2.16. Hari Poter i Dvorana tajni - Dvorana tajni (2)
Sliterinov naslednik nije ih želeo u blizini zamka kada je Dvorana otvorena! Paukovi beže od njega! Sve se uklapa! – Ali kako se Bazilisk kretao po zamku? – upita Ron. – Gadna, velika zmija... Neko bi ga video... Hari, međutim, pokaza na reč koju je Hermiona napisala na dnu strane. – Cevi – reče. – Cevi... Rone, koristio je vodovod. Ja sam čuo onaj glas kako dopire iz zidova... Ron iznenada zgrabi Harija za ruku. – Ulaz u Dvoranu tajni! – reče on promuklo. – Šta ako je u kupatilu? Šta ako je ulaz u kupatilu... – ...kupatilu Jecajuće Mirte – dovrši Hari. Sedeli su tu, dok im je uzbuđenje strujalo venama, jedva se usuđujući da poveruju. – To znači – reče Hari – da ja nisam jedini Nemušti u školi. I Sliterinov naslednik je takav. Tako uspeva da kontroliše Baziliska. – Šta ćemo da radimo? – upita Ron, dok su mu oči sevale. – Hoćemo li da idemo pravo kod profesorke Mek Gonagal? – Hajdemo u zbornicu – reče Hari, poskočivši. – Ona će biti tamo za deset minuta, uskoro će odmor. Strčali su niza stepenice. Pošto nisu želeli da ih ponovo zateknu kako lutaju po hodnicima, otišli su pravo u praznu zbornicu. Bila je to velika obložena soba puna tamnih drvenih stolica. Hari i Ron su se šetkali po njoj, i suviše uzbuđeni da bi seli. Ali zvono za odmor nije se oglasilo. Umesto njega, odjekujući hodnicima, začuo se magijski pojačan glas profesorke Mek Gonagal. – Svi učenici odmah da se vrate u spavaonice svojih kuća. Svi nastavnici da se vrate u zbornicu. Odmah, moliću. Hari se okrenu i zagleda u Rona. – Nije valjda još jedan napad? Ne sada? – Šta ćemo da radimo? – upita Ron uplašeno. – Da se vratimo u spavaonicu? – Ne – reče Hari, osvrćući se oko sebe. S njihove leve strane stajao je vrlo ružan orman, pun nastavničkih ogrtača. – Unutra. Hajde da čujemo o čemu se radi. Onda ćemo im reći šta smo otkrili. Oni se sakriše unutra, slušajući tutnjavu stotine ljudi koji se kreću iznad njihovih glava, a vrata zbornice se uz tresak otvoriše. Između prašnjavih nabora ogrtača, posmatrali su nastavnike kako ulaze u prostoriju. Neki od njih su izgledali zbunjeno, drugi sasvim prestrašeno. Stiže i profesorka Mek Gonagal. – Opet se desilo – obrati se ona nemoj zbornici. – Čudovište je odvelo jednu učenicu. Pravo u samu Dvoranu. Profesor Flitvik ciknu. Profesorka Mladica prinese šaku ustima. Snejp čvrsto zgrabi naslon jedne stolice, i upita: – Kako možeš da budeš sigurna? – Sliterinov naslednik – reče profesorka Mek Gonagal, koja je bila veoma bleda – ostavio je još jednu poruku. Odmah ispod prve. Njen kostur će zauvek ležati u Dvorani. Profesor Flitvik briznu u plač. – Ko je u pitanju? – upita Madam Bućkuriš, koja beše utonula u stolicu jer su je kolena izdala. – Koja učenica? – Džini Vizli – reče profesorka Mek Gonagal. Hari oseti kako Ron nečujno skliznu na pod garderobe pored njega. – Moraćemo sutra da pošaljemo sve učenike kućama – reče profesorka Mek Gonagal. – Ovo je kraj Hogvortsa. Dambldor je uvek govorio... Vrata zbornice ponovo se otvoriše uz tresak. U jednom mahnitom trenutku, Hari je bio siguran da je to Dambldor. Ali to je bio samo Lokhart, koji se zadovoljno smeškao. – Strašno mi je žao – zadremao sam – šta sam propustio? Izgleda da nije primetio da ga ostali nastavnici posmatraju gotovo s mržnjom. Snejp iskorači ispred njih. – Baš čovek koji nam treba – reče on. – Baš pravi. Čudovište je ščepalo jednu devojčicu, Lokharte. Odnelo ju je u samu Dvoranu tajni. Najzad je kucnuo tvoj čas. Lokhart preblede. – Tako je, Gilderoje – ubaci se profesorka Mladica. – Zar nisi baš sinoć pričao da si sve vreme znao gde je ulaz u Dvoranu tajni? – Ja – pa, ja... – mucao je Lokhart. – Da, zar mi nisi rekao da si siguran da znaš šta je u njoj? – procvrkuta profesor Flitvik. – J-jesam li? Ne sećam se... – Ja se svakako sećam da si pričao koliko ti je žao što se nisi dočepao čudovišta pre nego što je Hagrid uhapšen – reče Snejp. – Zar nisi rekao da je ceo ovaj problem nevešto vođen i da ti je trebalo dati odrešene ruke od samog početka? Lokhart je zurio u svoje kolege, čija su lica bila kruta kao da su od kamena. – Ja... ja stvarno nikad... Možda ste pogrešno razumeli... – Dakle, prepuštamo tebi da to rešiš, Gilderoje – reče profesorka Mek Gonagal. – Večeras će biti pravi trenutak da to uradiš. Postaraćemo se da ti se svi sklone s puta. Moći ćeš sasvim sam da savladaš čudovište. Najzad ćeš imati odrešene ruke. Lokhart je očajno buljio oko sebe, ali mu niko ne priteče u pomoć. Više nije izgledao ni približno zgodno. Usna mu je drhtala, a u odsustvu svog uobičajenog iskeženog osmeha delovao je suvonjavo, i brada kao da mu se stopila s vratom. – D-dobro onda – reče on. – Biću – biću u svom kabinetu, spremaću – spremaću se. I on izađe iz prostorije. – Dakle – reče profesorka Mek Gonagal, raširenih nozdrva – bar smo njega skinuli s vrata. Glavešine kuća trebalo bi da pođu i obaveste učenike šta se dogodilo. Kažite im da će ih sutra, rano izjutra, Hogvorts ekspres odvesti kućama. Molim vas neka se ostali pobrinu da učenici ne napuštaju spavaonice. Nastavnici ustadoše, i krenuše jedan po jedan. * * * To je verovatno bio najgori dan u celom Harijevom životu. On, Ron, Fred i Džordž sedeli su zajedno u ćošku grifindorskog dnevnog boravka, i nisu bili u stanju ništa da kažu jedan drugome. Persi nije bio tu. Otišao je da pošalje sovu gospodinu i gospođi Vizli, a onda se zatvorio gore u svoju spavaonicu. Nijedno popodne nije toliko dugo trajalo, niti je grifindorski toranj ikada bio tako pun, a opet tako tih. Pred zalazak sunca, Fred i Džordž su otišli gore na spavanje, ne mogavši više da podnesu to sedenje. – Ona je nešto znala, Hari – reče Ron, progovorivši prvi put otkako su se u zbornici krili u ormanu. – Zato je odvedena. Nije se uopšte radilo ni o kakvoj gluposti u vezi s Persijem. Otkrila je nešto o Dvorani tajni. Biće da je zbog toga... – Ron mahnito protrlja oči. – Mislim, ona je Čistokrvna. Ne može da bude nijedan drugi razlog. Hari je video krvavocrveno sunce kako zaranja iza horizonta. Nikada se nije osećao ovako užasno. Kad bi bar nešto mogli da preduzmu. Bilo šta. – Hari – reče Ron – misliš li da ima ikakve šanse da ona nije... znaš već... Hari nije znao šta da kaže. Nije mogao ni da zamisli da je Džini još živa. – Znaš šta? – reče Ron – trebalo bi da odemo do Lokharta. Da mu ispričamo sve što znamo. On će pokušati da uđe u dvoranu. Možemo da mu kažemo gde mislimo da se ona nalazi, i da mu kažemo da je Bazilisk unutra. Pošto Hari nije mogao da smisli šta bi drugo mogli da učine, a pošto je hteo bilo šta da preduzme, on pristade. Grifindorci oko njih bili su toliko očajni i toliko su sažaljevali Vizlijeve, da niko nije ni pokušao da ih zaustavi kad su ustali, prošli kroz boravak i izašli kroz rupu iza portreta. Kad su se spustili do Lokhartovog kabineta, mrak je uveliko padao. Činilo se da se u kabinetu štošta dešava. Mogli su da čuju struganje, lupanje i užurbane korake. Hari pokuca i, odjednom, unutra sve utihnu. Onda se vrata malčice odškrinuše, i oni videše jedno Lokhartovo oko kako viri kroz prorez. – O... gospodine Poter, gospodine Vizli... – reče on, još malo odškrinuvši vrata. – Trenutno sam nešto zauzet. Brzo recite to što imate, moliću... – Profesore, imamo neke informacije za vas – reče Hari. – Mislimo da bi vam pomogle. – Ovaj... pa... mislim da nije strašno... – Deo Lokhartovog lica koji se video izgledao je kao da mu je neprijatno. – Hoći reći... pa... dobro. Otvorio je vrata, i oni uđoše. Njegov kabinet bio je bezmalo ogoljen. Dva velika kovčega ležala su otvorena na podu. Njegove odore: žadzelena, jorgovanljubičasta i ponoćnoplava behu užurbano spakovane u jedan od njih. U drugom su neuredno bile nabacane knjige. Fotografije, koje su nekad pokrivale zidove, sada su bile natrpane u kutije na stolu. – Idete negde? – upita Hari. – Ovaj, pa da – reče Lokhart, skidajući svoj poster u prirodnoj veličini s poleđine vrata, i poče da ga umotava. – Hitan poziv... neizbežan... moram da idem... – Šta će biti s mojom sestrom? – obrecnu se Ron. – Pa, što se toga tiče... zbilja žalosno – reče Lokhart, izbegavajući njihove poglede, izvuče celu fioku i poče da prazni njen sadržaj u torbu. – Nikome nije žao više nego meni... – Vi ste nastavnik Odbrane od Mračnih veština! – reče Hari. – Ne možete sada da odete! Ne sad, dok se ovde dešavaju sve te Mračne stvari! – Pa, moram da priznam... kad sam prihvatio nameštenje... – mrmljao je Lokhart, trpajući sada čarape preko odora – u opisu posla ništa nije pisalo o... nisam očekivao... – Hoćete da kažete da bežite? – reče Hari s nevericom. – Posle svega što ste uradili u svojim knjigama? – Knjige mogu da zavaraju – reče Lokhart diplomatski. – Pa vi ste ih napisali! – viknu Hari. – Dragi moj dečače – reče Lokhart, uspravljajući se i mršteći se na Harija. – Mućni svojom glavom. Moje knjige se ne bi prodavale ni upola ovoliko dobro ukoliko ljudi ne bi mislili da sam ja uradio sve te stvari. Niko neće da čita o nekom ružnom, starom, jermenskom vešcu, makar ovaj spasao celo selo od vukodlaka. Izgledao bi užasno na naslovnoj strani. Uopšte nema smisla za odevanje. A veštica koja je proterala bandonsku vilu zloslutnicu ima dlakavu bradu. Mislim, ma daj... – Znači da ste vi samo preuzimali zasluge za nešto što je uradila gomila drugih ljudi? – upita Hari s nevericom. – Hari, Hari – reče Lokhart, nestrpljivo vrteći glavom – to nije ni približno tako jednostavno. Bilo je tu mnogo posla. Trebalo je da nađem sve te ljude. Da ih pitam kako su tačno uspeli da urade to što su uradili. Onda je trebalo da bacim na njih Memorijske čini, kako se ne bi sećali da su to uradili. Ako postoji nešto čime se ponosim, onda su to moje Memorijske čini. Ne, tu je bilo mnogo posla, Hari. Nije to samo potpisivanje knjiga i fotografija za javnost, znaš. Ako hoćeš da stekneš slavu, moraš da budeš spreman na dug i mukotrpan rad. On zatvori brave na kovčezima i zaključa ih. – Da vidimo – reče. – Mislim da je to sve. Da, ostala je još samo jedna stvar. On izvuče svoj čarobni štapić i uperi ga u njih. – Strašno mi je žao, dečaci, ali sada moram da bacim Memorijske čini na vas. Ne mogu da vas pustim da svima izbrbljate moje tajne. Više nikad ne bih prodao nijednu knjigu... Hari zgrabi svoj štapić taman na vreme. Lokhart jedva da je podigao svoj kad Hari uzviknu: – Ekspeliarmus! Lokhart bi odbačen unazad, i sruči se preko svog kovčega. Njegov štapić polete visoko u vazduh. Ron ga uhvati, i baci kroz otvoren prozor. – Nije trebalo da pustite profesora Snejpa da nas nauči tome – reče Hari besno, šutnuvši Lokhartov kovčeg u stranu. Lokhart je odozdo gledao u njega, ponovo delujući suvonjavo. Hari je još uvek upirao svoj štapić u njega. – Šta hoćete da uradim? – upita Lokhart slabašno. – Ne znam gde je Dvorana tajni. Ništa ne mogu da uradim. – Imate sreće – reče Hari, nateravši pokretom svog štapića Lokharta da ustane. – Mislimo da mi znamo gde je. I šta je u njoj. Hajdemo. Izmarširali su Lokharta iz kabineta i poveli ga niz najbliže stepenice, pa mračnim hodnikom u kom su sijale poruke na zidu, sve do ulaza u kupatilo Jecajuće Mirte. Pustili su Lokharta prvog unutra. Hariju je bilo drago da vidi kako se ovaj trese. Jecajuća Mirta je i dalje sedela na vodokotliću krajnjeg klozeta. – O, to ste vi – reče ona kad spazi Harija. – Šta sad hoćete? – Da te pitamo kako si umrla – reče Hari. Ceo Mirtin izgled odmah se promeni. Činilo se da joj niko nikada nije postavio tako laskavo pitanje. – Oooo, bilo je strašno – reče sa zadovoljstvom. – To se dogodilo baš ovde. Umrla sam u ovom separeu. Sećam se kao da je juče bilo. Sakrila sam se ovde jer me je Olivija Hornbi zadirkivala zbog naočara. Vrata su bila zaključana, i ja sam plakala, a onda sam čula kako neko ulazi. Rekao je nešto smešno. Mislim da je bilo na nekom drugom jeziku. U svakom slučaju, ono što me je zaista iznerviralo je što je to izgovorio neki dečak. Stoga sam otključala vrata da mu kažem da ide u svoj klozet, a onda sam... – Mirta se značajno isprsi, ozarenog lica – umrla.
