Višejezičnost boja | Ivana Jakovljev | TEDxNoviSad - YouTube
Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Aleksandar Korom
Ja se bavim istraživanjem boja
i jednostavnim zadacima ispitujem kako ljudi vide boje.
Ispitanicima pokazujem nekoliko boja i pitam ih da li mogu da ih razlikuju.
I oni to obično mogu bez problema.
Onda sam ih jednom, onako usput, pitala: "Koja boja vam se najviše sviđa?"
i shvatila da veoma čudno odgovaraju:
"Desna, srednja, ona prva."
Pa sam ih pitala: "Što mi ne kažete ime boje?"
Na šta su oni govorili:
"Pa sve tri su narandžaste" ili: "Pa sve tri su tirkizne."
Iako su moji ispitanici videli šest boja, oni su znali samo dva naziva.
Iz njihovih odgovora,
izgledalo je kao da kada počnemo da govorimo o bojama,
mi u jeziku smanjimo rezoluciju onoga što zapravo možemo da vidimo.
Pa je tako sve ovo narandžasto, a sve ovo je tirkizno.
I tako je počelo da me zanima pitanje
kakva je veza između boja i njihovih naziva,
odnosno kakva je veza između boja i jezika koji govorimo?
Istraživanja pokazuju
da ljudi mogu da vide više od dva miliona različitih nijansi.
Ali koliko naziva za boje znaju?
Ja sam se ovo pitala za govornike srpskog jezika,
od kojih sam tražila da mi navedu sve nazive za boje koje znaju.
I šta sam dobila?
Pojavilo se 69 različitih naziva za boje u srpskom jeziku.
Međutim, najveći broj naziva koje je navela jedna osoba je bio 36.
A u proseu, ljudi su navodili po 16 naziva za boje.
Znači, za dva miliona različitih nijansi mi koristimo samo 16 naziva.
Slični rezultati se dobijaju i u drugim jezicima.
Obično se navodi između 10 i 20, a najviše do 50 različitih naziva.
Šta se ovde zapravo dešava?
Mi veliki broj sličnih nijansi koje možemo da vidimo
grupišemo u jednu kategoriju boja kojoj dajemo naziv.
Ovo je stvar takozvane kognitivne ekonomije.
Naš kognitivni sistem ima ograničen kapacitet,
i teži da veliki broj informacija kojima smo izloženi svake sekunde
svede na manji broj grupa koje je onda lakše pamtiti i obrađivati.
Pa tako kaže:
"OK, nek' mi sve ovo bude zeleno, a nek' mi svi crnogorci budu lenji,
jer ko će, zaboga, obrađivati informaciju o svakom crnogorcu posebno?!"
Sa stanovišta uštede energije, ovaj princip je odličan.
Sa stanovišta istinitosti i političke korektnosti, ne baš uvek.
Ovakva kognitivna ekonomija ima još jednu veoma važnu posledicu.
A to je laka i uspešna komunikacija.
Na primer, ako vam neko kaže: "Molim te, dodaj mi plavu jaknu",
vi ćete tu poruku razumeti
čak iako tu konkretnu nijansu jakne nikada ranije niste videli.
Ili ako vam se, kojim slučajem desi
da po prvi put u životu treba da deaktivirate bombu,
i neko vam kaže: "Ne presecaj crvenu žicu",
vama je jasno koje žice treba da se klonite.
Ali šta ako tu rečenicu izgovara, na primer, Mel Gibson u američkom filmu?
Da li je ta njegova "red wire" ista ona "crvena žica" koju vi zamišljate?
Zašto je ovo zanimljivo?
Na svetu se govori oko 6.500 različitih jezika
i pitanje je da li svi ti jezici na isti način grupišu onih dva miliona nijansi.
Ako govorite još neki jezik osim srpskog, čini vam se da da.
Crveno je isto što i "red", isto što i "rojo", isto što i "piroš".
Upravo ovo lako prevođenje naziva sa jezika na jezik
je dovelo do najpoznatijeg istraživanja naziva za boje
koje je sprovedeno na 98 svetskih jezika.
Glavni zaključak ovog istraživanja je bio
da svi jezici prolaze kroz iste faze razvoja rečnika boja,
završavajući sa istih 11 osnovnih naziva za boje.
Osnovni nazivi su oni koje govornici često koriste
i oni koji se lako komuniciraju.
Govornici ih lako imenuju,
i odlično se slažu oko toga kako oni izgledaju.
Tih 11 osnovnih naziva u srpskom jeziku bi bili:
plavo, crveno, žuto, zeleno, crno, belo,
sivo, roze, ljubičasto, narandžasto i braon.
Ali da li su se ovi nazivi pojavili u mojoj studiji?
Apsolutno.
To zaista jesu bili najčešće korišćeni nazivi.
Ali pogledajte ove nazive koji su se javili na dnu liste,
kao što je purpurna, ružičasta, azurna, metalik.
To su takozvani neosnovni nazivi za boje.
Njih govornici srpskog retko koriste
i kod njih postoji veoma loš konsenzus oko toga kako one zapravo izgledaju.
Ima li ovo ikakve veze s našim svakodnevnim životom?
Itekako.
Nedavno je u novinama objavljen članak
o tome kako je jedan Beograđanin imao problem -
ili što bi novine rekle "pakao" -
da registruje motor,
jer u policiji nisu mogli da se dogovore koju boju da upišu u dozvolu.
Posle dugog većanja upisali su "žuta",
a prema podacima proizvođača, u pitanju je neka platinasta metalik,
koja vuče na svetlo-braon.
Kontroleri na tehničkom pregledu su odbili da upišu žuta,
jer je njima to više ličilo na neku nijansu ljubičaste.
(Smeh)
Vlasniku ovog motora ova situacija sigurno nije bila zabavna kao meni,
ali ovo je zaista odličan primer toga
kakva je veza između boja i jezika koji govorimo.
Boja motora na slici se u srpskom jeziku opisuje neosnovnim nazivima,
kod kojih, kao što sam vam rekla, a registracija ovog motora je i potvrdila,
postoji urnebesno loš konsenzus oko toga kako one zapravo izgledaju.
Ako još uvek niste sasvim uvereni zašto je ovo važno,
zamislite istu ovu situaciju, samo u malo drugačijem kontekstu.
Zamislite da pilot dobije instrukciju
da počne da sleće kada se upali platinasta lampica.
Ne bi baš bilo zgodno da on 45 minuta veća o tome
da li to njemu ipak vuče na svetlo-ljubičasto.
Ovo se naravno ne događa,
jer mi istražujemo vezu između boja i jezika,
i znamo koje boje treba da budu svetla na semaforu, saobraćajni znaci,
signali na komandnim tablama,
kako bismo uspešno preneli i razumeli poruku.
Ali korišćenje naziva za boje ne pospešuje samo komunikaciju,
već se ispostavlja da utiče na nešto mnogo bazičnije.
Na to koliko brzo reagujemo i to na nivou milisekundi.
Ako pokažete ljudima dve boje i pitate da li mogu da ih razlikuju,
oni će biti brži u davanju odgovora
ako te dve boje u jeziku koji oni govore imaju različite nazive,
na primer plava i zelena,
nego ako imaju isti naziv, ne primer dve različite nijanse plave,
čak i ako objektivnim merama kontrolišete razlike između ovih boja.
Ovaj efekat se zove kategorička percepcija boja.
I ako govorimo o jeziku koji ima različite nazive za plavu i zelenu,
kao što je srpski, kao što je engleski,
onda važi ovaj primer koji sam navela.
Međutim, ako odete u Namibiju,
kao što su radili istraživači sa univerziteta u Eseksu,
i tamo pronađete Himba pleme,
videćete da oni za plavu i zelenu koriste jedan naziv.
Stoga oni nisu brži u razlikovanju plavih od zelenih nijansi.
Njima je to ista boja, samo različite nijanse.
Ili ako odete u neku zemlju mediteranske regije,
kao što je na primer Grčka,
tamo ćete sresti govornike
koji često koriste dva različita naziva za plavu.
Što ne čudi, imajući u vidu srećne okolnosti u kojima žive.
Istraživanja sa univerziteta u Lankasteru su potvrdila
da su ovi govornici zaista efikasniji u razlikovanju plavih nijansi
za koje imaju različite nazive.
Mi u srpskom jeziku takođe imamo još jedan naziv za plavo
koji koristimo da opišemo tamno plave nijanse, a to je teget.
Takođe imamo i naziv za tamno crveno, bordo,
koji su moji ispitanici veoma često navodili.
Mene su ovi nazivi posebno zainteresovali.
Da li to što ih koristimo znači i da smo brži u razlikovanju plavih,
odnosno crvenih nijansi?
Da bih to ispitala,
morala sam prvo da proverim da li mi, govornici srpskog jezika,
znamo šta su teget i bordo,
ili su ti nazivi nejasni, kao platinum i metalik.
Da bih to ispitala, svojim ispitanicima sam veliki broj puta
pokazivala pojedinačne plave i crvene nijanse
i tražila od njih da ih imenuju.
I šta se desilo?
Ispitanici su bili veoma konzistentni u svojim odgovorima,
i pokazali su veoma visok nivo slaganja
oko toga gde prestaje plavo, a počinje teget,
odnosno gde prestaje crveno, a počinje bordo.
Dakle, teget i bordo jesu zgodne boje za motorna vozila,
ukoliko želite jednostavnu registraciju u ovoj zemlji,
doduše nije da je to baš jedini uslov.
Ali da li korišćenje ovih naziva dovodi do onog finog ubrzanja u reagovanju
koje sam vam spominjala?
To sam ispitivala veoma jednostavnim zadatkom.
Ispitanicima sam prikazivala tri kvadrata
i tražila sam od njih da mi kažu
koji od dva donja kvadrata je isti kao gornji: levi ili desni.
Nikakve nazive za boje nisam spominjala, od njih nisam tražila da imenuju boje,
samo mi recite koji od dva donja kvadrata je isti kao gornji.
Šta se desilo?
Ispitanici su bili za 100 milisekundi brži
ako su na ekranu bila prikazana dva teget i jedan plavi kvadrat,
nego ako su na ekranu bili prikazani različiti teget
ili različiti plavi kvadrati.
Time je kategorička percepcija boja
po prvi put demonstrirana i na srpskom jeziku.
Ista stvar se desila i sa bordo i crvenim nijansama,
međutim, time je kategorička percepcija boja u ovoj vrsti zadataka
po prvi put demonstrirana na crvenim nijansama u bilo kom jeziku.
Ali zašto nama ovi nazivi uopšte ubrzavaju reagovanje?
Setite se one kognitivne ekonomije koju sam pominjala na početku.
Nama jezik pomaže da grupišemo stvari iz okruženja na optimalan način
i da njima efikasno baratamo.
Pa tako, ako ste Eskim,
onda vam je zgodno da znate više naziva za različite vrste snega
i da te vrste dobro razlikujete.
Ako ste sudija na izložbama pasa, onda je super da znate nazive rasa,
i da ih dobro razlikujete.
Jer ako, kao ja, niste, onda to neće biti slučaj.
[Mali beli pas]
(Smeh)
Ako ste okruženi plavetnilom,
zgodno vam je da možete precizno da komunicirate o plavim nijansama.
Ali to ne znači da ljudi vide drugačije.
Ili vide bolje.
Oni samo jesu ili nisu naučili klasifikaciju.
Setite se onog primera sa početka,
mi ovde vidimo tri boje, ali znamo jedan naziv.
Međutim, neki slikar, moler, grafički dizajner
ovde zna možda bolju klasifikaciju nego ja.
Dakle, jezik nama pomaže da organizujemo našu mentalnu sliku sveta
na način koji je nama najpotrebniji i najkorisniji.
A zašto mi onda klasifikujemo teget i bordo?
Na ovo pitanje nemam odgovor, ali bih volela da ga saznam.
Naime, postoji hipoteza istraživača iz Estonije
da se više naziva za crveno često koristi u zemljama sa komunističkom prošlošću.
Isto tako, pričali su mi o pionirskim teget uniformama i teget suknjama -
moguće da je to razlog zašto se naziv teget
i dalje često koristi u srpskom jeziku.
Međutim, odgovore na ova pitanja moram potražiti u nekoj budućoj saradnji
sa istoričarima, lingvistima,
ili doduše bilo kim, koga uspem da ubedim
da su teget i bordo neizmerno zabavne stvari.
Na kraju, spomenula bih još jednu veoma važnu stvar.
Ako jezik utiče na to kako razlikujemo boje,
kako onda boje razlikuju ljudi koji govore više od jednog jezika?
Postojećih istraživanja na ovu temu je veoma malo,
i sva su imala isti problem:
dostupnost dvojezičnih govornika.
Mi smo u Vojvodini okruženi ljudima
koji od rođenja govore još neki jezik osim srpskog:
rusinski, rumunski, slovački, mađarski.
Ja sam odabrala da radim sa dvojezičnim govornicima mađarskog i srpskog jezika
jer mi ova kombinacija jezika omogućava fantastično poređenje.
Za razliku od srpskog,
u mađarskom jeziku ne postoji poseban termin za tamno plavo,
već se koristi složenica - tamno plavo.
Ali kao i u srpskom, postoji naziv bordo.
Ono što mi je uzorak govornika iz Vojvodine dodatno omogućio,
jeste da direktno suprotstavim dva jezička aspekta
koja na taj način nisu ispitivana u prethodnim studijama,
a to je da radim sa govornicima
koji ceo svoj život žive na teritoriji svog drugog jezika,
ali u svakodnevnim aktivnostima češće govore svoj maternji jezik, mađarski.
I šta sam dobila?
Nije bilo ubrzanja u razlikovanju plavih nijansi.
Teget nije relevantna kategorija boja
za govornike koji češće govore mađarski
iako žive na teritoriji gde se govori srpski.
Ali bordo jeste, postoji i u mađarskom.
Dakle, onaj jezik koji češće koristimo dominantno organizuje našu sliku sveta.
Štaviše, u mađarskom jeziku postoji još jedan naziv za tamno crvene nijanse,
a to je voroš.
Da li to znači da su govornici mađarskog brži
i u razlikovanju tamno crvenih nijansi?
Ja jesam izmerila takvo ubrzanje.
Ali ovo je tek početak u ispitivanju
rečnika boja u jezicima koji se govore u Vojvodini,
tako da još uvek imam nešto više pitanja nego objašnjenja.
Upravo u nastavku ovih istraživanja sa dvojezičnim govornicima
sam imala priliku da razgovaram sa velikim brojem stručnjaka
na najvećoj evropskoj konferenciji sa vizuelnu percepciju.
Svi ljudi sa kojima sam pričala
su bili oduševljeni činjenicom da se u Vojvodini govori
toliko različitih jezika,
i da postoji takvo kulturno bogatstvo
koje nam omogućava da ispitamo zaista finese u jeziku,
kao jedinstvenom simboličkom sistemu ljudi.
I način na koji jezik organizuje našu mentalnu sliku sveta,
i način na koji mi na taj svet reagujemo.
Stoga bih ovu svoju današnju priču
oko toga kakva je veza između boja i jezika koji govorimo
završila sledećom rečenicom:
Ovakvu raznobojnost jezika, odnosno višejezičnost boja,
u kojoj imamo sreće da živimo, smo dužni da čuvamo,
inače će sve biti sivo.
Hvala.
(Aplauz)