4.4. Hari Poter i Vatreni pehar - Nazad u Jazbinu
Do sutradan u podne Harijev sanduk bio je pun školskih stvari i svega najvrednijeg što je imao: bili su tu Nevidljivi ogrtač koji je nasledio od oca, metla koju je dobio od Sirijusa i čarobna mapa Hogvortsa, koju je prošle godine dobio od Freda i Džordža Vizlija. Ispraznio je hranu iz svog skrovišta ispod odvaljene daske, dvaput proverio da nije kojim slučajem zaboravio koju knjigu čini ili pero, i skinuo sa zida kalendar sa označenim danima do prvog septembra, na kome je voleo da prekrižuje dane koji su mu preostali do povratka na Hogvorts. Atmosfera u Šimširovoj ulici broj četiri bila je izuzetno napeta. Predstojeći dolazak velikog broja raznih čarobnjaka u njihovu kuću učinio je Darslijeve nervoznim i krutim. Teča Vernon je delovao vrlo uzrujano kad ga je Hari obavestio da će Vizlijevi doći sutradan u pet popodne. – Nadam se da si im rekao da se pravilno obuku, tim ljudima – odjednom zareža. – Video sam šta vi sve nosite. Bolje bi im bilo da se upristoje i da obuku normalnu odeću, ništa više. Harija obuze nekakav loš predosećaj. Retko kad je video da gospodin ili gospođa Vizli nose bilo šta što bi Darslijevi nazvali „normalnim“. Njihova deca bi ponekad tokom raspusta i obukla odeću Normalaca, ali gospodin i gospođa Vizli nosili su uglavnom duge odore različitog stepena ofucanosti. Harija nije brinulo šta će komšije da pomisle, ali pribojavao se da bi Darslijevi mogli biti baš grubi ukoliko bi se izgled Vizlijevih poklopio s onim kako Darslijevi zamišljaju čarobnjake u najcrnjem vidu. Teča Vernon je obukao svoje najbolje odelo. Nekim ljudima to bi moglo izgledati kao gest dobrodošlice, ali Hari je znao da je to zato što teča Vernon želi da izgleda impresivno i zastrašujuće. Dadli je pak izgledao kao da se malčice smanjio. Ali ne zbog toga što je dijeta konačno delovala, već zbog straha. Dadli je iz prethodnog susreta s odraslim čarobnjakom izašao s uvijenim prasećim repićem koji mu je virio iz pantalona, pa su tetka Petunija i teča Vernon morali da plate da mu se repić ukloni u privatnoj bolnici u Londonu. Zato nije bilo čudno što je Dadli neprekidno nervozno prelazio rukom preko stražnjice i postrance hodao po sobi, kako ne bi opet okrenuo istu metu neprijatelju. Ručak je prošao takoreći u tišini. Čak se ni Dadli nije bunio zbog hrane (kozji sir i rendani celer). Tetka Petunija nije ni jela. Ruke su joj bile prekrštene, usne napućene i izgledalo je kao da žvaće sopstveni jezik, a zubima zadržava žestoke kletve koje je čeznula da baci na Harija. – Dolaze kolima, naravno? – lanu teča Vernon preko stola. – Ovaj... – zausti Hari da odgovori. Na to nije mislio. Kako će ga Vizlijevi pokupiti? Više nemaju auto. Stari ford anglija, koji su ranije imali, trenutno divlje vileni kroz hogvortsku Zabranjenu šumu. Ali gospodin Vizli je prošle godine pozajmio kola iz ministarstva. Moguće je da će i ove godine učiniti isto? – Rekao bih – odgovori Hari. Teča Vernon frknu u svoje brkove. Obično bi ga, u ovakvoj situaciji, teča Vernon upitao kakva kola gospodin Vizli vozi. Bio je sklon da procenjuje ljude na osnovu toga koliko su im velika i skupa kola. Ali Hari je sumnjao da bi teča Vernon prihvatio gospodina Vizlija, čak i da ovaj vozi ferari! Veći deo popodneva Hari je proveo u svojoj spavaćoj sobi. Nije mogao podneti da gleda kako tetka Petunija viri kroz mrežaste zavese na svakih par sekundi, kao da je izdato javno upozorenje o odbeglim nosorozima. Najzad, u petnaest do pet, Hari je sišao niza stepenice i stupio u dnevnu sobu. Tetka Petunija je mahinalno ispravljala zavese. Teča Vernon se pretvarao da čita novine, ali se njegove sitne oči nisu pomerale, i Hari je bio siguran da on zapravo napregnuto osluškuje ne bi li čuo zvuk automobila koji dolazi. Dadli se zgurao u fotelju, držeći svoje svinjske ručice ispod sebe, čvrsto stisnute uza stražnjicu. Hariju je teško padala ta napetost, pa stoga napusti sobu i sede na stepenice u hodniku, očiju uprtih u sat na ruci, dok mu je srce brzo lupalo od uzbuđenja i nerviranja. Ali pet sati dođe i prođe. Blago se znojeći u svom odelu, teča Vernon otvori ulazna vrata, baci pogled uz i niz ulicu, a zatim hitro ponovo uvuče glavu unutra. – Kasne! – zagrme na Harija. – Znam – reče Hari. – Možda je... ovaj... gužva u saobraćaju, ili nešto slično. Pet i deset... zatim pet i petnaest... Hari je i sâm počinjao da se brine. U pola šest, čuo je teču Vernona i tetka Petuniju kako razgovaraju, mrmljajući, u dnevnoj sobi. – Nemaju obzira. – Šta da smo imali nešto zakazano? – Možda misle da ćemo ih pozvati da ostanu na večeri ako dođu kasnije. – E pa, sasvim sigurno nećemo – reče teča Vernon, i Hari začu kako teča ustaje i počinje da se šetka po dnevnoj sobi. – Uzeće dečaka i otići, neće se zadržavati. To jest, ukoliko uopšte dođu. Verovatno su pogrešili dan. Rekao bih da njihova vrsta baš ne ceni tačnost. Biće da je to, ili voze neku krntiju od kola, koja se slupa... AAAAAAAAAAAH! Hari poskoči. Iz susedne prostorije, kroz vrata dnevne sobe, dopreše uskomešani zvuci uspaničenih Darslijevih. Sledećeg trenutka Dadli ulete u hodnik, sav užasnut. – Šta se dogodilo? – reče Hari. – Šta je sad? Ali Dadli izgleda nije bio u stanju da govori. Šaka i dalje stegnutih preko guzova, odgega se što je brže mogao, u kuhinju. Hari požuri u dnevnu sobu. Iz zazidanog kamina Darslijevih, koji su imali električni kamin s lažnim ugljem uključen ispred pravog kamina, dopiralo je glasno treskanje i grebanje. – Šta je to? – zabezeknuto će tetka Petunija, koja se u međuvremenu povukla do zida, i sada zurila, prestrašena, prema vatri. – Šta je to, Vernone? Ali nedoumica je potrajala samo za trenutak. Iz blokiranog kamina začuše se glasovi. – Jao! Frede, ne... idi nazad, idi nazad, desila se neka greška... reci Džordžu da ne... JAO! Džordže, ne, nema mesta, idi brzo nazad i reci Ronu... – Možda Hari može da nas čuje, tata – možda će moći da nas pusti napolje... A onda odjeknu glasan tresak pesnica po pločama iza električnog kamina. – Hari? Hari, možeš li da nas čuješ? Darslijevi u tili čas opkoliše Harija kao par gladnih žderavaca. – Šta je ovo? – riknu teča Vernon. – Šta se dešava? – Oni... pokušali su da dođu ovamo koristeći flu-prašak – reče Hari, boreći se protiv lude želje da se nasmeje. – Oni mogu da putuju uz pomoć vatre... samo, vi ste blokirali kamin... sačekajte... On priđe kaminu i poče da ih doziva kroz ploče. – Gospodine Vizli? Čujete li me? Lupanje prestade. Neko unutar dimnjaka reče: – Psssst! – Gospodine Vizli, ovde Hari... kamin je blokiran. Nećete moći tuda da prođete. – Prokletstvo! – reče glas gospodina Vizlija. – Za ime sveta, zašto bi neko uopšte hteo da blokira kamin? – Imaju električnu vatru – objasni Hari. – Zaista? – reče glas gospodina Vizlija uzbuđeno. – Eklektičnu, kažeš? S utikačem? Gospode, moram to da vidim... da razmislim... jao, Rone! Sada se i Ronov glas pridružio ostalima. – Šta radimo ovde? Da nije nešto pošlo naopako? – Oh, ne, Rone – začu se Fredov glas, vrlo sarkastičan. – Ne, stigli smo tačno tamo gde smo i hteli. – Da, provodimo se kao nikad dosad – reče Džordž, čiji je glas zvučao prigušeno, kao da je dečak sabijen uza zid. – Dečaci, dečaci... – reče gospodin Vizli tiho. – Pokušavam da smislim šta da radimo... da... to je jedini način... odmakni se, Hari. Hari se povuče do sofe. Teča Vernon se pak pomerio napred. – Samo trenutak! – zaurla on na vatru. – Šta ćete tačno da... BENG. Zagrađeni kamin se rasprsnu, a električna vatra se razlete po sobi, izbacujući gospodina Vizlija, Freda, Džordža i Rona u oblaku krša i raspadnutih parčića. Tetka Petunija vrisnu i pade unazad preko stočića za kafu. Teča Vernon je prihvati pre nego što je pala na pod i nemo zinu kad spazi Vizlijeve, koji su svi odreda imali svetlocrvenu kosu, uključujući Freda i Džordža, koji su bili identični do poslednje pege. – Tako je bolje – prodahta gospodin Vizli, otresajući prašinu sa svoje dugačke zelene odore i ispravljajući naočare. – Ah, vi mora da ste Harijevi tetka i teča! Visok, mršav i proćelav, on pođe ka teči Vernonu, ispružene ruke, ali teča Vernon ustuknu par koraka, vukući za sobom tetka Petuniju. Teča Vernon nije bio u stanju da izusti ni reč. Njegovo najbolje odelo bilo je potpuno prekriveno belom prašinom, koja mu se slegla svuda po kosi i brkovima, i učinila da izgleda kao da je upravo ostario trideset godina. – Ovaj... da... izvinite zbog toga – reče gospodin Vizli, spuštajući ruku i osvrćući se preko ramena, u pravcu raznesenog kamina. – Ja sam kriv, nije mi palo na pamet da nećemo moći da izađemo s druge strane. Ja sam priključio vaš kamin na Flu-mrežu, vidite – samo na jedno popodne, znate, da bismo mogli da pokupimo Harija. Normalski kamini ne bi trebalo da budu povezani, strogo govoreći – ali imam korisnu vezu u Kontrolnom centru Flu-mreže, i on mi je to sredio. Mogu odmah da vam osposobim kamin, ne brinite. Zapaliću vatru da bih mogao da pošaljem dečake nazad, a onda vam mogu popraviti i kamin, pre nego što iščeznem. Hari je mogao da se kladi da Darslijevi nisu razumeli ni jednu jedinu reč od toga. I dalje su blenuli u gospodina Vizlija, kao gromom pogođeni. Tetka Petunija se opet pridigla i sakrila iza teče Vernona. – Zdravo, Hari! – reče gospodin Vizli vedro. – Da li si spakovao kovčeg? – Gore je – reče Hari, uzvraćajući mu osmeh. – Mi ćemo ga doneti – reče Fred hitro. On i Džordž napustiše sobu, namigujući Hariju. Oni su znali gde je Harijeva spavaća soba, pošto su ga jednom spasili iz nje u sitne noćne sate. Hari je posumnjao da se Fred i Džordž nadaju da će videti Dadlija. Naslušali su se svačega o njemu od Harija. – Pa – reče gospodin Vizli, blago klateći ruke dok se trudio da nađe reči kojima bi prekinuo vrlo neprijatnu tišinu. – Vrlo, ovaj, vrlo vam je lep dom, ovo ovde. Pošto je dnevna soba, inače besprekorna, sada bila pokrivena prašinom i parčićima cigle, Darslijevi nisu baš najbolje primili ovu primedbu. Međutim, izgledali su previše uplašeno da bi bilo šta zucnuli. Gospodin Vizli pogleda oko sebe. Obožavao je sve što ima veze s Normalcima. Hari primeti da jedva čeka da ode i ispita televizor i video rikorder. – Rade na ekeltricitet, zar ne? – reče znalački. – Ah, da, vidim utikače. Ja sakupljam utikače – dodade on teča-Vernonu. – I baterije. Imam veliku kolekciju baterija. Moja žena misli da sam lud, ali eto. Teča Vernon je takođe bio siguran da je gospodin Vizli lud. Sasvim polako, on se pomeri malčice udesno, gledajući tetka-Petuniju krajičkom oka, kao da misli da bi gospodin Vizli naglo mogao da pojuri ka njima i napadne ih. Iznenada, Dadli se ponovo stvori u sobi. Hari je mogao da čuje svoj kovčeg kako treska niza stepenice, i znao je da su ti zvuci isterali Dadlija iz kuhinje. Dadli je išao uza zid, piljeći u gospodina Vizlija preplašenim očima, i pokušavao da se sakrije iza svojih majke i oca. Nažalost, teča Vernonov obim, iako sasvim potaman da zakloni koščatu tetka-Petuniju, nije bio ni izbliza dovoljan da sakrije Dadlija. – Aaa, ovo je tvoj rođak, zar ne, Hari? – reče gospodin Vizli, čineći još jedan hrabar pokušaj da uspostavi razgovor. – Aha – reče Hari – to je Dadli. On i Ron razmeniše poglede, a onda brzo pogledaše na drugu stranu. Iskušenje da se zacene od smeha bilo je skoro nepodnošljivo. Dadli je i dalje stezao zadnjicu, kao da se boji da bi mogla da mu otpadne. Gospodin Vizli se pak činio zbilja zainteresovan za Dadlijevo čudnovato ponašanje. Odista, kada je ovaj sledeći put progovorio, Hari je bio siguran, po tonu njegovog glasa, da gospodin Vizli smatra Dadlija bar toliko ludim koliko i Darslijevi njega, samo je gospodin Vizli obuzet sažaljenjem, a ne strahom. – Lepo provodiš raspust, Dadli? – upita on blago. Dadli zadrhta. Hari primeti kako rukama još čvršće steže masivnu stražnjicu. Fred i Džordž se vratiše u sobu, noseći Harijev školski kovčeg. Baciše pogled po sobi dok su ulazili, i spaziše Dadlija. Lica im se razvukoše u identičan, zao osmeh. – Aha, eto – reče gospodin Vizli. – Pa onda, bolje da se bacimo na posao. On zavrnu rukave svoje odore i izvuče čarobni štapić. Hari vide da se Darslijevi povlače uza zid kao jedan. – Insendio! – reče gospodin Vizli, uperivši svoj štapić ka rupi u zidu iza njega. Iz kamina odmah liznu plamen, veselo pucketajući, kao da gori već satima. Gospodin Vizli izvuče malu torbicu s konopčićem, odreši je, uze mrvicu praha iz nje, i baci ga u plamen, koji postade smaragdnozelen i podiže se uvis više nego ikad. – Hajde, onda, Frede – reče gospodin Vizli. – Stižem – reče Fred. – Oh, ne... pričekaj... Iz Fredovog džepa prosu se kesica s bombonama i sadržaj poče da se kotrlja u svim pravcima – velike, debele karamele u jarko obojenim omotačima. Fred se promuva okolo, trpajući ih nazad u svoje džepove, a onda veselo mahnu Darslijevima, i zakorači u vatru, govoreći: – Jazbina! – Tetka Petunija zadrhta i zabrekta. Začu se šištanje i Fred nestade. – Dobro, Džordže – reče gospodin Vizli – sad ti i kovčeg. Hari pomože Džordžu da odnese kovčeg do plamena, i prevrne ga na stranu kako bi ga lakše držao. Onda, čim se ponovo začu šištanje, Džordž uzviknu: – Jazbina! – i takođe nestade. – Rone, ti si na redu – reče gospodin Vizli. – Vidimo se – reče Ron vedro Darslijevima. Hariju uputi širok osmeh, a zatim koraknu u vatru, povika: – Jazbina! – i nestade. Sada su ostali još samo Hari i gospodin Vizli. – Pa... zdravo onda – reče Hari Darslijevima. Oni ne rekoše baš ništa. Hari krenu prema vatri, ali baš kad je došao do ivice ognjišta, gospodin Vizli pruži ruku i zadrža ga. Gledao je Darslijeve u čudu. – Hari vam je rekao zbogom – reče. – Zar ga niste čuli? – Nije važno – promrmlja Hari gospodinu Vizliju. – Iskreno, baš me briga. Gospodin Vizli zadrža ruku na Harijevom ramenu. – Nećete videti svog nećaka do sledećeg leta – reče teči Vernonu s blagim ogorčenjem. – Sigurno ćete se pozdraviti? Teča-Vernonovo lice iskrivi se od besa. Sama pomisao da mu čovek koji mu je upravo razneo pola zida dnevne sobe drži lekciju pričinjavala mu je neverovatnu patnju. Ali, gospodin Vizli je i dalje držao svoj čarobni štapić u ruci, te ga teča Vernon prostreli svojim sitnim očima pre nego što reče, vrlo odbojno: – Zbogom, onda. – Vidimo se – reče Hari, zakoračivši jednom nogom u zeleni plamen, koji je u njemu izazivao prijatan osećaj, poput toplog daha. U tom trenutku iza njega se začu užasan zvuk gušenja, a tetka Petunija poče da vrišti. Hari se okrenu. Dadli više nije stajao pored svojih roditelja. Klečao je kraj stočića za kafu, gušio se i davio ljubičastom ljigavom stvari, stopu dugačkom, koja mu je virila iz usta. Posle trenutnog čuđenja, Hari shvati da je ta, stopu dugačka stvar, zapravo Dadlijev jezik – i da na podu pored njega leži jarko obojeni papirić od karamele. Tetka Petunija se baci na zemlju pored Dadlija, zgrabi kraj njegovog nadutog jezika i pokuša da mu ga iščupa iz usta. Dadli poče da se dere i bacaka još više, kao što se i moglo očekivati, pokušavajući da je se otrese. Teča Vernon je rikao i mahao rukama naokolo, i gospodin Vizli je morao da se prodere ne bi li ga čuli. – Ne treba brinuti, mogu ja da ga sredim! – zaurla, krenuvši ka Dadliju s ispruženim štapićem, ali tetka Petunija zavrišta gore no ikad i baci se preko Dadlija, štiteći ga od gospodina Vizlija. – Ne, zaista! – očajno zavapi gospodin Vizli. – To je jednostavan proces... bila je to karamela... moj sin Fred... pravi šaljivdžija... ali to su samo Čini rasta... bar mislim da jesu... molim vas, mogu da ispravim... Umesto da ih to razuveri, Darslijevi se, naprotiv, još više uspaničiše. Tetka Petunija je histerično jecala, cimajući Dadlijev jezik, kao da je rešena da ga iščupa. Dadliju se činilo da se guši usled udruženog dejstva svog naduvenog jezika i svoje majke, a teča Vernon, koji je potpuno izgubio kontrolu, zgrabi porcelansku figurinu sa stočića, i silovito je baci ka gospodinu Vizliju, koji se sagnu, te se ornament razbi od udarca u razrušeni kamin. – E pa, stvarno! – reče gospodin Vizli ljutito, vitlajući svojim čarobnim štapićem. – Pokušavam da pomognem! Urlajući kao ranjeni nilski konj, teča Vernon zgrabi još jedan ukras. – Hari, idi! Samo idi! – povika gospodin Vizli, uperivši štapić u teču Vernona. – Ja ću ovo da sredim! Hari nije želeo da propusti zabavu, ali kad teča Vernonova druga figurina za dlaku promaši njegovo levo uvo, on ipak pomisli da je, uzimajući sve u obzir, najbolje da situaciju prepusti gospodinu Vizliju. Koraknu u vatru, osvrćući se preko ramena, dok je izgovarao: – Jazbina! – gledajući u dnevnu sobu koja nestaje. Poslednje što je video bilo je kako gospodin Vizli izbija treći ukras iz teča Vernonove ruke svojim čarobnim štapićem, dok tetka Petunija vrišti i leži preko Dadlija, a Dadlijev jezik se bacaka okolo kao veliki ljigavi piton. Već sledećeg trenutka Hari poče ubrzano da se okreće oko sebe, i dnevna soba Darslijevih nestade mu s vidika u naletu smaragdnozelenih plamenova.
