×

我們使用cookies幫助改善LingQ。通過流覽本網站,表示你同意我們的 cookie policy.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.36. Hari Poter i Vatreni pehar - Razdvajanje puteva

4.36. Hari Poter i Vatreni pehar - Razdvajanje puteva

Dambldor ustade. Za trenutak je zurio naniže u Bartija Čučnja, s izrazom gađenja na licu. Zatim još jednom podiže štapić i iz njega izađoše konopci, konopci koji se obmotaše oko Bartija Čučnja, čvrsto ga uvezavši. Onda se Dambldor okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, mogu li da te zamolim da ostaneš ovde i čuvaš stražu, dok ja odvedem Harija gore? – Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. Izgledala je pomalo zgađeno, kao da je upravo videla kako se neko ispovraćao. Ipak, kada je izvukla svoj štapić i uperila ga u Bartija Čučnja, ruka joj nije nimalo zadrhtala. – Severuse – Dambldor se okrenu ka Snejpu – molim te reci Madam Pomfri da siđe ovamo. Moramo da odnesemo Alastora Ćudljivka u bolničko krilo. Onda siđi do školskog imanja, pronađi Kornelijusa Fadža i dovedi ga u ovu kancelariju. On će nesumnjivo hteti lično da ispita Čučnja. Reci mu da ću biti u bolničkom krilu kroz pola sata, ukoliko mu budem potreban. Snejp tiho klimnu glavom i izlete iz sobe. – Hari? – reče Dambldor nežno. Hari ustade i ponovo se zaljulja. Bol u nozi, koji uopšte nije primećivao sve dok je slušao Čučnja, povrati mu se svom silinom. Takođe je shvatio da drhti. Dambldor ga zgrabi za ruke i pomože mu da izađe iz prostorije u mračan hodnik. – Hteo bih najpre da svratimo do moje kancelarije, Hari – reče on tiho, dok su išli hodnikom. – Tamo nas čeka Sirijus. Hari klimnu glavom. Obuze ga nekakva ošamućenost i osećanje potpune nestvarnosti, ali bilo mu je sasvim svejedno. Čak mu je bilo i drago zbog toga. Voleo bi da ne mora uopšte da razmišlja ni o čemu što se dogodilo otkad je prvi put dotakao Tročarobnjački pehar. Nije želeo da preispituje sećanja, sveža i oštra poput fotografija, koja su mu neprekidno bleskala u umu. O Ludookom Ćudljivku, unutra u onom kovčegu. O Crvorepu, ispruženom na zemlji, koji pridržava svoj patrljak od ruke. O Voldemoru, koji se izdiže iz zaparenog kotla. O Sedriku... mrtvom... Sedriku, koji traži da ga vrate njegovim roditeljima... – Profesore – promrmlja Hari – gde su gospodin i gospođa Digori? – Oni su s profesorkom Mladicom – reče Dambldor. Njegov glas, koji je bio toliko miran prilikom ispitivanja Bartija Čučnja, prvi put neznatno zadrhta. – Ona je glavešina Sedrikove kuće, i najbolje ga je poznavala. Došli su do kamenog gargojla. Dambldor reče lozinku, i ovaj se pomeri u stranu, a on i Hari krenuše uz pokretne spiralne stepenice koje su vodile ka hrastovim vratima. Dambldor ih otvori. Tamo je stajao Sirijus. Lice mu je bilo belo i ispijeno kao kada je pobegao iz Askabana. On u tren oka pređe preko sobe. – Hari, da li si dobro? Znao sam... znao sam da će se nešto ovako... šta se dogodilo? Ruke su mu se tresle dok je pomagao Hariju da sedne u stolicu ispred stola. – Šta se dogodilo? – upita on još žurnije. Dambldor poče da prepričava Sirijusu sve što je Barti Čučanj rekao. Hari ga je samo ovlaš slušao. Bio je toliko umoran da ga je svaka koščica u telu bolela, nije želeo ništa više nego da ostane da sedi tu, bez ikakvog uznemiravanja, satima i satima, sve dok ne zaspi i ne bude više morao da misli ili oseća bilo šta. Začu se lepršanje krila. Foks, Feniks, napustio je svoje postolje, preleteo preko kancelarije i sleteo na Harijevo koleno. – Zdravo, Fokse – reče Hari tiho. Mazio je Feniksovo prelepo skerletno i zlatno perje. Foks je miroljubivo treptao ka njemu. Bilo je nečeg utešnog u njegovoj toploj težini. Dambldor je završio s pričom. Seo je preko puta Harija, za svoj sto. Gledao je u Harija, koji je izbegavao njegov pogled. Dambldor se spremao da ga ispituje. Nateraće Harija da sve to ponovo preživi. – Moram da znam šta se dogodilo nakon što si dodirnuo teleportacioni ključ u lavirintu, Hari – reče Dambldor. – To valjda može da sačeka do jutra, zar ne, Dambldore? – reče Sirijus prekorno. Spustio je šaku na Harijevo rame. – Pusti ga da odspava. Pusti ga da se odmori. Hari oseti navalu zahvalnosti prema Sirijusu, ali Dambldor se nije obazirao na Sirijusove reči. On se nagnu napred, ka Hariju. Veoma nevoljno, Hari podiže glavu i pogleda u njegove plave oči. – Kad bih mislio da mogu da ti pomognem – reče Dambldor nežno – time što bih te bacio u začarani san i dopustio ti da odložiš trenutak kada ćeš morati da razmisliš o ovome što se dogodilo večeras, učinio bih to. Ali znam šta bi bilo još bolje. Ako se bol zatupi na neko vreme, to će ga samo pojačati onda kad ga najzad ponovo osetiš. Ispoljio si veću hrabrost no što bih ikad očekivao od tebe. Tražim da svoju hrabrost pokažeš još jednom. Tražim od tebe da nam kažeš šta se dogodilo. Feniks ispusti jednu meku, podrhtavajuću notu. Ona ostade da treperi u vazduhu, i Hari oseti kao da mu je kap neke tople tečnosti skliznula niz grlo i pala u stomak, zagrevajući ga i dajući mu snagu. On duboko udahnu, i poče svoju priču. Dok je pričao, ponovo su mu pred očima iskrsavali prizori svega što mu se desilo te noći: video je svetlucavu površinu napitka koji je oživeo Voldemora, video je Smrtoždere kako se Prebacuju između grobova oko njih, video je Sedrikovo telo kako leži na zemlji pored pehara. Jednom ili dvaput, Sirijus bi ispustio zvuk kao da namerava nešto da kaže, i dalje držeći ruku na Harijevom ramenu, ali bi Dambldor podigao ruku da ga zaustavi, i Hariju je bilo drago zbog toga, pošto mu je bilo lakše da priča onako kako je sâm počeo. Bilo mu je čak i olakšanje. Osećao je kao da se iz njega izvlači nešto otrovno: koštalo ga je svaku trunku odlučnosti da nastavlja da priča, ali ipak je osećao da će mu, kad završi, biti bolje. Dok je Hari pričao kako mu je Crvorep zasekao ruku bodežom, Sirijus ispusti žustar uzvik, a Dambldor ustade tako brzo da se Hari trže. Dambldor optrča oko stola i reče Hariju da ispruži ruku. Hari im obojici pokaza mesto gde mu je odora bila pocepana i posekotinu ispod nje. – Rekao je da će ga moja krv učiniti jačim nego da uzme nečiju tuđu – Hari reče Dambldoru. – Rekao je da će zaštita – zaštita koju mi je moja majka ostavila – preći i na njega. I bio je u pravu – mogao je da me dodirne a da se ne povredi, dodirnuo mi je lice. U trenu, Hari pomisli da je video zračak trijumfa u Dambldorovim očima. Ali sledećeg trenutka, bio je siguran da mu se to samo učinilo, pošto je Dambldor, kada se vratio na svoje mesto iza stola, izgledao staro i izmoreno kakvog ga Hari nikad dotad nije video. – Dobro – reče on, ponovo sedajući. – Voldemor je prevazišao tu prepreku. Hari, nastavi, molim te. Hari nastavi svoju priču. Objasnio je kako je Voldemor izronio iz kotla i ispričao im sve čega je mogao da se seti iz Voldemorovog govora Smrtožderima. Onda im je objasnio kako ga je Voldemor odvezao, vratio mu štapić i spremio se za dvoboj. Ali kada je došao do dela kada opisuje kako je zrak zlatne svetlosti spojio njegov i Voldemorov štapić, otkrio je da mu je grlo otkazalo. Pokušao je da nastavi da priča, ali sećanja na ono što je izašlo iz Voldemorovog štapića preplaviše mu misli. Mogao je da vidi Sedrika kako izranja, potom starca, Bertu Džorkins... svoju majku... svog oca... Bilo mu je drago kada je Sirijus prekinuo tišinu. – Štapići su se povezali? – reče on, gledajući prvo u Harija, pa u Dambldora. – Zašto? Hari ponovo podiže pogled ka Dambldoru, na čijem licu je bila okamenjena grimasa. – Priori inkantatem – promrmlja on. Njegove oči se usredsrediše na Harijeve, i činilo se kao da je nevidljiv zrak razumevanja prošao između njih. – Obrnuto dejstvo čini? – reče Sirijus oštro. – Tačno tako – reče Dambldor. – Harijev i Voldemorov štapić imaju istu srž. Svaki od njih ima pero iz repa istog Feniksa. Ovog Feniksa, zapravo – dodade on i pokaza na crveno-zlatnu pticu koja je mirno sedela na Harijevom kolenu. – Pero za moj štapić je Foksovo? – reče Hari, u čuđenju. – Da – reče Dambldor. – Gospodin Olivander mi je, čim si napustio njegovu radnju pre četiri godine, pisao da mi javi kako si ti kupio onaj drugi štapić. – A šta se dešava kada štapić sretne svog brata? – upita Sirijus. – Neće dobro delovati jedan protiv drugog – reče Dambldor. – Ukoliko ih pak vlasnici štapića primoraju na bitku... dogodiće se jedan veoma redak fenomen. – Jedan od štapića primoraće onaj drugi da izbaci čini koje je izveo – unazad. Prvo najskoriju... a onda one koje su mu prethodile... On ispitivački pogleda u Harija, a Hari klimnu glavom. – Što znači – reče Dambldor polako, očiju prikovanih na Harijevo lice – da se neko Sedrikovo obličje moralo pojaviti. Hari ponovo klimnu. – Digori je oživeo? – reče Sirijus oštro. – Nijedna čin ne može oživeti mrtve – reče Dambldor teško. – Sve što bi se dogodilo bio bi neki obrnuti eho. Iz štapića bi izašla senka živog Sedrika... da li sam u pravu, Hari? – Obratio mi se – reče Hari. Najednom se ponovo tresao. – D... duh Sedrika, ili šta je već bio, progovorio je. – Eho – reče Dambldor – koji je zadržao Sedrikovo obličje i karakter. Pretpostavljam da su se pojavila i druga slična obličja... prethodne žrtve Voldemorovog štapića... – Jedan starac – reče Hari, i dalje grčem stegnutog grla. – Berta Džorkins. I... – Tvoji roditelji? – upita Dambldor tiho. – Da – reče Hari. Sirijusov stisak na Harijevom ramenu bio je sada toliko čvrst da je bio bolan. – Poslednja ubistva koja je štapić izveo – reče Dambldor, klimajući glavom. – Obrnutim redosledom. Još bi ih se pojavilo, naravno, da si održao vezu. Vrlo dobro Hari, ti odjeci, te senke... šta su uradile? Hari mu opisa kako su obličja koja su izašla iz štapića počela da kruže ivicom zlatne mreže, kako ih se Voldemor izgleda plašio, kako mu je sen Harijevog oca rekla šta da radi, kako mu je Sedrik uputio svoju poslednju molbu. U tom trenutku, Hari otkri da ne može da nastavi. Osvrnuo se ka Sirijusu i video da je ovaj prekrio lice rukama. Hari najednom postade svestan da je Foks napustio njegovo koleno. Feniks je sleteo na pod. Naslonio je svoju prelepu glavu na Harijevu povređenu nogu a guste, biserne suze počeše da padaju na ranu koju mu je napravio pauk. Bol nestade. Koža zaraste. Noga mu se zacelila. – Reći ću ti ponovo – reče Dambldor, kada je Feniks poleteo u vazduh i ponovo se smestio na svom postolju pored vrata. – Večeras si ispoljio veću hrabrost no što sam mogao očekivati, Hari. Ispoljio si hrabrost ravnu srčanosti onih koji su umrli boreći se s Voldemorom na vrhuncu njegove moći. Izdržao si teret koji bi bio pozamašan i za odraslog čarobnjaka, i pokazao da si dorastao izazovu – i pružio nam sve što s pravom očekujemo od tebe. Sad ćeš poći sa mnom u bolničko krilo. Ne želim da se noćas vraćaš u svoju spavaonicu. Potreban ti je Uspavljujući napitak i malo mira... Sirijuse, da li bi želeo da ostaneš s njim? Sirijus klimnu glavom i ustade. Ponovo se preobrazi u velikog crnog psa, i zaputi se s Harijem i Dambldorom izvan kancelarije, prateći ih niza stepenice prema bolničkom krilu. Kada je Dambldor otvorio vrata, Hari ugleda gospođu Vizli, Bila, Rona i Hermionu okupljene oko iznervirane Madam Pomfri. Kao da su hteli da saznaju gde je Hari i šta mu se dogodilo. Kad Hari, Dambldor i crni pas uđoše, svi se odmah okrenuše ka njima, a gospođa Vizli ispusti prigušen vrisak. – Hari! Oh, Hari! Ona pojuri ka njemu, ali Dambldor stade između njih. – Moli – reče on, podigavši ruku – molim te saslušaj me na trenutak. Hari je večeras prošao kroz strašna iskušenja. Upravo je sve to morao ponovo da preživi preda mnom. Sada su mu potrebni san, mir i tišina. Ukoliko bude želeo da ostanete s njim – dodade on, osvrnuvši se ka Ronu, Hermioni i Bilu – možete. Ali ne želim da ga ispitujete ni o čemu, dok on sâm ne bude spreman da vam odgovori, a svakako ne večeras. Gospođa Vizli klimnu glavom. Bila je bleda. Ona se okrenu ka Ronu, Hermioni i Bilu, kao da su oni ti koji su radoznali, i prosikta: – Da li ste čuli? Treba mu tišina! – Direktore – reče Madam Pomfri, zureći u velikog crnog psa, koji je zapravo bio Sirijus – mogu li da znam šta...? – Ovaj pas će neko vreme ostati s Harijem – reče Dambldor jednostavno. – Uveravam vas, izuzetno dobro je obučen. Hari, sačekaću ovde dok ne budeš legao. Hari oseti neopisivu zahvalnost prema Dambldoru, što nije dopustio da ga ostali ispituju. Nije se radilo o tome da ne želi da budu tu. Ali sama pomisao da ponovo objašnjava sve što je proživeo, sama pomisao da to još jednom proživljava, bila je više no što je mogao da podnese. – Vratiću se da te obiđem, nakon što se budem sastao s Fadžom, Hari – reče Dambldor. – Želeo bih da ostaneš ovde do sutra, sve dok se ne obratim školi. On izađe. Kad Madam Pomfri povede Harija do obližnjeg kreveta, on na trenutak spazi pravog Ćudljivka kako leži nepokretan u krevetu na drugom kraju sobe. Njegova drvena noga i magično oko ležali su na noćnom stočiću. – Da li mu je dobro? – upita Hari – Biće sve u redu – reče Madam Pomfri, dajući Hariju pidžamu, i navlačeći zastore oko njega. On skinu svoju odoru, navuče pidžamu i uđe u krevet. Ron, Hermiona, Bil, gospođa Vizli i crni pas zaobiđoše zavese i smestiše se u stolice s obe strane kreveta. Ron i Hermiona su ga gledali obazrivo, kao da ga se boje. – Dobro mi je – reče im on. – Samo sam umoran. Oči gospođe Vizli napuniše se suzama dok mu je bespotrebno ispravljala nabore na čaršavima. Madam Pomfri, koja beše odjurila do svoje kancelarije, vrati se s peharom i malom bočicom nekog ljubičastog napitka. – Treba da popiješ ovo, Hari – reče ona. – To je napitak za san bez snova... Hari uze pehar i otpi par gutljaja. Odjednom oseti kako mu se sve više muti u glavi. Sve oko njega postade maglovito. Činilo mu se da mu lampe po bolničkom krilu prijateljski namiguju kroz zastor oko kreveta, i kao da mu telo sve dublje tone u toplinu perjanog madraca. Pre nego što je ispio svu količinu napitka, pre nego što je stigao da izusti još koju reč, njegova premorenost ga baci u san. * * * Hari se probudi, tako topao i tako užasno pospan da nije otvarao oči, želeći da nastavi da spava. Soba je i dalje bila prigušeno osvetljena. Bio je siguran da je i dalje noć, i imao je osećaj da nije dugo spavao. Onda začu šapat oko sebe. – Probudiće ga ako ne ućute! – Zbog čega uopšte viču? Ništa se više nije dogodilo, zar ne? Hari otvori svoje krmeljive oči. Neko mu je bio skinuo naočari. Video je mutne oblike gospođe Vizli i Bila u blizini. Gospođa Vizli je bila na nogama. – To je Fadžov glas – prošaputa ona. – A ovo je Minerva Mek Gonagal, zar ne? Ali oko čega se svađaju? Sada ih je i Hari mogao čuti: ljudi su vikali i trčali ka bolničkom krilu. – Zbilja mi je žao, ali ipak, Minerva... – govorio je glasno Kornelijus Fadž. – Nije ni trebalo da ga uvodite u zamak! – povika profesorka Mek Gonagal. – Kad Dambldor otkrije... Hari začu kako su se vrata bolničkog krila uz tresak otvorila. Onda se pridiže u sedeći položaj, i stavi svoje naočare a da niko od ljudi koji su stajali oko njegovog kreveta i zurili u vrata kada je Bil raširio zastore to nije primetio. Fadž je hitao kroz bolničku sobu. Profesori Mek Gonagal i Snejp bili su mu za petama. – Gde je Dambldor? – hteo je Fadž da zna, gledajući u gospođu Vizli. – Nije ovde – reče gospođa Vizli ljutito. – Ovo je bolničko krilo, ministre, zar ne mislite da bi bilo bolje da... Ali vrata se opet otvoriše, i sada Dambldor projuri kroz bolničko odeljenje. – Šta se dogodilo? – reče Dambldor oštro, gledajući čas u Fadža čas u profesorku Mek Gonagal. – Zašto uznemiravate ove ljude? Minerva, razočarala si me – zamolio sam te da čuvaš Bartija Čučnja... – Više nema potrebe da ga čuvam, Dambldore! – vrištala je ona. – Ministar se pobrinuo za to! Hari nikada nije video profesorku Mek Gonagal da tako izgubi kontrolu nad sobom. Obrazi su joj bili crveni od besa, a šake su joj bile stisnute u pesnice. Drhtala je od gneva. – Kada smo rekli gospodinu Fadžu da smo uhvatili Smrtoždera odgovornog za večerašnje događaje – reče Snejp tiho – on je, izgleda, pomislio da je njegova lična bezbednost ugrožena. Insistirao je da prizove dementora koji bi ga otpratio do zamka. Odveo ga je do kancelarije gde je Barti Čučanj... – Rekla sam mu da se nećeš složiti s time, Dambldore! – besnela je profesorka Mek Gonagal. – Rekla sam mu da nikada nećeš dopustiti dementoru da kroči u zamak, ali... – Poštovana gospođo! – urlao je Fadž, koji je takođe delovao bešnje no što ga je Hari ikada video. – Kao ministar magije imam pravo da odlučujem želim li sa sobom da vodim zaštitu kad razgovaram s potencijalno opasnim... Ali glas profesorke Mek Gonagal zaguši Fadžov. – Čim je ta... ta stvar ušla u sobu – vrištala je ona, upirući prstom u Fadža, sva drhteći – ustremila se na Čučnja, i... i... Hari oseti jezu u stomaku dok je profesorka Mek Gonagal pokušavala da pronađe reči da opiše ono što se dogodilo. Nije morala da dovrši rečenicu. Znao je šta je dementor uradio. Primenio je svoj smrtonosni poljubac na Bartiju Čučnju. Isisao mu je dušu kroz usta. To je bilo gore od smrti. – Po svemu sudeći, to nije nikakav gubitak! – prasnu Fadž. – Izgleda da je bio odgovoran za smrt više osoba! – Ali sad ne može da svedoči, Kornelijuse – reče Dambldor. Napeto je zurio u Fadža, kao da ga prvi put u životu vidi. – Sada ne može da svedoči zbog čega je ubio one ljude. – Zašto ih je ubio? Pa, to nije nikakva misterija, zar ne? – obrecnu se Fadž. – Bio je pomahnitali ludak! Po onome što su mi Minerva i Severus rekli, mislio je da radi po uputstvima Znate-Već-Koga! – Lord Voldemor mu je zaista davao uputstva, Kornelijuse – reče Dambldor. – Smrt svih onih ljudi samo je sporedni deo plana da se Voldemor uzdigne u svojoj punoj moći. Plan je uspeo. Voldemor je povratio svoje telo. Fadž je delovao kao da mu je neko upravo bacio težak teret na lice. Ošamućen i žmirkav, zurio je u Dambldora, kao da ne može da poveruje u ono što je upravo čuo. Počeo je da muca, i dalje zverajući u Dambldora. – Znaš-Već-Ko... se vratio? Nečuveno. Ma daj, Dambldore... – Kao što su ti Minerva i Severus nesumnjivo rekli – reče Dambldor – čuli smo priznanje Bartija Čučnja. Pod uticajem veritaseruma, rekao nam je kako je prokrijumčaren iz Askabana i kako je Voldemor – saznavši za njegovo postojanje od Berte Džorkins – otišao da ga oslobodi od njegovog oca i iskoristio ga da zarobi Harija. Plan je uspeo, kažem ti. Čučanj je pomogao Voldemoru da se vrati. – Pazi sada, Dambldore – reče Fadž, a Hari se prenerazi kad na njegovom licu vide mali osmeh – ti... ti ne veruješ ozbiljno u to. Znaš-Već-Ko se vratio? Ma daj... Biće da je sâm Čučanj, izvesno, možda verovao da radi po naređenjima Znaš-Već-Koga – ali uzeti reč takvog ludaka zdravo za gotovo, Dambldore... – Kada je Hari dodirnuo Tročarobnjački pehar večeras, bio je prenesen pravo kod Voldemora – reče Dambldor nepokolebljivo. – Prisustvovao je ponovnom rođenju Lorda Voldemora. Sve ću ti objasniti, ukoliko budeš ljubazan da odeš do moje kancelarije. Dambldor se osvrnu ka Hariju, i primeti da je budan, ali zavrte glavom i reče: – Bojim se da ne mogu večeras da ti dopustim da ispitaš Harija. Fadž zadrža na licu svoj upitni osmeh. I on pogleda u Harija, a onda ponovo u Dambldora, pa reče: – Ti si... ovaj... spreman da poveruješ Hariju, zar ne, Dambldore? Nastupi trenutak tišine, koji prekinu Sirijusovo režanje. Dlake na leđima mu se nakostrešiše i on iskezi zube ka Fadžu. – Naravno da verujem Hariju – reče Dambldor. Oči su mu sada plamtele. – Čuo sam Čučnjevo priznanje i čuo sam Harijev opis događaja koji su se odvijali pošto je dodirnuo Tročarobnjački pehar. Obe priče imaju smisao, objašnjavaju sve što se dogodilo otkad je prošlog leta Berta Džorkins nestala. Fadž je i dalje imao onaj čudni osmeh na svom licu. Ponovo je pogledao u Harija pre nego što će odgovoriti. – Spreman si da poveruješ da se Lord Voldemor vratio, da poveruješ rečima ludaka-ubice i dečaka koji je... pa... Fadž ponovo pogleda u Harija, i Hari iznenada shvati. – Čitali ste članke Rite Skiter, gospodine Fadž – reče on tiho. Ron, Hermiona, gospođa Vizli i Bil skupa poskočiše. Niko od njih nije znao da je Hari budan. Fadž neznatno pocrvene, ali licem mu pređe prkosan i tvrdoglav pogled. – Pa šta i da jesam? – reče on, gledajući u Dambldora. – Šta i da sam otkrio da brižno kriješ neke činjenice o dečaku? Nemušti jezik, je li? I stalno ima čudne ispade svuda po školi... – Pretpostavljam da govoriš o bolovima koje je Hari osećao u predelu svog ožiljka? – reče Dambldor hladno. – Dakle, priznaješ da je imao te bolove? – reče Fadž brzo. – Glavobolje? Noćne more? Možda čak i... halucinacije? – Slušaj me, Kornelijuse – reče Dambldor, kročivši ka Fadžu, i činilo se da ponovo zrači onim neodređenim osećajem moći koji je Hari osetio kada je Dambldor ošamutio mladog Čučnja. – Hari je normalan baš kao ti ili ja. Taj ožiljak na čelu nije mu pomutio mozak. Verujem da ga boli svaki put kada je Lord Voldemor u blizini, ili kada je Voldemor izuzetno ubilački nastrojen. Fadž ustuknu pola koraka od Dambldora, ali nije delovao ništa manje tvrdoglavo. – Oprostićeš mi, Dambldore, ali nikad ranije nisam čuo da ožiljci od kletve deluju kao neka vrsta upozorenja... – Čujte, video sam kako se Voldemor vratio! – povika Hari. Pokušao je da izađe iz kreveta, ali ga gospođa Vizli silom ugura natrag. – Video sam Smrtoždere! Mogu vam dati i njihova imena! Lucijus Melfoj... Snejp se naglo trže, ali kada ga Hari pogleda, Snejp ponovo skrenu pogled na Fadža. – Melfoj je oslobođen sumnje! – reče Fadž, vidno uvređen. – Oni su vrlo stara porodica – daju priloge u dobrotvorne svrhe... – Makner! – nastavi Hari. – Takođe oslobođen sumnje! Sad radi za Ministarstvo! – Ejveri... Not... Kreb... Gojl... – Samo ponavljaš imena onih koji su oslobođeni sumnje da su bili Smrtožderi pre trinaest godina! – reče Fadž besno. – Ta imena si mogao da nađeš u starim izveštajima sa suđenja! Za ime sveta, Dambldore – dečak je bio pun sumanutih priča i na kraju prošle školske godine – njegove laži postaju sve veće, a ti ih i dalje prihvataš – dečak govori sa zmijama, Dambldore, a ti i dalje misliš da mu se može verovati? – Budalo jedna! – povika profesorka Mek Gonagal. – Sedrik Digori! Gospodin Čučanj! Te smrti nisu bile nasumična dela jednog ludaka! – Ne vidim nikakve dokaze koji pokazuju suprotno! – povika Fadž, sad već besan koliko i ona, lica ljubičastog od gneva. – Meni se čini da ste svi vi rešeni da izazovete paniku koja će destabilizovati sve što smo postigli tokom ovih trinaest godina! Hari nije mogao da veruje svojim ušima. Uvek je mislio o Fadžu kao o blagonaklonoj figuri, pomalo smotanoj, pomalo nadmenoj, ali u suštini dobroćudnoj. Ali sada je pred njim stajao niski, ljutiti čarobnjak koji odbija, bespogovorno, da prihvati makar i samu mogućnost pometnje u svom udobnom i sređenom svetu – da poveruje da je Voldemor vaskrsao. – Voldemor se vratio – ponovi Dambldor. – Ukoliko odmah prihvatiš tu činjenicu, Fadže, i preduzmeš neophodne mere predostrožnosti, možda ćemo i uspeti da spasemo situaciju. Prvi i najbitniji korak jeste da Askaban oslobodimo kontrole dementora... – Nečuveno! – ponovo povika Fadž. – Da sklonimo dementore! Bio bih smenjen čim bih to predložio! Više od polovine naših građana oseća se bezbedno noću u svojim krevetima zbog toga što znamo da dementori čuvaju stražu u Askabanu! – A mi ostali ne spavamo tako bezbedno u našim krevetima, Kornelijuse, zato što znamo da si Voldemorove najopasnije sledbenike poverio brizi stvorenja koja će mu se pridružiti čim ih ovaj bude pitao! – reče Dambldor. – Oni ti neće ostati odani, Fadže! Voldemor može da im ponudi mnogo veću nagradu za njihove moći i veća zadovoljstva nego ti! Kada bude imao dementore uza se, i kada mu se vrate njegovi stari sledbenici, više nećeš moći da sprečiš da se ne domogne iste onolike moći kakvu je imao pre trinaest godina! Fadž je otvarao i zatvarao usta, kao da ne postoje reči kojima bi hteo da iskaže svoje zaprepašćenje. – Drugi korak koji moraš da preduzmeš – i to odmah – nastavi Dambldor – jeste da pošalješ izaslanike džinovima. – Izaslanike džinovima? – vrisnu Fadž, ponovo povrativši moć govora posle šoka. – Kakvo je sad to ludilo? – Pruži im, odmah, prijateljsku ruku, pre nego što bude prekasno – reče Dambldor – inače će ih Voldemor ubediti, kao što je i ranije činio, da će, od svih čarobnjaka, jedino on moći da im obezbedi sva njihova prava i slobodu! – Ti... nije valjda da ozbiljno misliš! – prodahta Fadž, vrteći glavom, i povlačeći se dalje od Dambldora. – Ako čarobnjačka zajednica bude saznala da sam kontaktirao džinove – ljudi ih mrze, Dambldore – kraj moje karijere... – Zaslepljen si – reče Dambldor, sada već povišenim tonom, s maltene opipljivom aurom moći oko sebe, dok su mu oči ponovo plamtele – ljubavlju prema položaju koji poseduješ, Kornelijuse! Preveliku važnost pridaješ, kao što si i uvek činio, takozvanoj čistoti krvi! Ne shvataš da nije važno ko je gde rođen, već u šta izraste! Tvoji dementori su upravo uništili poslednjeg preživelog člana čistokrvne porodice koja je bila starija od većine drugih – a vidi šta je taj čovek odlučio da napravi od svog života! Kažem ti sada – preduzmi korake koje sam ti predložio, i bićeš zapamćen, u kancelariji i van nje, kao jedan od najhrabrijih i najvećih ministara magije kog smo ikada imali. Ukoliko ih ne preduzmeš – istorija će te upamtiti kao čoveka koji je ustuknuo i pružio Voldemoru drugu šansu da uništi svet koji smo pokušali iznova da sazdamo! – Sumanut! – prošaputa Fadž, ponovo ustuknuvši. – Lud... A onda nastupi tišina. Madam Pomfri je stajala sleđena pored Harijevog kreveta, s rukama preko usta. Gospođa Vizli se nadnela nad Harijem, šake položene preko njegovog ramena, kako bi ga sprečila da ustane. Bil, Ron i Hermiona zurili su u Fadža. – Ukoliko istraješ u svojoj rešenosti da zažmuriš pred ovim, Kornelijuse – reče Dambldor – onda je kucnuo čas da nam se putevi razdvoje. Moraš delati onako kako sâm nađeš za shodno. A ja – ja ću delovati kako ja mislim da treba. Dambldorov glas nije imao nikakav prizvuk pretnje. Zvučao je više kao izjava, ali Fadž se naroguši kao da je Dambldor krenuo na njega sa čarobnim štapićem. – Gle, sad, Dambldore – reče on, preteći ispruživši kažiprst. – Uvek sam ti davao odrešene ruke, uvek. Mnogo sam te poštovao. Možda se i nisam slagao s nekim tvojim odlukama, ali sam ćutao. Ne bi ti baš svako dopustio da zaposliš vukodlaka, ni da zadržiš Hagrida, niti da sam odlučuješ kako i čemu ćeš da podučavaš svoje učenike a da ne polažeš račune Ministarstvu. Ali ukoliko hoćeš da radiš protiv mene... – Jedini kome ću da se suprotstavljam – reče Dambldor – jeste Lord Voldemor. Ukoliko si protiv njega, Kornelijuse, onda ćemo i dalje biti na istoj strani. Fadž izgleda nije mogao da smisli nikakav odgovor na to. Na trenutak se zaljulja napred-nazad na svojim malim stopalima i poče da vrti svoj polucilindar u rukama. Najzad reče, s prizvukom molbe u glasu: – Nemoguće je da se vratio, Dambldore, jednostavno nije moguće... Snejp istupi ka njemu, pored Dambldora, zasukavši levi rukav svoje odore dok je prilazio. On isturi svoju podlakticu i pokaza je Fadžu, koji ustuknu. – Eto – reče Snejp grubo. – Eto. Mračni znak. Nije jasan kao što je bio pre nekih sat vremena ili više, kada se zacrneo od plama, ali je i dalje vidljiv. Svaki Smrtožder ima ovaj znak koji mu je utisnuo Mračni gospodar. Bio je to znak međusobnog raspoznavanja, kao i sredstvo kojim nas je prizivao. Čim bi Voldemor dodirnuo znak bilo kog Smrtoždera, trebalo je da se svi, istog trena, Prebacimo do njega. Ovaj beleg je tokom cele ove godine bivao sve jasniji. I Karkarofov, takođe. Šta misliš, zašto je Karkarof pobegao večeras? Obojica smo osetili znak kako nas peče. Obojica smo znali da se vratio. Karkarof se boji Mračnog gospodara i njegove osvete. Već je i suviše svojih prijatelja Smrtoždera izdao da bi se iole nadao da će ga ovaj primiti s dobrodošlicom. Fadž ustuknu i od Snejpa. Odmahivao je glavom. Izgledalo je kao da nije poverovao ni reč od onoga što je Snejp rekao. Zurio je, očigledno zgrožen, u ružan beleg na Snejpovoj ruci, a potom pogleda u Dambldora i prošaputa: – Ne znam kakvu igru igrate ti i tvoje osoblje, Dambldore, ali čuo sam dovoljno. Nemam više šta da dodam. Kontaktiraću te sutra, Dambldore, da popričamo o rukovođenju ovom školom. Moram da se vratim u Ministarstvo. Već je stigao do vrata, kad zastade. Okrenu se, sjuri se niz spavaonicu i stade pored Harijevog kreveta. – Tvoja nagrada – reče on kratko, izvadivši veliku vreću zlata iz svog džepa, i bacivši je na Harijev noćni stočić. – Hiljadu galeona. Trebalo je da bude ceremonija uručenja, ali pod ovim okolnostima... On natuče polucilindar na glavu i išeta iz sobe, zalupivši vrata za sobom. Čim je nestao, Dambldor se okrenu ka grupi okupljenoj oko Harijevog kreveta. – Imamo dosta posla – reče on. – Moli... jesam li u pravu kad mislim da mogu da računam na tebe i Artura? – Naravno da možeš – reče gospođa Vizli. Sada su joj čak i usne prebledele, ali izgledala je odlučno. – On zna kakav je Fadž. Svih ovih godina, Arturu je njegova ljubav prema Normalcima smetala da bude unapređen. Fadž misli da mu nedostaje pravog čarobnjačkog ponosa. – Onda moram da mu pošaljem poruku – reče Dambldor. – Svi koje možemo da ubedimo u istinu moraju biti obavešteni iz ovih stopa, a Artur je osoba koja može da kontaktira i one iz Ministarstva koji nisu tako kratkovidi kao Kornelijus. – Ja ću javiti tati – reče Bil, ustajući. – Idem odmah. – Odlično – reče Dambldor. – Objasni mu šta se dogodilo. Reci mu da ću ga ubrzo i lično kontaktirati. Ipak, moraće da bude diskretan. Ukoliko Fadž posumnja da se mešam u rad Ministarstva... – Prepustite to meni – reče Bil. On potapša Harija po ramenu, poljubi majku u obraz, navuče svoj ogrtač i brzo izjuri iz sobe. – Minerva – reče Dambldor, okrenuvši se profesorki Mek Gonagal – hoću da vidim Hagrida u mojoj kancelariji što je pre moguće. Takođe – ukoliko pristane da dođe – Madam Maksim. Profesorka Mek Gonagal klimnu glavom i izađe bez reči. – Popi – reče Dambldor Madam Pomfri – da li bi bila ljubazna da odeš do kancelarije profesora Ćudljivka, gde ćete, verujem, pronaći kućnu vilenjakinju po imenu Vinki u stanju ozbiljnog rastrojstva? Učinite sve što možete za nju, i odvedite je u kuhinju. Mislim da će se Dobi postarati za nju umesto nas. – U... u redu – reče Madam Pomfri, delujući preneraženo, pa i ona izađe. Pre nego što će ponovo progovoriti, Dambldor proveri da li su vrata dobro zatvorena, i da li su koraci Madam Pomfri utihnuli. – A sad – reče on – vreme je da dvoje iz naših redova reše razmirice između sebe. Sirijuse... da li bi mogao da poprimiš svoj uobičajeni oblik. Veliki crni pas pogleda u Dambldora, a onda se, u trenu, pretvori ponovo u čoveka. Gospođa Vizli vrisnu i odskoči od kreveta. – Sirijus Blek! – kriknu ona, upirući prstom u njega. – Mama, ućuti! – povika Ron. – U redu je! Snejp nije ni vrisnuo, niti je ustuknuo, ali mu je na licu titrao izraz besa pomešan s užasom. – On! – zareža Snejp, zureći u Sirijusa, čije je lice pokazivalo podjednaku netrpeljivost. – Šta on radi ovde? – Došao je ovamo na moj poziv – reče Dambldor, gledajući između njih dvojice – baš kao i ti, Severuse. Obojici vam verujem. Došlo je vreme da ostavite po strani stare razmirice i počnete da verujete jedan drugome. Hari pomisli da Dambldor traži da se dogodi čudo. Sirijus i Snejp su se odmeravali s najvećim prezirom. – Zasad, zadovoljiću se makar – reče Dambldor, s notom nestrpljivosti u glasu – prekidom otvorenog neprijateljstva. Rukovaćete se. Sad ste obojica na istoj strani. Imamo malo vremena i ako mi malobrojni koji znamo istinu ne budemo ujedinjeni i složni, nema nade ni za koga od nas. Sasvim lagano – gledajući se i dalje kao da ne žele jedan drugom ništa osim onog najgoreg – Sirijus i Snejp krenuše jedan ka drugome i rukovaše se. I što je brže moguće pustiše ruke. – To će biti dovoljno za početak – reče Dambldor, stajući između njih dvojice još jedanput. – A sad imam zadatke za obojicu. Fadžov stav prema svemu ovome, iako ne baš neočekivan, menja sve. Sirijuse, moraš odmah da kreneš. Treba da uzbuniš Remusa Lupina, Arabelu Fig, Mandangusa Flečera – staru družinu. Neko vreme se pritaji kod Lupina, ja ću te kontaktirati tamo. – Ali... – reče Hari. Želeo je da Sirijus ostane. Nije želeo da se tako brzo ponovo oprašta od njega. – Videćeš me uskoro, Hari – reče Sirijus, okrenuvši se ka njemu. – Obećavam ti. Ali moram da učinim sve što je u mojoj moći, shvataš, zar ne? – Da – reče Hari. – Da... naravno da shvatam. Sirijus mu nakratko pridrža ruku, klimnu Dambldoru, ponovo se pretvori u crnog psa i otrča kroz sobu ka vratima, čiju kvaku okrenu šapom. A onda iščeze. – Severuse – reče Dambldor, okrenuvši se ka Snejpu – znaš šta moram da tražim od tebe. Ukoliko si spreman... ukoliko si se pripremio... – Jesam – reče Snejp. Delovao je malo bleđe nego inače, a njegove hladne, crne oči čudnovato su sijale. – Onda, srećno – reče Dambldor, posmatrajući Snejpa s pomalo zabrinutim izrazom na licu, kako bez reči ide za Sirijusom. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Dambldor ponovo progovorio. – Moram da siđem dole – reče on napokon. – Moram da se vidim s Digorijevima. Hari – popij ostatak napitka. Ponovo ću vas sve posetiti kasnije. Kad Dambldor iščeze, Hari se ponovo nasloni na jastuk. Hermiona, Ron i gospođa Vizli su ga posmatrali. Dugo vremena niko nije progovarao. – Moraš da popiješ ostatak napitka, Hari – reče najzad gospođa Vizli. Rukom odgurnu u stranu vrećicu zlata koja je stajala na njegovom noćnom stočiću, da bi dohvatila bočicu i pehar. – Dobro se naspavaj. Pokušaj da neko vreme misliš na nešto drugo... misli na to šta ćeš da kupiš sebi parama od nagrade! – Ne želim to zlato – reče Hari bezizraznim glasom. – Vi ga uzmite. Neka ga bilo ko uzme. Nije ni trebalo da ga osvojim. Trebalo je da bude Sedrikovo. Ono protiv čega se neprekidno borio, još otkako je izašao iz lavirinta, pretilo je da ga opet obuzme. Osećao je kako ga nešto pecka i bocka u uglovima očiju. On zatrepta i poče da zuri u plafon. – Nisi ti kriv, Hari – prošaputa gospođa Vizli. – Rekao sam mu da uzmemo pehar zajedno – reče Hari. Sada mu je i grlo izgaralo. Želeo je da Ron prestane da ga gleda. Gospođa Vizli stavi napitak na noćni stočić, nagnu se, i zagrli Harija. Hari se nije sećao da ga je iko tako zagrlio, majčinski. Dok ga je gospođa Vizli privijala, sve što je te večeri doživeo sruči se na njega svom silinom. Lice njegove majke, glas njegovog oca, prizor Sedrika kako leži mrtav na zemlji, sve poče da mu se vrti u glavi, sve dok više nije bio u stanju to dalje da trpi, sve dok lice nije počelo da mu se grči u kriku očajanja koje se otimalo da izađe iz njega. Začu se glasan tresak, i gospođa Vizli i Hari se razdvojiše. Hermiona je stajala pored prozora. Nešto je čvrsto stezala u ruci. – Izvinite – prošaputa ona. – Tvoj napitak, Hari – reče gospođa Vizli brzo, brišući suze nadlanicom. Hari ga popi naiskap. Dejstvo je bilo trenutno. Preplaviše ga teški, neodoljivi talasi sna bez snova, i on pade nazad na jastuke, ne misleći više ni na šta.


4.36. Hari Poter i Vatreni pehar - Razdvajanje puteva 4.36. Harry Potter and the Goblet of Fire - Parting of the ways 4.36. Harry Potter et la coupe de feu - La séparation des chemins

Dambldor ustade. Za trenutak je zurio naniže u Bartija Čučnja, s izrazom gađenja na licu. Zatim još jednom podiže štapić i iz njega izađoše konopci, konopci koji se obmotaše oko Bartija Čučnja, čvrsto ga uvezavši. Onda se Dambldor okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, mogu li da te zamolim da ostaneš ovde i čuvaš stražu, dok ja odvedem Harija gore? – Naravno – reče profesorka Mek Gonagal. Izgledala je pomalo zgađeno, kao da je upravo videla kako se neko ispovraćao. Ipak, kada je izvukla svoj štapić i uperila ga u Bartija Čučnja, ruka joj nije nimalo zadrhtala. – Severuse – Dambldor se okrenu ka Snejpu – molim te reci Madam Pomfri da siđe ovamo. Moramo da odnesemo Alastora Ćudljivka u bolničko krilo. Onda siđi do školskog imanja, pronađi Kornelijusa Fadža i dovedi ga u ovu kancelariju. On će nesumnjivo hteti lično da ispita Čučnja. Reci mu da ću biti u bolničkom krilu kroz pola sata, ukoliko mu budem potreban. Snejp tiho klimnu glavom i izlete iz sobe. – Hari? – reče Dambldor nežno. Hari ustade i ponovo se zaljulja. Bol u nozi, koji uopšte nije primećivao sve dok je slušao Čučnja, povrati mu se svom silinom. Takođe je shvatio da drhti. Dambldor ga zgrabi za ruke i pomože mu da izađe iz prostorije u mračan hodnik. – Hteo bih najpre da svratimo do moje kancelarije, Hari – reče on tiho, dok su išli hodnikom. – Tamo nas čeka Sirijus. Hari klimnu glavom. Obuze ga nekakva ošamućenost i osećanje potpune nestvarnosti, ali bilo mu je sasvim svejedno. Čak mu je bilo i drago zbog toga. Voleo bi da ne mora uopšte da razmišlja ni o čemu što se dogodilo otkad je prvi put dotakao Tročarobnjački pehar. Nije želeo da preispituje sećanja, sveža i oštra poput fotografija, koja su mu neprekidno bleskala u umu. O Ludookom Ćudljivku, unutra u onom kovčegu. O Crvorepu, ispruženom na zemlji, koji pridržava svoj patrljak od ruke. O Voldemoru, koji se izdiže iz zaparenog kotla. O Sedriku... mrtvom... Sedriku, koji traži da ga vrate njegovim roditeljima... – Profesore – promrmlja Hari – gde su gospodin i gospođa Digori? – Oni su s profesorkom Mladicom – reče Dambldor. Njegov glas, koji je bio toliko miran prilikom ispitivanja Bartija Čučnja, prvi put neznatno zadrhta. – Ona je glavešina Sedrikove kuće, i najbolje ga je poznavala. Došli su do kamenog gargojla. Dambldor reče lozinku, i ovaj se pomeri u stranu, a on i Hari krenuše uz pokretne spiralne stepenice koje su vodile ka hrastovim vratima. Dambldor ih otvori. Tamo je stajao Sirijus. Lice mu je bilo belo i ispijeno kao kada je pobegao iz Askabana. On u tren oka pređe preko sobe. – Hari, da li si dobro? Znao sam... znao sam da će se nešto ovako... šta se dogodilo? Ruke su mu se tresle dok je pomagao Hariju da sedne u stolicu ispred stola. – Šta se dogodilo? – upita on još žurnije. Dambldor poče da prepričava Sirijusu sve što je Barti Čučanj rekao. Hari ga je samo ovlaš slušao. Bio je toliko umoran da ga je svaka koščica u telu bolela, nije želeo ništa više nego da ostane da sedi tu, bez ikakvog uznemiravanja, satima i satima, sve dok ne zaspi i ne bude više morao da misli ili oseća bilo šta. Začu se lepršanje krila. Foks, Feniks, napustio je svoje postolje, preleteo preko kancelarije i sleteo na Harijevo koleno. – Zdravo, Fokse – reče Hari tiho. Mazio je Feniksovo prelepo skerletno i zlatno perje. Foks je miroljubivo treptao ka njemu. Bilo je nečeg utešnog u njegovoj toploj težini. Dambldor je završio s pričom. Seo je preko puta Harija, za svoj sto. Gledao je u Harija, koji je izbegavao njegov pogled. Dambldor se spremao da ga ispituje. Nateraće Harija da sve to ponovo preživi. – Moram da znam šta se dogodilo nakon što si dodirnuo teleportacioni ključ u lavirintu, Hari – reče Dambldor. – To valjda može da sačeka do jutra, zar ne, Dambldore? – reče Sirijus prekorno. Spustio je šaku na Harijevo rame. – Pusti ga da odspava. Pusti ga da se odmori. Hari oseti navalu zahvalnosti prema Sirijusu, ali Dambldor se nije obazirao na Sirijusove reči. On se nagnu napred, ka Hariju. Veoma nevoljno, Hari podiže glavu i pogleda u njegove plave oči. – Kad bih mislio da mogu da ti pomognem – reče Dambldor nežno – time što bih te bacio u začarani san i dopustio ti da odložiš trenutak kada ćeš morati da razmisliš o ovome što se dogodilo večeras, učinio bih to. Ali znam šta bi bilo još bolje. Ako se bol zatupi na neko vreme, to će ga samo pojačati onda kad ga najzad ponovo osetiš. Ispoljio si veću hrabrost no što bih ikad očekivao od tebe. Tražim da svoju hrabrost pokažeš još jednom. Tražim od tebe da nam kažeš šta se dogodilo. Feniks ispusti jednu meku, podrhtavajuću notu. Ona ostade da treperi u vazduhu, i Hari oseti kao da mu je kap neke tople tečnosti skliznula niz grlo i pala u stomak, zagrevajući ga i dajući mu snagu. On duboko udahnu, i poče svoju priču. Dok je pričao, ponovo su mu pred očima iskrsavali prizori svega što mu se desilo te noći: video je svetlucavu površinu napitka koji je oživeo Voldemora, video je Smrtoždere kako se Prebacuju između grobova oko njih, video je Sedrikovo telo kako leži na zemlji pored pehara. Jednom ili dvaput, Sirijus bi ispustio zvuk kao da namerava nešto da kaže, i dalje držeći ruku na Harijevom ramenu, ali bi Dambldor podigao ruku da ga zaustavi, i Hariju je bilo drago zbog toga, pošto mu je bilo lakše da priča onako kako je sâm počeo. Bilo mu je čak i olakšanje. Osećao je kao da se iz njega izvlači nešto otrovno: koštalo ga je svaku trunku odlučnosti da nastavlja da priča, ali ipak je osećao da će mu, kad završi, biti bolje. Dok je Hari pričao kako mu je Crvorep zasekao ruku bodežom, Sirijus ispusti žustar uzvik, a Dambldor ustade tako brzo da se Hari trže. Dambldor optrča oko stola i reče Hariju da ispruži ruku. Hari im obojici pokaza mesto gde mu je odora bila pocepana i posekotinu ispod nje. – Rekao je da će ga moja krv učiniti jačim nego da uzme nečiju tuđu – Hari reče Dambldoru. – Rekao je da će zaštita – zaštita koju mi je moja majka ostavila – preći i na njega. I bio je u pravu – mogao je da me dodirne a da se ne povredi, dodirnuo mi je lice. U trenu, Hari pomisli da je video zračak trijumfa u Dambldorovim očima. Ali sledećeg trenutka, bio je siguran da mu se to samo učinilo, pošto je Dambldor, kada se vratio na svoje mesto iza stola, izgledao staro i izmoreno kakvog ga Hari nikad dotad nije video. – Dobro – reče on, ponovo sedajući. – Voldemor je prevazišao tu prepreku. Hari, nastavi, molim te. Hari nastavi svoju priču. Objasnio je kako je Voldemor izronio iz kotla i ispričao im sve čega je mogao da se seti iz Voldemorovog govora Smrtožderima. Onda im je objasnio kako ga je Voldemor odvezao, vratio mu štapić i spremio se za dvoboj. Ali kada je došao do dela kada opisuje kako je zrak zlatne svetlosti spojio njegov i Voldemorov štapić, otkrio je da mu je grlo otkazalo. Pokušao je da nastavi da priča, ali sećanja na ono što je izašlo iz Voldemorovog štapića preplaviše mu misli. Mogao je da vidi Sedrika kako izranja, potom starca, Bertu Džorkins... svoju majku... svog oca... Bilo mu je drago kada je Sirijus prekinuo tišinu. – Štapići su se povezali? – reče on, gledajući prvo u Harija, pa u Dambldora. – Zašto? Hari ponovo podiže pogled ka Dambldoru, na čijem licu je bila okamenjena grimasa. – Priori inkantatem – promrmlja on. Njegove oči se usredsrediše na Harijeve, i činilo se kao da je nevidljiv zrak razumevanja prošao između njih. – Obrnuto dejstvo čini? – reče Sirijus oštro. – Tačno tako – reče Dambldor. – Harijev i Voldemorov štapić imaju istu srž. Svaki od njih ima pero iz repa istog Feniksa. Ovog Feniksa, zapravo – dodade on i pokaza na crveno-zlatnu pticu koja je mirno sedela na Harijevom kolenu. – Pero za moj štapić je Foksovo? – reče Hari, u čuđenju. – Da – reče Dambldor. – Gospodin Olivander mi je, čim si napustio njegovu radnju pre četiri godine, pisao da mi javi kako si ti kupio onaj drugi štapić. – A šta se dešava kada štapić sretne svog brata? – upita Sirijus. – Neće dobro delovati jedan protiv drugog – reče Dambldor. – Ukoliko ih pak vlasnici štapića primoraju na bitku... dogodiće se jedan veoma redak fenomen. – Jedan od štapića primoraće onaj drugi da izbaci čini koje je izveo – unazad. Prvo najskoriju... a onda one koje su mu prethodile... On ispitivački pogleda u Harija, a Hari klimnu glavom. – Što znači – reče Dambldor polako, očiju prikovanih na Harijevo lice – da se neko Sedrikovo obličje moralo pojaviti. Hari ponovo klimnu. – Digori je oživeo? – reče Sirijus oštro. – Nijedna čin ne može oživeti mrtve – reče Dambldor teško. – Sve što bi se dogodilo bio bi neki obrnuti eho. Iz štapića bi izašla senka živog Sedrika... da li sam u pravu, Hari? – Obratio mi se – reče Hari. Najednom se ponovo tresao. – D... duh Sedrika, ili šta je već bio, progovorio je. – Eho – reče Dambldor – koji je zadržao Sedrikovo obličje i karakter. Pretpostavljam da su se pojavila i druga slična obličja... prethodne žrtve Voldemorovog štapića... – Jedan starac – reče Hari, i dalje grčem stegnutog grla. – Berta Džorkins. I... – Tvoji roditelji? – upita Dambldor tiho. – Da – reče Hari. Sirijusov stisak na Harijevom ramenu bio je sada toliko čvrst da je bio bolan. – Poslednja ubistva koja je štapić izveo – reče Dambldor, klimajući glavom. – Obrnutim redosledom. Još bi ih se pojavilo, naravno, da si održao vezu. Vrlo dobro Hari, ti odjeci, te senke... šta su uradile? Hari mu opisa kako su obličja koja su izašla iz štapića počela da kruže ivicom zlatne mreže, kako ih se Voldemor izgleda plašio, kako mu je sen Harijevog oca rekla šta da radi, kako mu je Sedrik uputio svoju poslednju molbu. U tom trenutku, Hari otkri da ne može da nastavi. Osvrnuo se ka Sirijusu i video da je ovaj prekrio lice rukama. Hari najednom postade svestan da je Foks napustio njegovo koleno. Feniks je sleteo na pod. Naslonio je svoju prelepu glavu na Harijevu povređenu nogu a guste, biserne suze počeše da padaju na ranu koju mu je napravio pauk. Bol nestade. Koža zaraste. Noga mu se zacelila. – Reći ću ti ponovo – reče Dambldor, kada je Feniks poleteo u vazduh i ponovo se smestio na svom postolju pored vrata. – Večeras si ispoljio veću hrabrost no što sam mogao očekivati, Hari. Ispoljio si hrabrost ravnu srčanosti onih koji su umrli boreći se s Voldemorom na vrhuncu njegove moći. Izdržao si teret koji bi bio pozamašan i za odraslog čarobnjaka, i pokazao da si dorastao izazovu – i pružio nam sve što s pravom očekujemo od tebe. Sad ćeš poći sa mnom u bolničko krilo. Ne želim da se noćas vraćaš u svoju spavaonicu. Potreban ti je Uspavljujući napitak i malo mira... Sirijuse, da li bi želeo da ostaneš s njim? Sirijus klimnu glavom i ustade. Ponovo se preobrazi u velikog crnog psa, i zaputi se s Harijem i Dambldorom izvan kancelarije, prateći ih niza stepenice prema bolničkom krilu. Kada je Dambldor otvorio vrata, Hari ugleda gospođu Vizli, Bila, Rona i Hermionu okupljene oko iznervirane Madam Pomfri. Kao da su hteli da saznaju gde je Hari i šta mu se dogodilo. Kad Hari, Dambldor i crni pas uđoše, svi se odmah okrenuše ka njima, a gospođa Vizli ispusti prigušen vrisak. – Hari! Oh, Hari! Ona pojuri ka njemu, ali Dambldor stade između njih. – Moli – reče on, podigavši ruku – molim te saslušaj me na trenutak. Hari je večeras prošao kroz strašna iskušenja. Upravo je sve to morao ponovo da preživi preda mnom. Sada su mu potrebni san, mir i tišina. Ukoliko bude želeo da ostanete s njim – dodade on, osvrnuvši se ka Ronu, Hermioni i Bilu – možete. Ali ne želim da ga ispitujete ni o čemu, dok on sâm ne bude spreman da vam odgovori, a svakako ne večeras. Gospođa Vizli klimnu glavom. Bila je bleda. Ona se okrenu ka Ronu, Hermioni i Bilu, kao da su oni ti koji su radoznali, i prosikta: – Da li ste čuli? Treba mu tišina! – Direktore – reče Madam Pomfri, zureći u velikog crnog psa, koji je zapravo bio Sirijus – mogu li da znam šta...? – Ovaj pas će neko vreme ostati s Harijem – reče Dambldor jednostavno. – Uveravam vas, izuzetno dobro je obučen. Hari, sačekaću ovde dok ne budeš legao. Hari oseti neopisivu zahvalnost prema Dambldoru, što nije dopustio da ga ostali ispituju. Nije se radilo o tome da ne želi da budu tu. Ali sama pomisao da ponovo objašnjava sve što je proživeo, sama pomisao da to još jednom proživljava, bila je više no što je mogao da podnese. – Vratiću se da te obiđem, nakon što se budem sastao s Fadžom, Hari – reče Dambldor. – Želeo bih da ostaneš ovde do sutra, sve dok se ne obratim školi. On izađe. Kad Madam Pomfri povede Harija do obližnjeg kreveta, on na trenutak spazi pravog Ćudljivka kako leži nepokretan u krevetu na drugom kraju sobe. Njegova drvena noga i magično oko ležali su na noćnom stočiću. – Da li mu je dobro? – upita Hari – Biće sve u redu – reče Madam Pomfri, dajući Hariju pidžamu, i navlačeći zastore oko njega. On skinu svoju odoru, navuče pidžamu i uđe u krevet. Ron, Hermiona, Bil, gospođa Vizli i crni pas zaobiđoše zavese i smestiše se u stolice s obe strane kreveta. Ron i Hermiona su ga gledali obazrivo, kao da ga se boje. – Dobro mi je – reče im on. – Samo sam umoran. Oči gospođe Vizli napuniše se suzama dok mu je bespotrebno ispravljala nabore na čaršavima. Madam Pomfri, koja beše odjurila do svoje kancelarije, vrati se s peharom i malom bočicom nekog ljubičastog napitka. – Treba da popiješ ovo, Hari – reče ona. – To je napitak za san bez snova... Hari uze pehar i otpi par gutljaja. Odjednom oseti kako mu se sve više muti u glavi. Sve oko njega postade maglovito. Činilo mu se da mu lampe po bolničkom krilu prijateljski namiguju kroz zastor oko kreveta, i kao da mu telo sve dublje tone u toplinu perjanog madraca. Pre nego što je ispio svu količinu napitka, pre nego što je stigao da izusti još koju reč, njegova premorenost ga baci u san. * * * Hari se probudi, tako topao i tako užasno pospan da nije otvarao oči, želeći da nastavi da spava. Soba je i dalje bila prigušeno osvetljena. Bio je siguran da je i dalje noć, i imao je osećaj da nije dugo spavao. Onda začu šapat oko sebe. – Probudiće ga ako ne ućute! – Zbog čega uopšte viču? Ništa se više nije dogodilo, zar ne? Hari otvori svoje krmeljive oči. Neko mu je bio skinuo naočari. Video je mutne oblike gospođe Vizli i Bila u blizini. Gospođa Vizli je bila na nogama. – To je Fadžov glas – prošaputa ona. – A ovo je Minerva Mek Gonagal, zar ne? Ali oko čega se svađaju? Sada ih je i Hari mogao čuti: ljudi su vikali i trčali ka bolničkom krilu. – Zbilja mi je žao, ali ipak, Minerva... – govorio je glasno Kornelijus Fadž. – Nije ni trebalo da ga uvodite u zamak! – povika profesorka Mek Gonagal. – Kad Dambldor otkrije... Hari začu kako su se vrata bolničkog krila uz tresak otvorila. Onda se pridiže u sedeći položaj, i stavi svoje naočare a da niko od ljudi koji su stajali oko njegovog kreveta i zurili u vrata kada je Bil raširio zastore to nije primetio. Fadž je hitao kroz bolničku sobu. Profesori Mek Gonagal i Snejp bili su mu za petama. – Gde je Dambldor? – hteo je Fadž da zna, gledajući u gospođu Vizli. – Nije ovde – reče gospođa Vizli ljutito. – Ovo je bolničko krilo, ministre, zar ne mislite da bi bilo bolje da... Ali vrata se opet otvoriše, i sada Dambldor projuri kroz bolničko odeljenje. – Šta se dogodilo? – reče Dambldor oštro, gledajući čas u Fadža čas u profesorku Mek Gonagal. – Zašto uznemiravate ove ljude? Minerva, razočarala si me – zamolio sam te da čuvaš Bartija Čučnja... – Više nema potrebe da ga čuvam, Dambldore! – vrištala je ona. – Ministar se pobrinuo za to! Hari nikada nije video profesorku Mek Gonagal da tako izgubi kontrolu nad sobom. Obrazi su joj bili crveni od besa, a šake su joj bile stisnute u pesnice. Drhtala je od gneva. – Kada smo rekli gospodinu Fadžu da smo uhvatili Smrtoždera odgovornog za večerašnje događaje – reče Snejp tiho – on je, izgleda, pomislio da je njegova lična bezbednost ugrožena. Insistirao je da prizove dementora koji bi ga otpratio do zamka. Odveo ga je do kancelarije gde je Barti Čučanj... – Rekla sam mu da se nećeš složiti s time, Dambldore! – besnela je profesorka Mek Gonagal. – Rekla sam mu da nikada nećeš dopustiti dementoru da kroči u zamak, ali... – Poštovana gospođo! – urlao je Fadž, koji je takođe delovao bešnje no što ga je Hari ikada video. – Kao ministar magije imam pravo da odlučujem želim li sa sobom da vodim zaštitu kad razgovaram s potencijalno opasnim... Ali glas profesorke Mek Gonagal zaguši Fadžov. – Čim je ta... ta stvar ušla u sobu – vrištala je ona, upirući prstom u Fadža, sva drhteći – ustremila se na Čučnja, i... i... Hari oseti jezu u stomaku dok je profesorka Mek Gonagal pokušavala da pronađe reči da opiše ono što se dogodilo. Nije morala da dovrši rečenicu. Znao je šta je dementor uradio. Primenio je svoj smrtonosni poljubac na Bartiju Čučnju. Isisao mu je dušu kroz usta. To je bilo gore od smrti. – Po svemu sudeći, to nije nikakav gubitak! – prasnu Fadž. – Izgleda da je bio odgovoran za smrt više osoba! – Ali sad ne može da svedoči, Kornelijuse – reče Dambldor. Napeto je zurio u Fadža, kao da ga prvi put u životu vidi. – Sada ne može da svedoči zbog čega je ubio one ljude. – Zašto ih je ubio? Pa, to nije nikakva misterija, zar ne? – obrecnu se Fadž. – Bio je pomahnitali ludak! Po onome što su mi Minerva i Severus rekli, mislio je da radi po uputstvima Znate-Već-Koga! – Lord Voldemor mu je zaista davao uputstva, Kornelijuse – reče Dambldor. – Smrt svih onih ljudi samo je sporedni deo plana da se Voldemor uzdigne u svojoj punoj moći. Plan je uspeo. Voldemor je povratio svoje telo. Fadž je delovao kao da mu je neko upravo bacio težak teret na lice. Ošamućen i žmirkav, zurio je u Dambldora, kao da ne može da poveruje u ono što je upravo čuo. Počeo je da muca, i dalje zverajući u Dambldora. – Znaš-Već-Ko... se vratio? Nečuveno. Ma daj, Dambldore... – Kao što su ti Minerva i Severus nesumnjivo rekli – reče Dambldor – čuli smo priznanje Bartija Čučnja. Pod uticajem veritaseruma, rekao nam je kako je prokrijumčaren iz Askabana i kako je Voldemor – saznavši za njegovo postojanje od Berte Džorkins – otišao da ga oslobodi od njegovog oca i iskoristio ga da zarobi Harija. Plan je uspeo, kažem ti. Čučanj je pomogao Voldemoru da se vrati. – Pazi sada, Dambldore – reče Fadž, a Hari se prenerazi kad na njegovom licu vide mali osmeh – ti... ti ne veruješ ozbiljno u to. Znaš-Već-Ko se vratio? Ma daj... Biće da je sâm Čučanj, izvesno, možda verovao da radi po naređenjima Znaš-Već-Koga – ali uzeti reč takvog ludaka zdravo za gotovo, Dambldore... – Kada je Hari dodirnuo Tročarobnjački pehar večeras, bio je prenesen pravo kod Voldemora – reče Dambldor nepokolebljivo. – Prisustvovao je ponovnom rođenju Lorda Voldemora. Sve ću ti objasniti, ukoliko budeš ljubazan da odeš do moje kancelarije. Dambldor se osvrnu ka Hariju, i primeti da je budan, ali zavrte glavom i reče: – Bojim se da ne mogu večeras da ti dopustim da ispitaš Harija. Fadž zadrža na licu svoj upitni osmeh. I on pogleda u Harija, a onda ponovo u Dambldora, pa reče: – Ti si... ovaj... spreman da poveruješ Hariju, zar ne, Dambldore? Nastupi trenutak tišine, koji prekinu Sirijusovo režanje. Dlake na leđima mu se nakostrešiše i on iskezi zube ka Fadžu. – Naravno da verujem Hariju – reče Dambldor. Oči su mu sada plamtele. – Čuo sam Čučnjevo priznanje i čuo sam Harijev opis događaja koji su se odvijali pošto je dodirnuo Tročarobnjački pehar. Obe priče imaju smisao, objašnjavaju sve što se dogodilo otkad je prošlog leta Berta Džorkins nestala. Fadž je i dalje imao onaj čudni osmeh na svom licu. Ponovo je pogledao u Harija pre nego što će odgovoriti. – Spreman si da poveruješ da se Lord Voldemor vratio, da poveruješ rečima ludaka-ubice i dečaka koji je... pa... Fadž ponovo pogleda u Harija, i Hari iznenada shvati. – Čitali ste članke Rite Skiter, gospodine Fadž – reče on tiho. Ron, Hermiona, gospođa Vizli i Bil skupa poskočiše. Niko od njih nije znao da je Hari budan. Fadž neznatno pocrvene, ali licem mu pređe prkosan i tvrdoglav pogled. – Pa šta i da jesam? – reče on, gledajući u Dambldora. – Šta i da sam otkrio da brižno kriješ neke činjenice o dečaku? Nemušti jezik, je li? I stalno ima čudne ispade svuda po školi... – Pretpostavljam da govoriš o bolovima koje je Hari osećao u predelu svog ožiljka? – reče Dambldor hladno. – Dakle, priznaješ da je imao te bolove? – reče Fadž brzo. – Glavobolje? Noćne more? Možda čak i... halucinacije? – Slušaj me, Kornelijuse – reče Dambldor, kročivši ka Fadžu, i činilo se da ponovo zrači onim neodređenim osećajem moći koji je Hari osetio kada je Dambldor ošamutio mladog Čučnja. – Hari je normalan baš kao ti ili ja. Taj ožiljak na čelu nije mu pomutio mozak. Verujem da ga boli svaki put kada je Lord Voldemor u blizini, ili kada je Voldemor izuzetno ubilački nastrojen. Fadž ustuknu pola koraka od Dambldora, ali nije delovao ništa manje tvrdoglavo. – Oprostićeš mi, Dambldore, ali nikad ranije nisam čuo da ožiljci od kletve deluju kao neka vrsta upozorenja... – Čujte, video sam kako se Voldemor vratio! – povika Hari. Pokušao je da izađe iz kreveta, ali ga gospođa Vizli silom ugura natrag. – Video sam Smrtoždere! Mogu vam dati i njihova imena! Lucijus Melfoj... Snejp se naglo trže, ali kada ga Hari pogleda, Snejp ponovo skrenu pogled na Fadža. – Melfoj je oslobođen sumnje! – reče Fadž, vidno uvređen. – Oni su vrlo stara porodica – daju priloge u dobrotvorne svrhe... – Makner! – nastavi Hari. – Takođe oslobođen sumnje! Sad radi za Ministarstvo! – Ejveri... Not... Kreb... Gojl... – Samo ponavljaš imena onih koji su oslobođeni sumnje da su bili Smrtožderi pre trinaest godina! – reče Fadž besno. – Ta imena si mogao da nađeš u starim izveštajima sa suđenja! Za ime sveta, Dambldore – dečak je bio pun sumanutih priča i na kraju prošle školske godine – njegove laži postaju sve veće, a ti ih i dalje prihvataš – dečak govori sa zmijama, Dambldore, a ti i dalje misliš da mu se može verovati? – Budalo jedna! – povika profesorka Mek Gonagal. – Sedrik Digori! Gospodin Čučanj! Te smrti nisu bile nasumična dela jednog ludaka! – Ne vidim nikakve dokaze koji pokazuju suprotno! – povika Fadž, sad već besan koliko i ona, lica ljubičastog od gneva. – Meni se čini da ste svi vi rešeni da izazovete paniku koja će destabilizovati sve što smo postigli tokom ovih trinaest godina! Hari nije mogao da veruje svojim ušima. Uvek je mislio o Fadžu kao o blagonaklonoj figuri, pomalo smotanoj, pomalo nadmenoj, ali u suštini dobroćudnoj. Ali sada je pred njim stajao niski, ljutiti čarobnjak koji odbija, bespogovorno, da prihvati makar i samu mogućnost pometnje u svom udobnom i sređenom svetu – da poveruje da je Voldemor vaskrsao. – Voldemor se vratio – ponovi Dambldor. – Ukoliko odmah prihvatiš tu činjenicu, Fadže, i preduzmeš neophodne mere predostrožnosti, možda ćemo i uspeti da spasemo situaciju. Prvi i najbitniji korak jeste da Askaban oslobodimo kontrole dementora... – Nečuveno! – ponovo povika Fadž. – Da sklonimo dementore! Bio bih smenjen čim bih to predložio! Više od polovine naših građana oseća se bezbedno noću u svojim krevetima zbog toga što znamo da dementori čuvaju stražu u Askabanu! – A mi ostali ne spavamo tako bezbedno u našim krevetima, Kornelijuse, zato što znamo da si Voldemorove najopasnije sledbenike poverio brizi stvorenja koja će mu se pridružiti čim ih ovaj bude pitao! – reče Dambldor. – Oni ti neće ostati odani, Fadže! Voldemor može da im ponudi mnogo veću nagradu za njihove moći i veća zadovoljstva nego ti! Kada bude imao dementore uza se, i kada mu se vrate njegovi stari sledbenici, više nećeš moći da sprečiš da se ne domogne iste onolike moći kakvu je imao pre trinaest godina! Fadž je otvarao i zatvarao usta, kao da ne postoje reči kojima bi hteo da iskaže svoje zaprepašćenje. – Drugi korak koji moraš da preduzmeš – i to odmah – nastavi Dambldor – jeste da pošalješ izaslanike džinovima. – Izaslanike džinovima? – vrisnu Fadž, ponovo povrativši moć govora posle šoka. – Kakvo je sad to ludilo? – Pruži im, odmah, prijateljsku ruku, pre nego što bude prekasno – reče Dambldor – inače će ih Voldemor ubediti, kao što je i ranije činio, da će, od svih čarobnjaka, jedino on moći da im obezbedi sva njihova prava i slobodu! – Ti... nije valjda da ozbiljno misliš! – prodahta Fadž, vrteći glavom, i povlačeći se dalje od Dambldora. – Ako čarobnjačka zajednica bude saznala da sam kontaktirao džinove – ljudi ih mrze, Dambldore – kraj moje karijere... – Zaslepljen si – reče Dambldor, sada već povišenim tonom, s maltene opipljivom aurom moći oko sebe, dok su mu oči ponovo plamtele – ljubavlju prema položaju koji poseduješ, Kornelijuse! Preveliku važnost pridaješ, kao što si i uvek činio, takozvanoj čistoti krvi! Ne shvataš da nije važno ko je gde rođen, već u šta izraste! Tvoji dementori su upravo uništili poslednjeg preživelog člana čistokrvne porodice koja je bila starija od većine drugih – a vidi šta je taj čovek odlučio da napravi od svog života! Kažem ti sada – preduzmi korake koje sam ti predložio, i bićeš zapamćen, u kancelariji i van nje, kao jedan od najhrabrijih i najvećih ministara magije kog smo ikada imali. Ukoliko ih ne preduzmeš – istorija će te upamtiti kao čoveka koji je ustuknuo i pružio Voldemoru drugu šansu da uništi svet koji smo pokušali iznova da sazdamo! – Sumanut! – prošaputa Fadž, ponovo ustuknuvši. – Lud... A onda nastupi tišina. Madam Pomfri je stajala sleđena pored Harijevog kreveta, s rukama preko usta. Gospođa Vizli se nadnela nad Harijem, šake položene preko njegovog ramena, kako bi ga sprečila da ustane. Bil, Ron i Hermiona zurili su u Fadža. – Ukoliko istraješ u svojoj rešenosti da zažmuriš pred ovim, Kornelijuse – reče Dambldor – onda je kucnuo čas da nam se putevi razdvoje. Moraš delati onako kako sâm nađeš za shodno. A ja – ja ću delovati kako ja mislim da treba. Dambldorov glas nije imao nikakav prizvuk pretnje. Zvučao je više kao izjava, ali Fadž se naroguši kao da je Dambldor krenuo na njega sa čarobnim štapićem. – Gle, sad, Dambldore – reče on, preteći ispruživši kažiprst. – Uvek sam ti davao odrešene ruke, uvek. Mnogo sam te poštovao. Možda se i nisam slagao s nekim tvojim odlukama, ali sam ćutao. Ne bi ti baš svako dopustio da zaposliš vukodlaka, ni da zadržiš Hagrida, niti da sam odlučuješ kako i čemu ćeš da podučavaš svoje učenike a da ne polažeš račune Ministarstvu. Ali ukoliko hoćeš da radiš protiv mene... – Jedini kome ću da se suprotstavljam – reče Dambldor – jeste Lord Voldemor. Ukoliko si protiv njega, Kornelijuse, onda ćemo i dalje biti na istoj strani. Fadž izgleda nije mogao da smisli nikakav odgovor na to. Na trenutak se zaljulja napred-nazad na svojim malim stopalima i poče da vrti svoj polucilindar u rukama. Najzad reče, s prizvukom molbe u glasu: – Nemoguće je da se vratio, Dambldore, jednostavno nije moguće... Snejp istupi ka njemu, pored Dambldora, zasukavši levi rukav svoje odore dok je prilazio. On isturi svoju podlakticu i pokaza je Fadžu, koji ustuknu. – Eto – reče Snejp grubo. – Eto. Mračni znak. Nije jasan kao što je bio pre nekih sat vremena ili više, kada se zacrneo od plama, ali je i dalje vidljiv. Svaki Smrtožder ima ovaj znak koji mu je utisnuo Mračni gospodar. Bio je to znak međusobnog raspoznavanja, kao i sredstvo kojim nas je prizivao. Čim bi Voldemor dodirnuo znak bilo kog Smrtoždera, trebalo je da se svi, istog trena, Prebacimo do njega. Ovaj beleg je tokom cele ove godine bivao sve jasniji. I Karkarofov, takođe. Šta misliš, zašto je Karkarof pobegao večeras? Obojica smo osetili znak kako nas peče. Obojica smo znali da se vratio. Karkarof se boji Mračnog gospodara i njegove osvete. Već je i suviše svojih prijatelja Smrtoždera izdao da bi se iole nadao da će ga ovaj primiti s dobrodošlicom. Fadž ustuknu i od Snejpa. Odmahivao je glavom. Izgledalo je kao da nije poverovao ni reč od onoga što je Snejp rekao. Zurio je, očigledno zgrožen, u ružan beleg na Snejpovoj ruci, a potom pogleda u Dambldora i prošaputa: – Ne znam kakvu igru igrate ti i tvoje osoblje, Dambldore, ali čuo sam dovoljno. Nemam više šta da dodam. Kontaktiraću te sutra, Dambldore, da popričamo o rukovođenju ovom školom. Moram da se vratim u Ministarstvo. Već je stigao do vrata, kad zastade. Okrenu se, sjuri se niz spavaonicu i stade pored Harijevog kreveta. – Tvoja nagrada – reče on kratko, izvadivši veliku vreću zlata iz svog džepa, i bacivši je na Harijev noćni stočić. – Hiljadu galeona. Trebalo je da bude ceremonija uručenja, ali pod ovim okolnostima... On natuče polucilindar na glavu i išeta iz sobe, zalupivši vrata za sobom. Čim je nestao, Dambldor se okrenu ka grupi okupljenoj oko Harijevog kreveta. – Imamo dosta posla – reče on. – Moli... jesam li u pravu kad mislim da mogu da računam na tebe i Artura? – Naravno da možeš – reče gospođa Vizli. Sada su joj čak i usne prebledele, ali izgledala je odlučno. – On zna kakav je Fadž. Svih ovih godina, Arturu je njegova ljubav prema Normalcima smetala da bude unapređen. Fadž misli da mu nedostaje pravog čarobnjačkog ponosa. – Onda moram da mu pošaljem poruku – reče Dambldor. – Svi koje možemo da ubedimo u istinu moraju biti obavešteni iz ovih stopa, a Artur je osoba koja može da kontaktira i one iz Ministarstva koji nisu tako kratkovidi kao Kornelijus. – Ja ću javiti tati – reče Bil, ustajući. – Idem odmah. – Odlično – reče Dambldor. – Objasni mu šta se dogodilo. Reci mu da ću ga ubrzo i lično kontaktirati. Ipak, moraće da bude diskretan. Ukoliko Fadž posumnja da se mešam u rad Ministarstva... – Prepustite to meni – reče Bil. On potapša Harija po ramenu, poljubi majku u obraz, navuče svoj ogrtač i brzo izjuri iz sobe. – Minerva – reče Dambldor, okrenuvši se profesorki Mek Gonagal – hoću da vidim Hagrida u mojoj kancelariji što je pre moguće. Takođe – ukoliko pristane da dođe – Madam Maksim. Profesorka Mek Gonagal klimnu glavom i izađe bez reči. – Popi – reče Dambldor Madam Pomfri – da li bi bila ljubazna da odeš do kancelarije profesora Ćudljivka, gde ćete, verujem, pronaći kućnu vilenjakinju po imenu Vinki u stanju ozbiljnog rastrojstva? Učinite sve što možete za nju, i odvedite je u kuhinju. Mislim da će se Dobi postarati za nju umesto nas. – U... u redu – reče Madam Pomfri, delujući preneraženo, pa i ona izađe. Pre nego što će ponovo progovoriti, Dambldor proveri da li su vrata dobro zatvorena, i da li su koraci Madam Pomfri utihnuli. – A sad – reče on – vreme je da dvoje iz naših redova reše razmirice između sebe. Sirijuse... da li bi mogao da poprimiš svoj uobičajeni oblik. Veliki crni pas pogleda u Dambldora, a onda se, u trenu, pretvori ponovo u čoveka. Gospođa Vizli vrisnu i odskoči od kreveta. – Sirijus Blek! – kriknu ona, upirući prstom u njega. – Mama, ućuti! – povika Ron. – U redu je! Snejp nije ni vrisnuo, niti je ustuknuo, ali mu je na licu titrao izraz besa pomešan s užasom. – On! – zareža Snejp, zureći u Sirijusa, čije je lice pokazivalo podjednaku netrpeljivost. – Šta on radi ovde? – Došao je ovamo na moj poziv – reče Dambldor, gledajući između njih dvojice – baš kao i ti, Severuse. Obojici vam verujem. Došlo je vreme da ostavite po strani stare razmirice i počnete da verujete jedan drugome. Hari pomisli da Dambldor traži da se dogodi čudo. Sirijus i Snejp su se odmeravali s najvećim prezirom. – Zasad, zadovoljiću se makar – reče Dambldor, s notom nestrpljivosti u glasu – prekidom otvorenog neprijateljstva. Rukovaćete se. Sad ste obojica na istoj strani. Imamo malo vremena i ako mi malobrojni koji znamo istinu ne budemo ujedinjeni i složni, nema nade ni za koga od nas. Sasvim lagano – gledajući se i dalje kao da ne žele jedan drugom ništa osim onog najgoreg – Sirijus i Snejp krenuše jedan ka drugome i rukovaše se. I što je brže moguće pustiše ruke. – To će biti dovoljno za početak – reče Dambldor, stajući između njih dvojice još jedanput. – A sad imam zadatke za obojicu. Fadžov stav prema svemu ovome, iako ne baš neočekivan, menja sve. Sirijuse, moraš odmah da kreneš. Treba da uzbuniš Remusa Lupina, Arabelu Fig, Mandangusa Flečera – staru družinu. Neko vreme se pritaji kod Lupina, ja ću te kontaktirati tamo. – Ali... – reče Hari. Želeo je da Sirijus ostane. Nije želeo da se tako brzo ponovo oprašta od njega. – Videćeš me uskoro, Hari – reče Sirijus, okrenuvši se ka njemu. – Obećavam ti. Ali moram da učinim sve što je u mojoj moći, shvataš, zar ne? – Da – reče Hari. – Da... naravno da shvatam. Sirijus mu nakratko pridrža ruku, klimnu Dambldoru, ponovo se pretvori u crnog psa i otrča kroz sobu ka vratima, čiju kvaku okrenu šapom. A onda iščeze. – Severuse – reče Dambldor, okrenuvši se ka Snejpu – znaš šta moram da tražim od tebe. Ukoliko si spreman... ukoliko si se pripremio... – Jesam – reče Snejp. Delovao je malo bleđe nego inače, a njegove hladne, crne oči čudnovato su sijale. – Onda, srećno – reče Dambldor, posmatrajući Snejpa s pomalo zabrinutim izrazom na licu, kako bez reči ide za Sirijusom. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Dambldor ponovo progovorio. – Moram da siđem dole – reče on napokon. – Moram da se vidim s Digorijevima. Hari – popij ostatak napitka. Ponovo ću vas sve posetiti kasnije. Kad Dambldor iščeze, Hari se ponovo nasloni na jastuk. Hermiona, Ron i gospođa Vizli su ga posmatrali. Dugo vremena niko nije progovarao. – Moraš da popiješ ostatak napitka, Hari – reče najzad gospođa Vizli. Rukom odgurnu u stranu vrećicu zlata koja je stajala na njegovom noćnom stočiću, da bi dohvatila bočicu i pehar. – Dobro se naspavaj. Pokušaj da neko vreme misliš na nešto drugo... misli na to šta ćeš da kupiš sebi parama od nagrade! – Ne želim to zlato – reče Hari bezizraznim glasom. – Vi ga uzmite. Neka ga bilo ko uzme. Nije ni trebalo da ga osvojim. Trebalo je da bude Sedrikovo. Ono protiv čega se neprekidno borio, još otkako je izašao iz lavirinta, pretilo je da ga opet obuzme. Osećao je kako ga nešto pecka i bocka u uglovima očiju. On zatrepta i poče da zuri u plafon. – Nisi ti kriv, Hari – prošaputa gospođa Vizli. – Rekao sam mu da uzmemo pehar zajedno – reče Hari. Sada mu je i grlo izgaralo. Želeo je da Ron prestane da ga gleda. Gospođa Vizli stavi napitak na noćni stočić, nagnu se, i zagrli Harija. Hari se nije sećao da ga je iko tako zagrlio, majčinski. Dok ga je gospođa Vizli privijala, sve što je te večeri doživeo sruči se na njega svom silinom. Lice njegove majke, glas njegovog oca, prizor Sedrika kako leži mrtav na zemlji, sve poče da mu se vrti u glavi, sve dok više nije bio u stanju to dalje da trpi, sve dok lice nije počelo da mu se grči u kriku očajanja koje se otimalo da izađe iz njega. Začu se glasan tresak, i gospođa Vizli i Hari se razdvojiše. Hermiona je stajala pored prozora. Nešto je čvrsto stezala u ruci. – Izvinite – prošaputa ona. – Tvoj napitak, Hari – reče gospođa Vizli brzo, brišući suze nadlanicom. Hari ga popi naiskap. Dejstvo je bilo trenutno. Preplaviše ga teški, neodoljivi talasi sna bez snova, i on pade nazad na jastuke, ne misleći više ni na šta.