali ga je gazda zgrabio i počao nešto uzbudjeno da mu govori.

Mladić je bio snažan, ali nalazio se u stranoj zemlji.

Ali njegov novi prijatelj odgubno vlasnika bara i povuće mladića napolje.

On je htio «Tvoj novac», reče.

Tanger nije isto što i ostatak Afrike.

Ovo je luka, a u lukama uvjek ima mnogo lopova.

Mogao je da se pouzda u svog novog prijatelja.

Pomogao mu je u kritičnom trenutku.

Izvadio je novac iz džepa i prebrojao ga.

«Već sutra možemo stići do piramida», reče onaj momak, uzevši od njega novac.

«Ali treba da kupim dvije kamile».

Podali su tako uzkim ulicama Tangera.

Na svakom uglu su se nalazile šatre s raznolikom robom.

Stigoše najzad nasred jednog velikog trga na kojim je bila pijaca.

Tu se nalazilo na hiljade ljudi koji su se pogađali, prodavali, kupovali,

povrće izmlješano sjataganima, čilimi sa svim vrstama lula.

Ali mladić svog novog prijatelja nije ispuštao iz vida,

na kraju krajeva kod njega je bio sav njegov novac.

Pomisli da mu ga zatraži natrag, ali mu se učinilo da bi to bilo neučtivo.

Još nije poznavao običaje strane zemlje u koje se našao.

«Dovolnjo je da ga držim na oku», reče u sebe.

Bio je snažnije od njega.

Iznena da, usred ćitave te gužve, ukazala se najljepša sablja koju su njegove oči ikad vidjele.

Korice su bile posrebrene, a crna držka ukrašena dragim kamenjem.

Mladić obeća sebe da će kupiti tu sablju kada se vrati iz Egipta.

«Pitaj gazdu pošto je», reče prijatelju, ali shvati da se zaneo samo dve sekunde gledajući u sablju.

Srce mu se smanjilo, kao da su mu se grudi iznena da skupile, bojao se da pogleda u stranu, jer je znao na što će najići.

Oči su mu još nekoliko trenutaka ostale u perene prema ljepoj sablji, dok nije skupio hrabrost i okrenuo se.

Oko njega je bila pijaca, ljudi koji su dolazili i odlazili, vikali i kupovali, tepisi pomješani s lešnicima, zelena salata s bakarnim poslužavnicima.

Ljudi koji su se po ulicama držali za ruke, žene pod velom, mirisne obične hrane i nigde, ali baš nigde nije bilo lica njegovog kompanjona.

Mladić se još ponadao da su se slučajno izgubili.

Odlučio je da ostane na istom mjestu, nadajući se da će se onaj vratiti.

Nešto malo kasnije, neki tip se pope na jedno od onih kula i poče da pjeva.

Svi koji su se tu zatekli, klekoše na koljena, počeše da udaraju čelom o zemlju, takođe pjevajući.

Posle toga, oput mrava, počeše da rasklapaju šatre i da odlaze.

I Sunca je počela da odlazi.

Mladić je dugo gledao Sunce, sve dok se nije sakrilo iza bjelih kuća koje se okruživale trg.

Pade mu na pamet da, kad se Sunce tog jutra rađalo, on je još bio na drugom kontinentu, bio je pastir i imao je šesdeset ovaca, kao i susred zakazan s jednom djevojkom, i jutro se je znao sve šta će se desiti, dok bude hodao pojima.

Međutim sada, kada je Sunce zalazilo, on se nalazio u jednoj drugoj zemlji, gde čak nije mogao da razumije ni jazik kojim se govorilo.

Više nije bio pastir i nije imao ništa, čak ni novca da se vrati natrag i sve počne iz početka.

Sve to između izlazka i zalazka Sunca, pomisli mladić, i sažali se na sebe, jer ponekad se stvari u životu mjenjaju za tre noka, prije nego što čovek stigne da se navikne na njih.

Sramota ga je bila da zaplače, nikada nije plakao ni pred svojim ovcam.

Međutim, pijačni trg je bio prazan, a on se nalazio daleko od otačbine.

Mladić je zaplakao.

Zaplakao je, jer je bog bio nepravedan i na taj način je uzvračao osobama, koje su vjerovale u svoje snove.

Dok sam bio s ovcama, bio sam srečan i svuda oko sebe širio sam tu sreču.

Čim bi me neko ugledao, lijepo bi me primio.

Ali sada sam tužan i nesrečan, šta ću sad?

Biću pun gorčina i ne ću imati povjerenja u ljuda, jer me je jedan čovek izdao.

Mrziću sve one koji su pronašli skriveno blago, jer ja svoje nisam pronašao.

I stalno ću nastojati da sačuvam ono malo što imam, jer sam i suviše malen da bih obuhvatio svijet.

Otvorio je bisage da pogleda što ima u njima.

Možda je ostalo nešto hrane, koju je jeo na brodu.

Ali samo je našao debelu knigu, ogrtač i dva kamenčića koje mu je dao starac.

Ugledavši kamenčića, osetio je ogromno olakšanje.

Šest ovaca je zamijenio za dva draga kamena, izvadđene iz jednog zlatnog oklopa.

Mogao je da proda kamenčića i kupi kartu za povratak.

Sada ću biti pametniji, pomisli mladić, vadeći kamenčić iz bisaga, da bi ga sakrio u džep.

Ovo je bila luka, a jedina istina koju mu je onaj čovek rekao jeste da je svaka luka uvjek puna lopova.

Sada je takođe shvatio uznemirenost vlasnika krčme, pokušavao je da mu objasni da ne viru je onom čoveku.

— Ja sam, kao svi ljudi, gledam na svet onako, kako bi je želio da se stvari odvijaju, a ne onako, kako se one stvarno dešavaju.

Razgledao je kamenčiće.

Pažljivo je dodirivao svaki od njih, osećajući njihovu temperaturu i gladku površinu.

Oni su bili njegovo blago.

Od samog dodira osetio se mirnim.

Oni su ga podsećali na starca.

— Kada poželiš nešto, cjela Vaseljena će se zavjeriti da tu žlju ostvariš, rekao mu je starac.

Htio je da shvati, kako to može da bude istina.

Nalazio se na jednom praznom pijačnom trgu, bez prebijene pare u džepu i bez ovaca, koje bi čuvao te noči.

Ali Kamenčiće su bili dokaz da je zaista sreo kralja, jednog kralja koji je znao cjelu priću o njemu, znao je za pušku njegovog oca i za njegovo prvo seksualno iskustvo.

Kamenčići služe za pogađanje, zovu se Urim i Tumim.

Mladić vrati Kamenčiće u torbu i reši se da napravi probu.

Starac mu je rekao da postavlja jasna pitanja, jer Kamenčići služe samo onima, koji znaju šta hoće.

Mladić onda zapita, dali ga još uvjek štiti Starčev blagoslov.

Izvukao je jedan Kamenčić, on je značio da.

— Hoću li pronaći svoje blago? — upita Mladić.

Gurnuo je ruku ubisage i taman je htio da uzme jedan od njih, kad oba Kamenčića ispadoše kroz jednu rupicu.

Mladić nikada nije primjetio da su mu bisage pocijepane.

Sagnuo se da pokupi Urim i Tumim i da ih ponovo stavi u torbu.

Kada je ih je ugledao na tlu, međutim, uglavim u sinu druga rečenica.

— Nauči da poštuješ i pratiš znakove, rekao je Stari Kralj.

— To je znak.

Mladić se nasmija samom sebe.

Zatim je podigao Kamenčića i ponovo ih stavio ubisage.

Nije ni pomišljao da zašije rupu.

Kamenčići su tuda mogli da propadnu kad gotoo požele.

Shvatio je da ima nekih stvari koje ljudi ne smiju da pitaju, da ne bi pobjegli od sobstvene sudbine.

— Obećao sam da ću sam donositi svoje odluke, reče sam sebe.

Ali Kamenčići su mu rekli da je Staraci dalje uz njega i to dade mu više samo povzdanja.

Ponovo je pogledao prema praznoj pijaci i nije osetio ranje očajanje.

Nije to bio strani svjet, bio je to novi svjet.

Jer na kraju krajeva on je zapravo i želio da upozna nove svjetove.

Čak i ako nikad ne stigne do piramida, on je već stigao znatno dalje nego bilo koji od pastira koje je poznavao.

A kad bi oni samo znali, da na svega dva sata vojnje brodom, postoji toliko različitih stvari.

Novi svjet ukazivao se pred njim u obliku prazne pijace, ali on je već vidio taj trg prepun života i nikad ga više ne će zaboraviti.

Sjetio se sablje, skupo ga je koštalo to što je malo gledao u nju, ali do tada ništa slično nije vidio.

Iznena da je osjetio da na svjet može gledati kao sirota žrtva jednog lopova ili kao avanturista koji traži skriveno blago.

«Ja sam avanturista koji traži blago», — pomisli prije nego što će iscrpljen zaspati.

Probudio ga je neki čovek, tapšući ga poleđima.

Zaspao je nasred pijace, a život na njoj upravo je ponovo počinjao.

Pogledao je oko sebe, tražeći svoje ovce, i shvatio da se nalazi u drugom svjetu.

U mesto žalosti osjetio je sreču.

Nije više morao da ide u potragu za vodom i hranom, mogao je da nastavi potragu za blagom.

Nije imao ni prebijene pare u džepu, ali mu je ostala vjera u život.

Predhodne večeri je odlučio da bude avanturista, sličen ličnostima iz knjiga koje je imao običaj da čita.

Krenuo je trgom bez žurbe.

Trgovci su podizali šatre.

Pomogao je jednom kolačaru da podigne svoju.

Na licu tog kolačara bio je drugačiji osmjeh, bio je radostan, otvoren prema životu,

spreman da započne još jedan lijep radnji dan.

Bio je to osmjeh koji ga je na neki način podsječao na starca,

onog starog i tajanstvenog kralja koje gi upoznao.

Ovaj kolačar ne pravi kolače zato što želi da putuje ili što želi da se oženi k ćerkom nekog trgovca.

Ovaj kolačar pravi kolače zato što to voli, pomisli mladić primjetivši da može da radi isto što i starac,

da zna da li je neki čovek blizu ili daleko od svoje lične legende.

Trebalo ga je samo pogledati.

Baš je lako, a nikada to nisam primjetio.

Kada su podigli šatru, kolačar mu pruži prvi kolač ko je napravio.

Momak ga je sa zadovolьstvom pojao, zahvalio i nastavio svojim putem.

Kada se malo udaljio, prisetio se da su šatru podigle jedna osoba koja je govorila arapski,

a druga španski.

A savršeno su se razumjeli.

«Postoji jezik koji je iznad reči, pomisli mladić.

Već sam to isprobao s ovcama, a sada to istočinim i s ljudima».

Učio je mnoge nove stvari.

Stvari koji je već bio iskusio, a koje su ipak bile nove jer su mu promakle, neopaženo.

A nije ih bio svjestan zato što se navikao na njih.

Ako naućim da tumačim ta jezik bez reči, uspjeću da rastumačim i svjet.

«Sve je samo jedno», rekao je starac.

Rešio je da bez žurba i bez nervoze krene u ličicama tangera.

Samo će tako uspjeti da primjeti znakove.

To je zahljevalo veliko strpljenje, ali to je prva osobina koju jedan pastir stiće.

Još jednom je primjetio da u ovom stranom svjetu primljennjuje isti nauk koje naučio od ovaca.

«Sve je samo jedno», govorio je starac.

Prodavac Kristala posmatrao je rađanje dana i osjetio istu zebnju koja ga je obuzimala svakog jutra.

Već skoro trideset godina nalazi se na istom mjestu u radnje na vrhu jednog brega, gdje su rjedko prolazili kupci.

Sada je bilo kasno da se promljeni bilo šta, jedino što je naučio u životu bilo je kupovanje i prodaja Kristala.

Jedno vrjeme su mnogi znali za njegovu radnju — arapski trgovci, francuzki i jengleski geolozi, njemački vojnici, džepova punih para.

U to doba prodavanje Kristala predstavljalo je veliku avanturu i on je pomišljao kako će postati bogat i da će imati mnogo ljepih žena oko sebe kada ostari.

Vrjeme je protisalo, a i grad se mjenjao.

Seuta je rasla brže nego Tanger, a trgovina je promljenila pravac, susjedi su se ocelili, a na bregu je ostalo svega nekoliko radnji.

Niko se ne će penjati nabrdo zbog nekoliko dućana.

Međutim, prodavac Kristala nije imao izbora.

U nih trideset godina provao je kupujući i prodajući predmete od Kristala, i sada je bilo suviše kasno da bilo šta promljeni.

Čitavo jutro provao je posmatrajući mali promet na ulici.

To je već godinama radio i znao je već navike svih prolaznika, svega nekoliko minuta pred ručak jedan mladi stranac je zastao pred njegovim izlogom.

Bio je pristoйno obučen, ali iskusno oko prodavca Kristala primjetilo je da je bez novca, zato je odlučio da uđe i sačeka nekoliko trenutaka dok se mladić ne udalj.

Na vratima je stajao natis da se u ovoj radnji govore razni jezici.

Mladić je ugledao čoveka iza tezge.

— Ako biste mi dozvolili, ja bih obrisao ove čaše, — reče mladić.

— Ovakve kakve su, niko ne će poželjati da ih kupi.

Čovek je gledao, nerekavši ni rjeće.

— Za uzrat platitćete mi jedan obrok.

Čovek je i dalje čutao i mladić osjeti da treba da donese odluku.

U bisagama mu je bio ogrtač, koji mu ne će trebati u pustinji.

Izvadio ga i počeo njime da briše čaše.

U među vremenu uđaše dve mušterija i kupiše nešto kristala.

Kada je sve obrisao, zatraži je od prodavca tannjir hrane.

— Idemo da ručamo, — reče prodavac kristala.

Stavio je neki nadpis na vrata i otišli su da jednog malog lokala na vrhu brda.

Tek što su sjeli za jedini sto koji se tu nalazio, prodavac kristala se nasmija.

— Nije trebalo ništa da se čisti, — reče.

— Po Kuranu svako je dužan da nahrani gladnog.

— Zašto ste me onda pustili da radim, — upita mladić?

— Jer su kristali bili prljavi.

A i tebe i mene je trebalo da glave oslobodimo loših primisli.

Kada su završili sjelom, prodavac se okrete mladiću.

— Želio bih da radiš u mojoj radnji.

Danas su ušla dva kupca dok si ti brisao čaša, a to je dobar znak.

— Judi često govore u znacima, — pomisli pastir.

— Ali ne shvataju šta govore.

Isto kao što ni ja nisam primječivao da već mnogo godina

sa svojim ovcama govorim jezikom bez rjeći.

— Hočeš li da radiš za mene, — bio je uparan prodavac.

— Mogu da radim do kraja dana, — odgovori mladić.

Ako treba, i ujutro ću očistiti sve kristalne predmete u radnji.

Za uzvrat, treba mi novac da bih sutra bio u Egiptu.

Starac se ponovo nasmija.

Ako, čak i cjelu godinu budeš čistio moj kristal,

ako pored toga dobiješ i dobar procenat od prodaje robe,

još ćeš morati da pozajmiš para da bi otišao do Egipta.

Od Tangera do Piramida ima hiljade kilometara pustinje.

Nastupila je tako duboka tišina, kao da je grad zaspao.

Nije više bilo ni bazara, cjenkanja trgovaca,

iljudi koji su se penjali na minareta i pjevali,

liepih sablji s ukrašenim drškami.

Nije bilo više nade ni avanture,

starih kraljeva i ličnih legendi,

ni blaga, ni Piramida.

Izgledalo je da se cijo svet pritajio,

jer je učutala mladičeva duša.

Nije bilo ni bola, ni patnje, ni razočarenje.

Samo jedan prazan pogled kroz malena vrata kafane

sa ogromna želja da umre,

da se sve zaobjek završi tog istog trenutka.

Prodavac je uplašeno pogledao u mladića,

kao da je sva radost koju je tog jutra vidio,

iznena da ne stala.

«Mogu ti dati novca da se vratiš u svoju zemlju, sine»,

reče prodavac Kristala.

Mladić je i dalje čutao.

Onda je ustao, popravio odječu i uzao svoje bisage.

«Radiću kod vas», reče.

I posle dužek čutanja zaključi.

«Treba mi para da kupim nekoliko ovaca».

Drugi dio

Skoro mjesec dana mladić je radio za prodavca Kristala

i tim poslom nije bio baš preterano zadovoljan.

Prodavac je provodio cjeli dan gunđajući za tezge,

zahtijevajući od njega da pripazi na Kristalne predmete,

da ništa ne slomi.

Ali ostao je na poslu, jer je prodavac bio namčorast starac,

ali nije bio nepraveden.

Mladić je dobijao dobru proviziju za svaki komant koji bi prodao

i već je uspio da prikupi nešto novca.

Toga jutra je malo računao.

Ako i dalje nastavi da radi svakog dana,

trebaće mu cjela jedna godina da kupi nekoliko ovaca.

— Htio bih da napravim jednu vitrinu za Kristal,

reče mladić prodavcu.

Nnju bi smo mogli postaviti spolja,

i tako privući i one koji prolaze podnožjem brega.

— Nikada ranje nisam pravio vitrine,

odgovori prodavac.

Prodavace prolaze i očešu se u onnju,

pa se Kristal porazbija.

— I moje ovce su mogli da lipšu

od zmiskog ujeda dok smo išli po polju.

— Ali to je sastavni dio života i ovaca i pastira.

Prodavac usluži jednomu šteriju,

koja je želljela da kupi tri Kristalne čaše.

Prodaja mu je išla bolje nego ikad,

kao da se vratilo ono doba

kada je ova ulica bila

najprivlačnijih u tangeru.

— Promet se silno povećao,

reče mladiću kada je mušterja izašla.

Zahvaljujući tome, mogu bolje da živim,

a i ti ćeš za kratko vreme ponovo doći do svojih ovaca.

Šta više tražiš od života?

— Treba samo da sledimo znakove,

ote se mladiću,

i odmah se pokaja,

jer prodavac nikad nije sreo kraje.

To se zove povoljan početak,

početnička sreća.

Jer život zahtijava da svako proživi

svoju ličnu legendu,

govorio je starac.

Prodavač je, međutim, slušao šta mladić govori.

Samo njegovo prisustvo u radnji

bilo je nekakav znak.

A kako su dani prolazili,

i kako se novat slivao u kasu,

on se nije pokajao što je zaposlio španca.

Iako je mladić zarađivao više nego što bi trebalo,

pošto je bio ubjedljen da se prodaja

više nikada ne će povećati,

ponudio mu je veliku proviziju,

a instinktivno je osjećao da će mladić

uskoro da se vrati svojim ovcama.

— Zašto si htio da upoznaš piramide?

upita da bi skrenuo razgovor s Vitrine.

— Zato što su mi o njima stalno prićali, —

reče mladić,

izbjegavši da isprića svoj san.

Sada je blago za njega bila uspomena,

uvjek bolna,

i mladić je izbjegavao da o tome misli.

— Ovlje nisam sreo nikog, ako bi želio da pređe pustinju,

samo da bi upoznao piramide, —

reče prodavac.

— To je samo gomila kamenja.

Mogao bi da izgradiš jednu i u sobstvenom dvorištu.

— Nikad niste sanjali o putovanjima, —

reče mladić,

ovlje će da je daje ći novog kupca koji ulazio u radnju.

Dva dana kasnije starac se vratio na priću o vitrini.

— Ne volim promjene, — reče prodavac.

— Ni ja ni ti nismo kao Hasan bogati trgovac.

— On ako nešto pogrešno kupi, to ga mnogo ne pogađa,

ali nas dvojca smo osudđeni da uvjek živimo na svojim greškama.

— To je tačno, — pomisli mladić.

— Zbog čega hoćeš onu vitrinu? — reče prodavac.

— Želim brže da se vratim svojim ovcama.

Treba da iskoristimo dok je sreća na našoj strani

i sve učinimo da je pomognemo, isto kao što ona nama pomaže.

To se zove povoljan početak ili početnička sreća.

Starac počuta neko vrjeme, zatem reče.

— Prorok nam je dao Kuran i pet dužnosti

kojih moramo da se pridržavamo dok smo živi.

Najvažnija je, Bog je samo jedan.

Ostale su. Molite se pet puta dnevno,

postite za vrjeme Ramazana i udjelite milostinnju siromašnima.

Začutavi.

Oči su mu se napunile suzama dok je govorio o proroku.

Bio je usrdan vjernik i nastojao je da živi život

u skladu s muslimanskim zakonom.

— A koja je peta? — upita mladić.

— Prije dva dana si rekao da nikada nisam sanjao

o putovanjima, odgovori prodavac.

Peta dužnost svakog muslimana jeste da jednom u životu ode na put.

Treba da odemo barem jednom u životu u sveti grad Meku.

Meka je mnogo dalje od piramida.

Kada sam bio mlad, više sam volio da ono malo novca

koji sam imao u potrebim za otvaranje radnje.

Mislio sam da ću se obogatiti da bih jednog dana otputovao do Meke.

Počeo sam da zarađujem novac, ali nisam mogao nikome da povijerim

brigu o kristalu, jer to je veoma osjetljiva roba.

Isto vremeno sam gledao kako ispred moje radnje

mnogi ljudi prolaze, iduči u pravcu Meke.

Bilo je bogatih hodočasnika koji su išli s čitavom svitom,

slugu i kamila, ali je največi broj tih ljudi bio mnogo siromašnije od mene.

Svi su odlazili i vraćali se zadovolnji, a na vrata svojih kuća stavljali su

simvole svog hodočasća.

Jedan od njih obučar koji je živio od krpljenja tuđih čizama rekao mi je

da je skoro godinu dana hodao pustinjom, ali ga je to manje zamaralo

nego kad je morao da pređe samo nekoliko kvartova u tangeru da bi kupio kožu.

A zašto sada ne odete u Meku? Upita mladjić.

Zato što me jedino Meka održava u životu.

Zahvalljujući njoj uspjevam da podnesem sve ove jednolične dane,

ove njeme, čaše po rafovima, ručak i večeru u onom groznom restoranu.

Plašim se da ostvarim svoj san, pa da poslije više nemam razloga da živim.

Ti sanjaš o ovcama i piramidama, drugači si od mene, jer želiš da ostvariš svoje snove.

Samo želim da sanjam o Meki.

Po hiljadu puta sam zamišljao kako prelazim pustinju, kako stižem na trg na kome se nalazi sveti kamen,

kako pravim sedam obaveznih krugova prije nego što ga dodirnem.

Već sam zamislio i koji će ljudi stajati pored mene, ispred mene,

kao i razgovore koje ćemo voditi i molitve koje ćemo zajedno izgovarati.

Ali bojim se da će to predstavljati za mene veliko razočarenje i zato više volim samo da sanjam.

Tog dana prodavac je dozvolio mladiću da napravi vitrinu.

Ne vide svi snove na isti način.

Prošle su još dva meseca i zahvalljujući novoj vitrini u radnju su svraćali brojni kupci.

Mladić je izračunao da će ukoliko bude radio još šest meseci moći da se vrati u Španiju

i da kupi šestdeset ovaca i još šestdeset ovaca.

Tako bi za manjao od godinu dana udvostručio svoje stado

i bio bi u stanju da posluje sa arapima jer je već uspio da nauči taj čudni jezik.

Od onog jutra na pijaci on više nije koristio urim i tumim jer je Egipa za njega postavo samo san, dalek koliko i prodavćev san o Meki.

Inače, mladić je sada bio zadovoljan svojim radom i sve vreme je razmišljao u trenutku kada će se iskrcati u tarifi kao pobjednik.

Uvjek nastoj da znaš šta hoćeš, govorio je Stari kralj. Mladić je to znao i zbog toga je radio.

Možda se njegovo blago upravo i sastojalo u tome da dođe u ovu stranu zemlju da sretne nekog lopova i da udvostruči broj svojih ovaca ne potrošivši ni prebijene pare.

Ponosio se sobom. Naučio je bitne stvari, kao što su trgovina kristalom, jezik bez reči i znakove.

Jednog popodneva ugledao je čoveka na vrhu brega, kako se žali što na ovoj uzbrdici ne može da se nađe pristojno mjesto gde bi se nešto moglo popiti.

Mladić je, već znajući govor znakova, pozvao starca da porazgovaraju.

Hajde da prodajemo čaj ljudima koji se popnu na ovu uzvišicu, reče on.

Ovde već mnogi prodaju čaj, odgovori prodavac.

Mogli bi smo da služimo čaju kristalnim čašama, tako će ljudi uživati u čaju i poželjati da kupe kristal, jer ljepota ljude najviše privlači.

Prodavac je neko vreme posmatrao mladića.

Nije ništa odgovorio, ali je te večeri, pošto je završio molitvu, zatvorio radnju i sjeo ispred nje, pozvao mladića da popuše nargile, onu čudnu lulu koju su arapi koristili.

— Šta ti to tražiš? — upitao je stari prodavac kristala.

— Već sam vam rekao.

Treba ponova da kupim ovce, a zato je potrebane novac.

Starac je dodao žar u nargile i snažno povukao dimu.

Već trideset godina imam ovu radnju.

Znam šta je dobar, a šta loš kristal i poznajem ga do tančina.

Naviknuc sam na njegovu veličinu i promet.

Ako budeš sipao čaj u kristal, radnja će napredolati.

Onda ću ja morati da promjenim svoj način života.

A zato nije dobro?

Ja sam se na svoj život navikao.

Prije nego što si ti došao, mislio sam da sam izgubio toliko vremena na istom mjestu,

dok su svi moj prijatelji nešto mjenjali, propadali ili napredovali.

To me je bacalo u duboku žalost.

Sad znam da to nije bilo dobro.

Radnja je tačno onakva, kako sam ja to želio.

Ne želim da bilo šta mjenjam, jer ne znam kako to da izvedem.

Već sam se i suviše navikao na sebe.

Mladić ni znao šta da kaže.

Starac je nastavio.

Ti si za mene bio pravi blagoslov.

I danas shvatam jednu stvar.

Svaki blagoslov koji odbijemo, pretvara se u proklectvo.

Ja od života više ništa ne tražim,

a ti me primoravaš da sagledavam bogatstva i horizonte,

koje nikad nisam upoznao.

Sada kada ih poznajem, i kada poznajem svoje ogromne mogučnosti,

osećaću se gore nego što sam se ranje osićao.

Jer znam da mogu da imam sve, a nije mi do toga.

Dobro je da ništa nisam rekao prodavcu kokica, pomisli mladić.

Nastavili su još neko vreme da puše nargile,

dok je sunce polako zalazilo.

Razgovor su vodili na arapskom, i mladić je bio zadovolljan

sobom jer je govorio arapski.

Jedno vreme je vjerovao da se od ovaca može naučiti sve o svijetu,

ali od njih se arapski ne može naučiti.

Mora da ima još stvari na ovom svijetu koje se ne mogu naučiti od ovaca,

pomisli mladić, dok je čuteći posmatrao prodavca,

jer su oni obuzete jedino traganjem za vodom i hranom.

Mislim da oni ne podučavaju, već ja učim.

Maktub, reče najzad prodavac.

A šta to znači?

Trebalo je da se rodiš kao arapin, pa da to shvatiš, odgovori on.

Ali to bi se moglo od prilike prevesti kao "pisano je"

I dok je gasio žar u nargilama, reče da mladić može da počne da služi čaj

u kristalnim čašama, ponekad je rijeku života nemoguće zaustaviti.

Ljudi su se peli uz brig i umarali se, a na njegovom vrhu nalazila se radnja

s liepim kristalom i osvježavajučim čajem od nane.

Ljudi su ulazili da popiju čaj kojim je služen u prekrasnim kristalnim čašama.

Mojoj ženi ovo nikad ne bi palo na pamet, pomišljao bi posjetilac

i kupovao nekoliko kristalnih čaša, jer je upravo te večeri očekivao posjetu.

Gosti će biti zadjavljeni raskošnom ljepotom posuda.

Drugi je čak tvrdio da je čaj ukusniji kad se služi u kristalnim posudama,

jer one bolje čuvaju njegovu aromu.

Treči je čak izjavio da na Istoku koriste kristalne čaše za čaj

zbog njihove magijske moći.

Za kratko vrjeme vjez se proširila i mnogi su počeli da se penju

na vrh brda da bi vidjeli radnju u kojoj je uvedeno nešto novo

u tako staru vrstu trgovanja.

I drugi su počeli da otvaraju radnje u kojima se služio čaj u kristalnim čašama,

ali oni nisu bile na vrhu brda i zato su zvrjale prazne.

Za kratko vrjeme prodavac je morao da zaposli još dvojcu.

Počeo je čak uz kristal da uvozi ogromne količine čaja,

koje su trošili ljudi i žene želnji novotarija.

I tako je prošlo šest meseci.

Mladić se probudio prija izlaska sunca.

Bilo je prošlo jedanajst meseci i devet dana,

odkako je prvi put stupio nogom na Afrički kontinent.

Obukao je svoje arapsko odjelo od bjelog lana,

koje je kupio specijalno za taj dan.

Stavio je maramu na glavu i učvrstio je povezom od kamilje kože,

obu je nove sandale i tiho sišao.

Grad je još spavao.

Napravio je sendvič i popio topao čaj iz kristalne čaše.

Zatim je sijao na prag, pušeći nargile.

Pušio je u tišini, ne razmišljajući ni o čemu,

slušajući jedino stalni šum vjetra,

koji je duvao donoseći mir iz pustinje.

Pošto je završio s pušenjem,

gurno je ruku u džepi, nekoliko trenutaka je posmatrao

ono što je otud izvadio.

Bio je to veliki svežanj novčanica,

dovoljan da se kupi stodvadeset ovaca,

karta za povratak i dozvola da trguje

sa zemljom u koje se nalazio.

Strpljivo je sačekao da se starac probudi i otvori radnji.

Onda su obojca sjeli da piju čaj.

— Danas odlazim, reče mladić, imam novca da kupim ovce,

a vi imate dovolnjo novca da odete do Meke.

Starac je ćutao.

— Molim vas da mi date blagoslov, bio je uporan mladić.

Vi ste mi pomogli.

Starac je ćuteći nastavio s pripremanjem čaja,

posli je izvesnog vremena, međutim, okrenuo se mladiću.

— Ponosim se tobom, reče.

Ti si udahnuo dušu mojoj radnji, ali znaš da ja ne idem u Meku,

a takođe znaš da niti ne ćeš da se vratiš i kupiš ovce.

— Ko vam je to rekao?

— Upita mladić uplašeno.

— Maktub, reče jednostavno stari prodavac Kristala,

i dade mu blagoslov.

Mladić je otišao u svoju sobu i pokupio sve svoje stvari.

Bile su to tri pune torbe.

Kada je već krenuo ka izlazu, primjetio je u jednom uglu svoje sobe stare pastirske bisagi.

Bile su potpuno zgužvane i skoro jih se nije ni sjećao.

U njima je i dalje bila ona ista kniga i isti ogrtač.

Kada je izvukao ogrtač, pomišljajuće da ga pokloni nekom dječaku na ulici,

dva kamenčića se odgatrleaše na patos.

Urim i Tumin.

Mladić se tada sjeti starog kralja i iznenadi se, koliko dugo nije ni pomišljao na sve to.

Godinu dana radio je bez prestanka, misleći samo kako da zaradi pare, da se ne bi pognute glave vratio u Španjiju.

— Ne odustaj nikad od svojih snova, — govorio je stari kralj.

— Prati znakove.

Mladić podiže Urim i Tumim sa poda, i ponovo mu se javi onaj čudan, čudan osjećaj,

da je kralj negde u blizini.

Naporno je radio godinu dana, i znaci su govorili da je trenutak da krene.

— Ponovo ću biti isto što sam bio, — pomisli Mladić.

— A ovce me nisu naučile da govorim arapski.

Ovce su ga, međutim, naučile nećemu mnogo značajnijem, da na svetu postoji jedan jezik koji svi razumiju.