2.5. Hari Poter i Dvorana tajni - Mlatarajuća vrba (3)
Snejp otrovno pogleda Harija i Rona i dozvoli da bude izguran iz vlastitog kabineta, ostavljajući ih same s profesorkom Mek Gonagal, koja ih je još uvek posmatrala kao srditi orao. – Bolje pođi do bolničkog krila, Vizli, krvariš. – Ne mnogo – reče Ron, žurno brišući rukavom posekotinu iznad oka. – Profesorka, voleo bih da gledam kako moju sestru Razvrstavaju... – Ceremonija Razvrstavanja je prošla – reče profesorka Mek Gonagal. – Tvoja sestra je takođe u Grifindoru. – O, dobro je – reče Ron. – A kad smo već kod Grifindora... – reče oštro profesorka Mek Gonagal, ali je Hari prekinu: – Profesorka, kad smo uzeli kola polugodište još nije bilo počelo, pa... ovaj, Grifindoru stvarno ne bi trebalo oduzimati poene, zar ne? – završi on gledajući je obazrivo. Profesorka Mek Gonagal mu uputi prodoran pogled, ali je bio siguran da se gotovo nasmešila. U svakom slučaju, usta su joj bila manje tanka. – Neću oduzeti nijedan poen Grifindoru – reče ona, i Hariju pade kamen sa srca. – Ali ćete vas dvojica dobiti kaznenu nastavu. Prošli su bolje nego što je Hari očekivao. Nije ga brinulo to što će Dambldor pisati Darslijevima. Dobro je znao da će oni samo biti razočarani što ga Mlatarajuća vrba nije smoždila. Profesorka Mek Gonagal ponovo podiže svoj čarobni štap i uperi ga ka Snejpovom stolu. Uz maleno pop, pojaviše se veliki tanjir sa sendvičima, dva srebrna pehara i krčag ledenog soka od bundeve. – Ješćete ovde, a onda pravo u spavaonicu – završi ona. – A ja moram da se vratim na gozbu. Kada su se vrata za njom zatvorila, Ron ispusti dugačak tih zvižduk. – Mislio sam da smo gotovi – reče on, grabeći sendvič. – I ja – uzvrati mu Hari, takođe uzimajući jedan. – Ipak, ne mogu da verujem koliko smo malerozni – reče Ron usta punih piletine i šunke. – Fred i Džordž mora da su leteli kolima pet ili šest puta, a njih nijedan Normalac nikada nije video. – On proguta zalogaj, i uze drugi, podjednako velik. – Zašto nismo mogli da prođemo kroz pregradu? Hari slegnu ramenima. – Ali od sada moramo da pazimo šta radimo – reče, uzimajući veliki gutljaj soka od bundeve. – Voleo bih da smo mogli da odemo na gozbu... – Nije htela da se pravimo važni – objasni Ron mudro. – Neće da ljudi misle da je to pametno – dolazak letećim kolima. Kada su pojeli onoliko sendviča koliko su mogli (tanjir se stalno dopunjavao), ustali su i izašli iz kabineta, krećući se poznatim putem do grifindorskog tornja. Zamak je bio tih: činilo se da je gozba završena. Prošli su pored portreta koji mumlaju i pored škripećih oklopa, i popeli se uskim kamenim stepenicama, dok napokon nisu stigli do prolaza u kom je bio skriven tajni ulaz u grifindorski toranj, iza uljanog portreta izuzetno debele žene u roze svilenoj haljini. – Lozinka? – reče ona, dok su joj prilazili. – Ovaj... – reče Hari. Nisu znali ovogodišnju lozinku, pošto još nisu sreli grifindorskog asistenta, ali im pomoć stiže gotovo trenutno. Začuše brze korake iza sebe, i kada su se okrenuli spazili su Hermionu kako juri ka njima. – Tu ste! Gde ste bili? Naokolo kolaju tako glupe glasine – neko je rekao da ste izbačeni iz škole jer ste se slupali u letećim kolima. – Pa, nismo izbačeni – razuveri je Hari. – Nećete mi valjda reći da ste zaista doleteli ovamo? – upita Hermiona, zvučeći strogo maltene koliko i profesorka Mek Gonagal. – Poštedi nas pridike – reče joj Ron nestrpljivo – i reci nam novu lozinku. – 'Ptica ušatica' – reče Hermiona nestrpljivo – ali nije u tome stvar... Preseče se u pola rečenice kada se portret Debele Dame širom otvori i prolomi se iznenadno burno tapšanje. Činilo se da je cela grifindorska kuća još uvek budna, i nagurana u ovalni dnevni boravak, da svi stoje na kosim stolovima i mekanim foteljama čekajući da oni stignu. Nekoliko pari ruku provuče se kroz rupu s portretom da bi uvukle Harija i Rona unutra, ostavljajući Hermionu da brza za njima. – Sjajno! – povika Li Džordan. – Nadahnuto! Kakav ulazak! Letećim kolima pravo u Mlatarajuću vrbu, o ovome će se pričati godinama! – Svaka vam čast – reče petak s kojim Hari nikada nije ni progovorio; neko ga je tapšao po leđima kao da je upravo pobedio na maratonu. Fred i Džordž se probiše kroz gomilu, i rekoše u isti glas: – Zašto nas niste pozvali, a? – Ron je bio purpuran u licu i cerio se posramljeno, ali Hari primeti jedinu osobu koja nije izgledala nimalo srećno. Iznad glava nekih uzbuđenih prvaka mogao se videti Persi kako pokušava da im priđe dovoljno blizu da bi ih izgrdio. Hari munu Rona u rebra i glavom pokaza ka Persiju. Ron odmah shvati šta ovaj pokušava da mu kaže. – Moramo gore... malo smo umorni – reče on, i njih dvojica počeše da krče put ka vratima na drugoj strani sobe, koja su vodila do spiralnih stepenica i spavaonice. – 'Ku noć – Hari viknu Hermioni, koja se mrštila, baš kao i Persi. Uspeli su da stignu na drugi kraj dnevnog boravka dok su ih još uvek tapšali po leđima, i našli se na tihom stepeništu. Požuriše gore, pravo na vrh, i napokon stigoše do vrata svoje stare spavaonice, na kojima je sada bila okačena tabla s natpisom: „Drugaci“. Ušli su u poznatu kružnu sobu s visokim, uzanim prozorima, u kojoj se nalazilo pet kreveta s baldahinima od crvenog pliša. Njihovi kovčezi već su bili doneseni i ostavljeni pokraj kreveta. Ron se isceri Hariju kao krivac. – Znam da nije trebalo da uživam u tome, ali... Vrata spavaonice se naglo otvoriše i u sobu uđoše dečaci drugog grifindorskog razreda Šejmus Finigan, Din Tomas i Nevil Longbotom. – Neverovatno! – kezio se Šejmus. – Kul – reče Din. – Fantastično – reče Nevil, sa strahopoštovanjem. Hari nije mogao da se uzdrži. I on se isceri.
