2.7. Hari Poter i Dvorana tajni - Blatokrvni i šaputanja (3)
– reče Lokhart. – Celih šest meseci na vrhu liste najčitanijih knjiga! Oborio sam sve rekorde! – Ne – reče Hari izbezumljeno. – Taj glas! – Molim? – upita Lokhart, zbunjeno. – Kakav glas? – Onaj... onaj glas koji je rekao... zar ga niste čuli? Lokhart zaprepašćeno pogleda u Harija. – O čemu ti to pričaš, Hari? Možda ti se malo spava? Blagi bože – vidi koliko je sati! Ovde smo već skoro četiri sata! Nikad ne bih rekao – vreme leti, je l' da? Hari mu ništa ne odgovori. Načuljio je uši ne bi li ponovo čuo onaj glas, ali se nije čuo nikakav zvuk osim Lokharta, koji mu je govorio da ne sme da očekuje ovakvo zadovoljstvo svaki put kad ga kazne. Ošamućen, Hari ga napusti. Bilo je toliko kasno da je grifindorska dnevna soba bila skoro prazna. Hari ode pravo u spavaonicu. Ron se još uvek nije vratio. Hari navuče pidžamu i zavuče se u krevet. Pola sata kasnije stigao je i Ron, trljajući svoju desnu ruku, unevši sa sobom jak miris paste za glancanje u zamračenu sobu. – Svi mišići su mi se zgrčili – prostenja on, dok je uranjao u krevet. – Naterao me je da četrnaest puta izglačam pehar kvidičkog kupa pre nego što je bio zadovoljan. Onda sam imao još jedan napad puževa golaća kad sam stigao do plakete za Posebno priznanje za doprinos ovoj školi. Trebalo mi je sto godina da očistim sluz... Kako je bilo s Lokhartom? Stišavši glas da ne probudi Nevila, Dina i Šejmusa, Hari reče Ronu šta je tačno čuo. – A Lokhart je rekao da nije ništa čuo? – upita Ron. Hari je mogao da ga vidi kako se mršti na mesečini. – Misliš da je lagao? Ali ne shvatam – čak i neko nevidljiv morao bi da otvori vrata. – Znam – reče Hari, ponovo legavši u svoj krevet s baldahinom i zureći u zastor iznad sebe. – Ni ja ne shvatam.
