Put Sare Đurđević u 1906 koraka
Put Sare Đurđević u 1906 koraka O volontiranju, iskustvima u inostranstvu i radu u Univerzotetskom Centru za osobe sa hendikepom sa Sarom Đurđević PIŠE: SNEŽANA PAJKIĆ 18. October 2021 Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Sara Đurđević se volontiranjem bavi još od osnovne škole. Ova Valjevka trenutno se nalazi na Sardiniji i, kako kaže, iako je bilo onih koji su joj govorili da volontirajući gubi vreme, ona je danas tu gde jeste upravo zahvaljujući volontiranju. Sara smatra i da je volontiranje sjajan način za upoznavanje drugih ljudi, putovanja i susretanje sa različitim kulturama. Ona je i autorka radio emisije u kojoj razmenjuje iskustva sa drugim volonterima, a dosta i piše, te je tako autorka tekstova o volontiranju, ljudskim pravima i socijalnom uključivanju na nekoliko različitih blogova. Pored toga, Sara je pokrenula jedan lični projekat pod nazivom 1906 koraka – reč je o Instagram profilu na kome svakodnevno deli crtice iz života sa ciljem da motiviše ljude da istraju u ostvarivanju svojih snova, pogotovo onda kada imaju loš dan ili pomišljaju da odustanu jer, kako i sama navodi, važno je biti uporan i ići ka cilju korak po korak.
Kako bismo je bolje upoznali, razgovor sa Sarom počinjemo sećanjima na prve dane volontiranja, a usput saznajemo kako izgleda volontirati na Sardiniji, kakav je položaj osoba sa hendikepom u Srbiji i šta će se desiti kada dostigne taj daleki 1906. korak.
Sara Đurđević
Da li se sećaš kada si odlučila da volontiraš?
Iskreno, nisam sigurna kada se to tačno desilo. Imala sam oduvek želju da se razvijam i da isprobavam različite nove stvari. Kroz osnovnu školu radila sam to u meri u kojoj mi je bilo dostupno u mom gradu, Valjevu. Tada sam crtala, plesala i prijavljivala se na neke konkurse, ali su se tek u srednjoj školi otvorili neki pozivi.
Eeeee, zapravo, setila sam se! Između mog završetka osnovne i početka srednje škole, dešavao se projekat koji se zvao „U Čika Ljubinoj stvaraonici“, a koji je uključivao novinarsku radionicu i glumu. Moja mama je to videla i pitala mene i sestru da li želimo da učestvujemo u tome. Ja sam oduvek volela da pišem, pa me je zanimalo kako mogu da se uključim u te novinarske vode. Napravili smo novine, intervjuisali različite ljude koji su učestvovali u manifestaciji Tešnjarske večeri – nakon završetka ovog valjevskog letnjeg festivala bismo te novine i objavili i to je trajalo 2 godine.
Ljudi koji su vodili novinarsku radionicu pokretali su i neke druge projekte, i, upoznavši njih, dobila sam priliku da odem na trening o zdravim stilovima života. Kada se upustiš u ovako nešto, upoznaješ mnogo ljudi i onda te to prosto vuče dalje. Ja nisam znala gde ću pre – u isto vreme sam išla i u istraživačku stanicu na seminar astronomije, a posle i na seminar geologije.
Možda, još važnije, zbog čega si se odlučila da volontiraš?
Zato što je zanimljivo, dosta stvari se nauči. Ja sam nekako štreber u tom smislu da volim da učim, ali ne u formalnom obrazovanju. Svi su uvek mislili da sam ja imala sve petice, što nije bilo tako, ali sam uvek bila uključena u sve moguće događaje, foto sekciju, novinarsku sekciju, tako da su otprilike svi ljudi u školi znali ko je Sara. Meni ljudi jako znače i zaista uživam u upoznavanju, ali onako u dubokom upoznavanju. Želim da zađem u suštinu i saznam šta inspiriše neku osobu, zbog čega se budi ujutru, koje snove možda nije ostvarila… Osim toga, volontiranje donosi različite benefite kada je reč o pronalasku posla zbog različitih kontakata i znanja koja se steknu. Bilo je dosta ljudi koji su mi govorili da gubim vreme volontirajući, ali ja sam, zapravo, zahvaljujući volontiranju danas ovde gde jesam i i dalje mi je zanimljivo ovo što radim.
Da li smatraš da Valjevo pruža dovoljno mogućnosti za volontiranje ili nešto slično?
Mislim da ne. Meni je, na primer, falilo to. Iako je bilo nekih projekata u koje sam bila uključena jer sam bila aktivna pa su oni, na neki način, dolazili do mene, čini mi se da ipak fali nit koja će da poveže mlade ljude. Naravno, nije da se ništa ne dešava. Valjevo je jedan grad koji u sebi krije mnogo potencijala, umetnika i mladih koji su pretalentovani. Moj brat sada ide u 8. razred i deluje mi da mladima u tom uzrastu fali organizacija koja će se njima baviti. Najviše stvari u Valjevu se dešava, čini mi se, pri biblioteci – biblioteka realizuje različite programe za decu i mlade, tako je bilo dok sam ja u njoj volontirala. Dešavaju se stvari i pri centru za kulturu. Ja dugo nisam bila u Valjevu, ali znam da nemamo kancelariju za mlade. Zbog toga mislim da Valjevo treba da se pokrene.
Po završetku gimnazije upisala si defektologiju. Da li je volontiranje na neki način doprinelo tome, ili su to ipak neke druge vode?
Ja sam htela da upišem mnogo različitih fakulteta i spremala sam dosta različitih prijemnih ispita. Krenem da spremam srpski jezik i književnost, pa odustanem, onda krenem matematiku, pa odustanem. Pošto sam bila u dilemi, razgovarala sam sa mnogo ljudi i sećam se jedne profesorke koja mi je rekla da ne gledam koliko ta profesija može da donese prihoda, već da je važno da volim da radim to nešto – ta rečenica bila je ključna. Meni se defektologija dopala, konkretno smer koji sam studirala – prevencija i tretman poremećaja ponašanja. Iako samo studiranje nije bilo onakvo kakvim sam ga zamišljala, drago mi je da sam u tome istrajala jer je to povezano sa omladinskim radom kojim se bavim, a pružilo mi je dosta znanja koja su mi sada korisna.
A kako je došlo do toga da si otišla na Sardiniju i da si sada tamo?
Pre nego što sam završila fakultet, saznala sam za program European solidarity corps. Želela sam da i ja odem u inostranstvo jer volim da putujem, ali sam želela i da razvijem različite veštine i radim u interkulturalnom okruženju. Dobila sam da odem u Malagu, u Španiju, međutim, tada dobijam ponudu za posao na Univerzitetu, u Centru za studente sa hendikepom i odlučujem da ostanem. Iako sam u Centru radila u lepom okruženju stvari koje mi se sviđaju, falilo mi je da odem da živim negde gde ne poznajem nikoga, jer volim izazove. To mi je ostala neostvarena želja. Uzela sam odmor kako bih otišla na omladinsku razmenu u Poljsku, a kad sam se vratila, dobila sam kovid i imala dve nedelje da razmišljam o stvarima koje sam zapostavila. Dosta vremena provodila sam i na društvenim mrežama, gde mi je bio dostupan ogroman broj fotografija sa mora i sve više sam počela da se kajem što nisam otišla u Španiju, iako je za mene ispalo prilično dobro što sam ostala u Srbiji. Onda sam počela da se raspitujem o aktuelnim projektima. Ova vrsta projekta traje od dva meseca do godinu dana i možeš da je uradiš samo jednom u životu, pa sam želela da pronađem projekat koji traje godinu dana. Međutim, naišla sam na ovaj projekat na kome sam sada, iako je trajao samo 7 meseci. Tačnije, pokazala mi ga je jedna žena iz organizacije i ja sam se zaljubila u njega jer kao da je pisan za mene, mada sam mislila da ću ga samo pogledati i nastaviti da tražim.
Autorka si jedne radio emisije koja je deo projekta na kome trenutno učestvuješ – reci nam nešto više o tome?
Moja emisija je o projektima koji su volonterski i koje su ljudi radili dugoročno. Naša glavna ideja jeste da promovišemo volonterizam. Emisija se realizuje na engleskom jeziku jer moj italijanski i dalje nije na tom nivou da mogu da vodim radio emisiju tako da to bude gramatički tačno. Pritom, intervjuisala sam i neke ljude koji nisu sa Sardinije. Moj cilj je da odgovorim na sva pitanja koja mladi ljudi mogu da postave kada žele da se uključe u volontiranje u inostranstvu. U emisiji pričamo o najvećim izazovima, najlepšim momentima, uklapanju sa cimerima, radu u organizaciji i slično. Zbog toga što je to radio, jako mi je važno da zvuk bude dobar. Zbog toga ne mogu da radim u bilo kom okruženju i zbog toga sam propustila da intervjuišem mnoge ljude. Jednom mi se, na primer, desilo da sam snimila inervju koji je propao jer sam ga snimala napolju, a ovde stalno duva vetar. Ipak, to mi je najzanimljiviji deo projekta. Moram da kažem da ne poštujem formu jer 20-ak minuta govora nije dovoljno da se pokrenu neke teme. Pre nego što sam došla ovde, na svom Instagramu sam počela da pričam sa ljudima koji su radili projekte i ti razgovori su trajali sat vremena, kada sam morala da prekidam priču zbog čuvanja Instagram lajva. Može da se priča satima bez prestanka, zbog toga planiram da još malo produžim emisiju.
Koje još stvari radiš u sklopu projekta?
Pišem. Mnogo pišem. Pravim postove za Instagram i Facebook, promovišem volonterizam i ljudska prava na stranici 100 dana volonterizma, pišem o svom iskusvu, pišem i za blog Volonteering in Europe, a pišem i za lokalne novine Sardengagol na srpskom jeziku sa prevodom na engleski. Sad nam je baš aktivan obilazak Sardinije i promocija volonterizma u malim, ruralnim mestima. Posle mesec dana od mog dolaska rekli su mi da treba da pripremim prezentaciju na italijanskom jeziku i pričam o projektima i svom iskustvu. Sećam se da su mi ruke drhtale i da sam imala veliku frku jer sam italijanski počela da učim tek kad sam došla ovde, ali sam bila uporna da je završim, pa sam na kraju i čitala i koristila i ruke i noge, ali sam je završila na italijanskom, nisam prešla na engleski. Bila sam jako ponosna na sebe zbog toga. Imali smo i International Summer week gde su ljudi iz celog sveta došli da se upoznaju sa kulturom Sardinije. Sada pripremamo i Erasmus days, a učestvujem i u realizaciji različitih kurseva. Organizacija ovde zaista sluša moje potrebe i u skladu sa tim mi dodeljuju zadatke.
Da li primećuješ razlike između volontiranja na Sardiniji i u Srbiji?
Kada je reč o volontiranju, na Sardiniji je dosta teško doći do mladih, zato što je Sardinija ostrvo koje ima nekoliko centralnih tačaka koje su veći gradovi, ostalo su ruralna okruženja gde mladi nemaju mnogo mogućnosti. To je ono što je najveći izazov u radu. Desi nam se da, dok držimo prezentacije, u neko mesto dođe mnogo ljudi, ali se dešava i da apsolutno niko ne dođe. Deo problema jeste i da ljudi koji su nam partneri možda nisu dovoljno promovisali projekat. Sardinija se mnogo razlikuje od ostatka Italije, ima dosta uticaja Afrike i dosta migranata. Ostrvska mesta su dosta izolovana i mladi nemaju prilike da putuju, teško je pronaći posao i ako mladi ne potiču iz porodica koje su, da kažem, dobrostojeće, zaista je jako teško da napuste zemlju i vide kako je kada odeš negde u inostranstvo, samim tim imaju i strah. Takođe, ovde ljudi skoro da uopšte ne govore engleski. Desilo mi se da sam po dolasku izgubila kofer i jedva sam ga našla jer mi je teško bilo da se sporazumem. Ovde su svi filmovi koji su strani sinhronizovani, pa i nema mnogo mogućnosti za učenje jezika. Naravno, ne uči se samo preko filmova, ali definitivno da se jezik dosta upija slušanjem.
Osim stvari koje radiš u sklopu trenutnog projekta, pišeš i blog o socijalnom uključivanju – od kada to radiš?
Ne znam kada sam tačno krenula, ali ima više od godinu dana. Raspisan je konkurs za ljude koji bi pisali na ovom blogu, pa sam poslala prijavu i predlog tema. Prvobitni plan je bio da napišem 5 ili 6 tekstova, ali se ta saradnja produžila. Treba da učestvujem i u njihovom Ignite događaju i jako sam uzbuđena zbog toga.
Šta misliš, kakav je položaj osoba sa henikepom u Srbiji?
Ja smatram da je jedan od velikih problema obrazovanje i prepoznavanje. Mi imamo tu neku inkluziju koja nije inkluzija, imamo ljude koji nisu dovoljno obučeni za rad, jer ako želiš da sprovedeš inkluziju u obrazovanje, moraš da obučiš ljude za tako nešto. Radnici u obrazovanju moraju da imaju metode rada, ne samo sa osobama sa hendikepom, nego i sa talentovanima – to je jedna od tema koja se ne pokreće često, a jako je važna. Čini mi se da su osobe sa hendikepom jako nevidljive, pogotovo kada je reč o visokom obrazovanju. Radila sam na Univerzitetu i videla da nema mnogo osoba sa hendikepom koje su uključene u visoko obrazovanje i da često odustaju jer institucije nisu dovoljno prilagođene.
Na šta tačno misliš kada kažeš da institucije nisu dovoljno prilagođene?
Mi često kažemo da je institucija prilagođena kada ima jednu rampu. Ne, nije. Ta rampa često nije pod dobrim uglom, što je isto kao i da ne postoji, jer ako osoba ne može sama da pristupi nekoj instituciji, to ne pomaže uopšte. Pritom, prilagođavanje nije samo napraviti rampu. Ja imam oštećenje sluha, pa nekako i kroz taj aspekt mogu da sagledam stanje i čini mi se da su osobe sa oštećenim sluhom najnevidljivije jer je to hendikep koji nije vidljiv, pogotovo kada je reč o obrazovanju. Ja nikada nisam imala problem sa tim jer sam bila dovoljno osnažena da mogu da se izborim za neke svoje potrebe, ali kada pričamo o položaju, mislim da je osnaženost jako mala. Ono što meni nekako bode oči jeste što i roditelji nisu dovoljno osnaženi. Jako je važno da se osoba sa hendikepom ohrabruje da radi stvari sama, u onoj meri koliko ona to može, a često se dešava da roditelji osoba sa hendikepom rade stvari umesto te osobe. Takođe, treba i druge ljude, koji najčešće nisu imali priliku da budu u kontaktu sa osobama sa hendikepom, osvestiti i informisati. Ali, ne samo o problemima sa kojima se osobe sa hendikepom suočavaju, već i o realnim mogućnostima za uključivanje u društvo i obavljanje svakodnevnih aktivnosti, jer postoje mnogi stereotipi. Čini mi se da se sada više o tome govori, što mislim da je dobar korak u podizanju svesti.
Definitivno se više govori, a da li ti se čini da se nešto i preduzima?
Trebalo bi više da se radi. Evo, imamo FASPER koji se bavi osobama sa hendikepom, a nema lift. Meni su te stvari neprihvatljive. Ovo nije pljuvanje po instituciji – okej, stara je zgrada, jeste pod zaštitom, ali pod zaštitom je i Rektorat, pa su uspeli da naprave spoljni lift. Na kraju krajeva, mogu i da promene zgradu. Postoji milion stvari koje mogu da se urade jer nijedan fakultet u Beogradu nije 100% pristupačan. Neki ljudi ne studiraju prirodne nauke jer im to nije dostupno. Mi često pričamo o fizičkom hendikepu, ali postoje i neke druge stvari koje ljudi ni ne razmatraju. Na primer, psihičke teškoće. Dok sam radila na Univerzitetu, jedan fakultet nam se obratio jer su imali jednog novog studenta sa nekom vrstom psihičkih poteškoća. Oni se do tada sa tim nisu susreli, pa su nas pitali za obuku, što je pristup koji je prilično dobar i koji bi trebalo da se primenjuje. Zbog toga je, između ostalog, Univerzitetski centar za podršku osobama sa hendikepom tu.
Najaktivnija si, ipak, na ličnom projektu, a to je Instagram profill pod nazivom 1906 koraka. Kako je nastala ideja o tome?
Više stvari se tu poklopilo. Ja sam zapostavila pisanje kada sam krenula na fakultet i shvatila sam koliko mi to fali. Onda sam počela da kačim neke fotografije na Facebook sa tekstom u opisu, pa bih kasnije to brisala. Ideja za 1906 koraka razvijala se u periodu od nekoliko godina, a stvari koje su mi se tada dešavale uticale su i na ime. To sam povezala sa svojim prvim odlaskom u inostranstvo kada sam posetila Budimpeštu (letovanje u Crnoj Gori ne računam, tada smo još bili jedna država), koliko je vremena prošlo od tog putovanja do pokretanja tog projekta. Onda sam računala koliko je to dana – znači, 5 godina, i 80 dana, da to bude nešto simbolično – kao put oko sveta za 80 dana. Kada se sve to spoji, dobijamo 1906 koraka.
Koji je cilj tog projekta?
Prvobitna ideja bila je da motivišem ljude – jer mislim da snove koje imamo možemo da ostvarimo, ali moramo predano i vredno da radimo na tome – da svakog dana prelazimo korak po korak. Zato je važno da pružamo podršku jedni drugima, pogotovo kad je teško. Ja sam imala mnogo teških trenutaka kada sam htela da prestanem da pišem jer sam se pitala koja je svrha, da li to nekome koristi i zašto ja to radim. Međutim, uvek sam nastavljala i to je ono što je važan segment jer pišem o trenucima kada nije najbolji dan i kada je potrebno mnogo rada da bismo nešto postigli. Sada više delim stvari sa putovanja i ono što mi se ovde dešava. Nekad se osećam kao da je to dnevnik koji delim javno. Ima i dosta tekstova o volontiranju jer je to važan segment koji se prepliće sa ostalim stvarima koje su mi važne.
Šta planiraš kada stigneš do 1906. koraka?
Mislim da je to daleko, nisam ni do pola došla. Važno mi je da imam zajednicu, nije mi važno kolika je ona i koji broj ljudi me prati. Ako samo jednoj osobi pomognem tako što ću, na primer, podeliti svoje iskustvo odlaska na psihoterapiju – to je i više nego dovoljno. Jer to je važno, zajednica mi je bitna. Jako mi je drago što sam to počela da radim jer mi je lepo kada vidim svoj razvojni put i način razmišljanja – to je jako dobro za reflektovanje i učenje o sebi. A šta će biti – videćemo. Tagovi: aktivizam | aktivni glasovi | volontiranje
